Недавно ми проби у свест Да Винчијев цртеж човека у пресеку. Савршен човек, савршен круг. И не знадох одакле допре ми у ум, попут бљеска, слика златног пресека, а понајмање зашто ми у свест залута замак Амбоисе, где је Да Винчи сликао савршен круг. Мастер масон сликарства научио ме је најважнијој лекцији о лепој књижевности коју и даље савладавам, јер често сам поражена тежином задатка који иска савршене пропорције, а мој алат је – језик.
Схватих, након оклевања у коме је било нешто дивљег, ирационалног немира, како ћу започети тему о пропасти поезије, а као место разоткривања злочина изабрах парк поред замка Амбоисе, где седох са пријатељем, добрим познавалацем трубадурске поезије. Занат је испекао читајући стихове првог трубадура Виљема Седмог, а познавао га је лично (мада то уистину беху беседе једног хвалисавца). Решисмо да прозборимо реч две о поезији времена у којем се задесисмо, окружени високом технологијом, чак вишом од крошње највећег дрвета у парку замка Амбоисе око кога су кружиле птице. Оне певају и ћарлијају напросто о томе не мислећи, а потом се, распеване, распрше плаветнилом неба ишараним беличастим облацима кроз које се назире сунчево ткање.
Мој пријатељ покуша да ме одговори од разговора говорећи да је за тако озбиљну тему преуморан. Немилосрдна каква јесам, наводих га да ми одгонетне тајне свог умећа у поезији, говорећи да кријем под хаљином вредносну робу коју планирам да продам мастеру масону. Такође, намеравам да га песмом разгалим док ме буде сликао.
(једва стигох на ред од Мона Лизе коју је, како кажу слуге, бичевао и шибао са таквом страшћу да је неколико пута од њега кроз прозор бежала, а у једном муњевитом покушају заустави је сукња од муслина која је запела за какав прозорски шраф. Тако јој сем, у првој, скривеној верзији портрета, цела душа страхом обливена разлила на платно док јој се сликар приближавао, са четкицом у руци, машући својим генијем)
Орасположио се мој пријатељ говоривши како никакву робу без њега нећу ником уваљати, а заузврат ће он прозборити о песништву, ето, ако му приде дам и златан вез који држим у рукама са сликом Савршеног круга. Након што дар спреми у руксак, мало засвира у китару и започе:
– Немам ти ја пуно тога рећи о поезији. Поготово што ја не пишем поезију, но лирику.
– Како то?
Не одговори ми директно, већ спусти поглед и као да се замисли, а у мислима неку велику муку као да је доживео, јер глас му препуче кад рече:
– Не сматрам да је то значајно. И да има пуно смисла. Али, не могу другачије, па то радим.
Упитах га да ли би му одговарало да променимо место, те да се вратимо међу високе технологије Модернога доба. Можда му буде лакше у свој тој збрци? Одбио је, уз изговор да не жели да се потуца по вековима, да је свеједно где ћемо седети, све док говоримо о ономе о чему многи данас проговарају, а никако не би требало о истом да прозборе.
-Тешко је рећи шта је поезија ионако. Гле! Ја чак мислим да људи нису више у стању да разумеју поезију.
– Не можеш им оспорити труд – милостиво рекох, сажаливши се над онима који поезију не разумеју као што се своједобно сажалих над Хаићанима које је погодио велики земљотрес.
-Труде се, баш као што се хуманитарци труде да помогну Хаићанима, али нису у стању – изрече и у тај трен промени облик, те се претвори у јогија, зажмуривши и положивши дланове окренуте на горе. Неко време је мењао обличја, како би ме подсетио да сам усред опсене и да се много не заносим да пишем ишта разборито, а некмоли да имам саговорника крај замка Амбоисе. Био је веома окрутан, онолико колико беше истинољубив.
Покушах да се дохватим економских питања која увек добро дођу кад се рационализује и у стварност преводи непреводиво, јер бројке јесу оружје и снага света коме припадам, као и владалац света Профит који је у рангу Ротшилд краљева. Сетих се немилог догађаја, кад преко екрана аутомата рајсфајзен банке, маркером деца исписаше да је поезија мртва, а знамо како деца умеју да буду зла према механичким фасадама.
(У сваком случају, не оспоравам деци да добро сричу смс поруке и то брже него што је Достојевски Злочин и Казну написао, а зли језици тврде да је то учинио за двадесет четири часа, уз боцу водке.)
