Игор Маројевић, Праве Београђанке, Лагуна, 2017.
Након Београђанки писац споменутих редова, креативно се потврђујући, одлучио је нас почасти још једним романом у коjeм варира актуелну тему, односно, наставља беочуг у чијем се средишту налази главни град и даме које га насељавају. Најзад, овим делом Маројевић је пред себе ставио амбициозан задатак да направи (књижевни) профил тих жена, па се са правом питамо: какве су заиста праве Београђанке?
Роман прати судбине три жене: Емилије, Александре и Нине. Једини заједнички именитељ им је место пребивалишта, све остало је различито и другачије. На пример, Емилија потиче из грађанске, интелектуалне и пре свега складне породице (мајка професор, отац машински инжењер), дуго се бавила спортом, учила за дизајнера. Мотив ступања у контакт са писцем који пише роман о њима, јесте крива слика о Београђанкама, и њена жеља да је поправи јер је, како сматра, Маројевић писао о неупадљивим суграђанкама. Сада је време да пише о упадљивим “одважним, достојанственим и исправним” женама.
Александрин животни ток је другачији. Она је одрастала уз оца полицајца, доминантног и промискуитетног, који се понашао на ивици насиља према породици. Као и Емилија, и она се бавила спортом, тренирала је карате, имала “мушке” црте лица и кратку косу. На крају, за свој животни позив бира глуму и то из разлога што јој је отац отежао упис у школу за полицајце. Александрина мотивација за исповест писцу је професионална и интересна, као уосталом и она: снимање филма по тексту романа који пише.
Нина је имала трауматичну младост. Како наводи, све је почело због бабе: “Баба није хтела да буде добро ни са Генералштабом, па што би онда са наставницима и професорима, исто углавном дошљацима? Да нема тих примитиваца, заборавила бих да сам Београђанка”, говорила је. Дечаци су је годинама злостављали на онај дечији начин, а касније је, по инерцији, бирала момке који су настављали да је искоришћавају. Због свих ових фактора, она је завршила као продавачица деликатеса у супермаркету. Видеши пишчев конкурс за исповести, она одлучује да оголи свој живот искључиво због новца.
Какве партнере бирају ове жене? Сходно својим личностима, животним приликама и друштвеним слојевима којима припадају, оне бирају своје партнере. На пример, Емилија се забавља са Славишом, пропалим новинаром који живи од рентирања наслеђених некретнина, који је, по свему судећи, воли. Она је пак, представљена као каријериста јер одлаже трудноћу због напредовања у фирми, као превелик идеалиста и рђав дипломата, жена која брани себе и своје суграђанке пред камерама, истичући да Београђанке нису спонзоруше које играју по столовима, већ самосталне жене главне у животу и кафани, жене са примањима и интегритетом, које плаћају пића себи и другима, остављају бакшиш конобарима.
Сплетом околности, она ће овим и другим поступцима повредити све људе око себе: момка јер не жели децу, будућу свекрву због незанимања за сина јој и другарице због компромитујуће изјаве у документарцу. Тада Емилија, канда Београђанка, распродаје своју имовину, нестаје и мења изглед, име и презиме. Почиње из почетка са жељом да окаје грехе и испуни неке жеље бившег партнера. “Веровала је да ако урадимо нешто лоше, то нам се врати, и хтела да испашта своје грехе према другима”.
Нина је ушла у свет одраслих на седељци код другарице која ју је наместила свом познанику уз оправдање “и она, Ивона, једанпут је силована”. Овај догађај у комбинацији са осталим факторима, обележиће Нину за цео живот. Од тада она бира погрешне мушкарце. Најпре се забавља са момком који јој је платио абортус, затим са дилером због ког је имала проблема са законом и због кога је изгубила веру у љубав. Разочарана, одлучује да нема посла са емоцијама, што видимо по каснијем избору момака. Ова млада жена постаје спонзоруша, претвара се у стереотип против ког је Емилија дигла глас, која игра по кафанским столовима у жељи да упозна странце, што јој не полази за руком. Са таквим начелима и циљевима, Нина упознаје домаће момке који имају новца и искључиво због њега се забавља са њима.
Она је жена која улеће у везе, дубоко несигурна, промискуитетна и збуњена, којој није страно ни експериментисање са супротним полом. Све ово углавном ради због повца, на крају крајева, због њега продаје и своје искуство писцу. Видимо да је Нина жена без срама која Маровићевој мајци на сахрани тражи дуг од 1200 евра на име неисплаћених хонорара за разговоре и тиме показује да јој ништа није свето. “Исплату вам тражим на сахрани сина да би добили огроман попуст – нек све буде 1.000”.
Александра која упознаје online своје момке у исто време је паралелно у две озбиљне везе, са Вањом са којим живи и Матејом, ожењеним предузетником са којим има невероватан секс. Чак и писац овог романа, који је себе ставио у књигу, пада на њене чари и нуди јој везу, док она жели само пословну сарадњу, која је овако конципирана: она њему исповест, а он њој сценарио за филм. Њихов однос кулминира на журци када писац поново покушава да придобије Александру.
– Молим те да будеш елементарно океј, одзвања њена реченица којом је прекинула удварање. Занима је само сарадња. Због те хладноће писац се убија, остављајући јој опроштајно писмо. Иста ствар дешава се и са Томом, младим дилером који се заљубљује у њу и кога, по већ опробаном рецепту, Александра одбија. Она је срећна у свом љубавном троуглу, несвршеном, али одговарајућем за њу.
Поставља се питање да ли је она фатална, права Београђанка − лепа, хладна и пословна, полигамна и тврдоглава. “И ти си, као и Алекс, и смела и женствена: ценим!”
Тако је види Тома. Но, након смрти мајке, она се препушта свом сталном партнеру Вањи и показује своје слабости. Међутим, како то обично бива, Вања је издаје. Поступа исто као и она. Опростивши издају, Александра на крају добија све што је желела: нови филм и прошавши катарзу – мужа.
На крају, закључујемо да су све три жене – Александра, Емилија и Нина – врло различите по образовању, васпитању и животном стилу. Најпатријархалнија је Емилија, што можемо захвалити њеном јужњачком пореклу, док је најлибералнија ипак Нина. Ове жене се баве различитим пословима, две од три имају високо образовање, а мушкарци са којима се забављају су такође различити, прави за њих по интерним мерилима. Славиша је неостварен на пољу каријере, али ситуиран захваљујући свом пореклу, Вања је пословно и приватно најсличнији Александри, а Нинини мушкарци су богати и сирови, те припадају скупини људи које интелектуалне никада не би одабрале.
Свим овим женама заједничко им је то што су Београђанке, те да су све три делимично остварене на животним пољима. Рецимо, Александра је остварена на пословном, Нина такође с обзиром да нема високе прохтеве, а Емилија је остваренија на приватном. Све оне стреме циљевима које су поставиле испред себе, било да је то унапређење, богат мушкарац или успешан пројекат. На крају све добијају оно што им припада, као и сви, зар не?
Праве Београђанке су, дакле, еманциповане жене, ослобођене друштвених стега, традиционалних, а често и моралних норми. Оне су наизглед жене са интегритетом, које одлучују о стварима, показују иницијативу и вуку конце. Међутим, као и све жене на крају пролазе својеврсну катарзу и повинују се захтевима партнера, а у послу прохтевима шефа. Труде се. Закључујемо да су праве Београђанке одважне, понекад и превише, али не и достојанствене, а најчешће не и исправне. Оне су као и град у којем живе наизглед лепе, а у дубини сивкасте и без душе, усредсређене на себе и своје циљеве.
Ауторка: Марија Пргомеља