– Неисплативо је писати поезију, пријатељу мој. Данас сви мисле да је могу писати, како прорече онај песник самоубица, а то су ми омиљени пророци. Нико је не купује и може се одштампана књига поклонити. Може се користити и као лепеза за време врућина, наравно, кад се охлади, јер из штампарије излази необично врела. Као средство за хлађење још је употребљивија ако је штампана у меканим корицама, јер од тврдих укочи се рука.. Приче су исплативије и то је разлог што се, ако поезију поредимо са пшеницом, сеје се мање него претходних векова. Но, у процентима изражено, сеје се око чак 95 посто мање, што је несхватљиво! Пшеница је одувек била у тренду, ако ни због чега, а оно макар због хлеба.
Но, копкало ме је, женском радозналошћу (премда сам присталица quееr теорија) зашто нешто што је тако велелепно и очаравајуче може да разуме тек мали број људи који живеше и кад је поезија била веома популаран књижевни род, не само у доба Вергилија, већ у доба епоха у којима живеше песници који су је уздигли до таквих висина да беше поезија популарнија и од уметничких прозних дела Марије Јурић Загорке, покој јој души.
– Зато што читам коментаре на песме разних песника и видим да су ти коментари углавном промашени. А пишу их колеге песници! Труде се да рационализују нешто што је у суштини ирационално – осетих да се моја глас и моја мисао поклапају са речима опсене.
– И ту је кључ неспоразума. Сви људи сматрају да могу да разумеју неку слику коју гледају и коју је насликао Рембрандт. А нико се не запита – зашто онда не покушају да разумеју пев птица? Стојим иза тога да они нити могу да разумеју Рембрандта и његово дело, нити могу да схвате поезију другог песника, под условом да није тривијални аутор, нити могу да појме пев птица, нити могу описати симфонију Брамса.
-Зашто то?
Зато што је уметност дело по инспирацији.
Тада потекоше речи као вода, а разговор је отприлике текао овако:
– Приметих замену рецимо “миљковићевских” метафора вештачким, како би се поезија приближила модерном читаоцу – стоји у фусноти, речима попут “Реконструкција”. И још неким, које нису нимало лиричне. Негде ми се чини да су поменули и заседање Европске уније у истој строфи са пољопривредним производима. Битна је и еротика. Чини ми се да више нема стихова попут ”ладари ме о шарене прибише диреке”, но се ређају еротски артикли на јучерашњој распродаји. Рецимо.. “крвни притисак једнак је јачини оргазма који пулсира у амплитуди стењања док гробља миришу са вибраторима набоденим уместо пирамида укосо”.
– То није лирично никако – видех да мој пријатељ држи Златан вез као облогу на глави.
– Али, свакако, не може се довека сликати ни Мона Лиза. Досади!
– Њему никако да досади! – упери песник китару у правцу замка Амбоисе где се очитавала силуета једног од најдубљих научних генија.
– Али, свакако, сматра се модерним – упорна бејах, те ми се у глави изређа још понека строфа у којој бих повезала дубине раја, пакла, гробља и оргазма.
– Свиђа ми се реплика из Хадерсфилда – као да се присети мој пријатељ – На питање где је гроб Поезије, главни јунак одговара: “Свуда”.
– Можда ипак постоји неко место. Епитаф: “То нико не чита”. -дограбих једну ружу и стадох је мирисати. Разговор ми је необично годио, иако је мој саговорник деловао уморно и исцрпљено мојим питањима.
– Па добро, то што нико не чита, није критеријум вредности. Крлежу више нико не чита. Рахмањинова више нико не слуша, осим пар занесењака и стручњака. – застаде као да је желео да заврши разговор. Уплетен у моје теорије о оргазмичној експерименталној поезији са којом сам се имала прилике сусрести и уживо, уморно рече:
– Али, то је сада еn vogue?
– En vogue или не, само име не звучи добро. Од 1оо експеримената, успе њих 85 у лабораторији. У стварном животу, од 100 експеримената успе њих 15.
– Али, зар то није АВАНГАРДА? Писање треба уопштено да се схвати као експеримент.
Он презриво одмахну руком.- Авангарда је и моја поезија, јер ја имам песму о штрајку глађу, сваки стих један дан гладовања. Но, не означавам то тако, јер поезију делим само на добру и ону која није требало да буде написана.
– Али, експериментална поезија се доводи у везу са експресионистицким сликарством! – не одустајем, експериментишући мирисом руже на растојању трње-нос.То је такозвана поезија а la picaso!
На то се мој саговорник закикота, да сам га ударила по руци трновитом ружом, како би уз једно ИЈАОЈ престао да се смеје поезији а la picaso која је тако ИН. Можда у њој нема пева птице, али муке има подоста, а мука није нешто са чим се треба играти, као ни са опасним играчкама и политичким терминима који се помињу на тако генијалноапстрактан начин de la Vinka!
– Нема поезије а la Picaso – поврати се од смеха мој саговорник – Пикасо је сликар, а не песник. То су два медија. Он слика свој свет (као и овај горе), ми испевавамо свој. Његов и наш свет – то су два света. Не може се сликом описати песма, нити се може песмом опевати слика, ако се жели то радити, онда је боље да се слика, а не пише – и обрнуто.
Са овим, немајући куд, морала сам да се сложим.- Ко је данас гладан? Ко носи пробушен шешир? Ко станује у колиби на дрвету? Ви имате интернет (и ја понекад). Сви имамо столице које се дижу на дугме и врте око своје осе.
Подсетих га на глад у свету.
– Али ти који су гладни настоје се нахранити, а не писати експерименталну поезију.
– Јеси ли чуо за сколу Black mountain?
– Не
– То је песничка школа која је повезана са теоријом пројективног стиха и инсистира на отвореној форми заснованој на спонтаности паузе за дах у говору и дужине текста…
– Па да, али та отворена форма мене исто не одушевљава. Песма мора имати беспрекорно чврсту структуру. Она мора бити – солидна, иначе је вода, салата од речи која можда чак и има неко своје оправдање,али то није уметност at its best. Ја не пишем ништа што није од почетка до краја довршено, у свакој строфи, у сваком стиху, у свакој речи и у целини. Песма је уметничко дело. А дело мора бити само у себе затворено. То мора бити беспрекорно.Колико песника, толико тема, слагања, неслагања-помислих наивноентузијастички док сам забављена посматрала Мона Лизу како се спушта низ чаршав низ зид замка Амбоис, док усплахирени геније покушава да четкицом пререже њено уже од платна. Готово да ме је подсетила на стих који ми измиче.
– О чему песници пишу? – упитах свог пријатеља који је био скоро па полумртав. Лице му је имало модру боју, са понеком сивом нијансом, а застакљени поглед пратио је лет птице. Истовремено, раскалашно сам се смејала мислећи на диван портрет који ће ме славити вековима, урамљен на зид вечности, баш као што на песме мог садруга који је био далеки рођак Орфеја спретно музицирају.- Проговарамо о темама које ме муче. Или одушевљавају. Моја песма је.. музика. – заклопио је очи – увек имам на уму да ће моја песма бити порука,од мене некоме, можда многима, а да би била многима, треба бити објављена, што ми је дошло тек недавно у свест..До тад сам само писао и слагао у фијочице, али тада ми је синуло да је потребно обелоданити, не због сујете, већ због онога што би људи могли упити кроз то, а то је свест о потреби стварања ради стварања, као што је манастирски сликар сликао. Тако и ја и још сигурно неколико нас пишемо. Дакле, нема од тога никакве користи – ствара се ради стварања самог.– Поезију је најтеже писати, а већина мисли да је то нешто лако. Набацаш на папир тек тако..
– Управо си савршено тачно констатовала. То је тачно. И у томе је упропашћавање једне уметности узело маха. Сви мисле да могу писати песме. И пишу.- Цитираћу нешто што сам запамтила. Свидело ми се, а каже: “Сама једна строфа у песми има више слепих улица путоказа и циљева него што ће један писац икад успети да створи на десетак страна.”На крају смо извели закључке:Шта је то добра лирика? То су дивне, стиховане мисли, као и лирске слике, добар лирски језик, а поруке које се износе да буду снажне и потребне.Нажалост, сва поезија која се данас ствара је занемарена на јавној сцени, сви песници који делују доимају се залуђеницима. Закључисмо да обоје делимо ту судбину. Неко је рекао да се песме пишу за песнике. Но, кад би тако било, круг читалаца лирских дела био би крајње сиромашан. Песме се пишу за све људе, а они који их најбоље разумеју можда уопште нису песници, већ људи који су у себи изградили неку животну мудрост, па су због тога способни појмити лепоту и вредност песме која је подастрта њиховом оку и уху. Схватамо да данас више нема смисла писати поезију, али ми је пишемо, изузев кад се шетамо између епоха, тада се забављамо на гореописане начине. Залуђеници смо старога кова. Има нас још јако, јако мало. Јако мало. И није нам лако. Закључисмо, у некој телепатској фусноти коју смо делили, а која не беше забележена нити изговорена, да се бојимо гетоизације у уметничком смислу.Али о томе неком другом приликом, када будем преузела модернији замак за сценографију.
Да Винчи ми је махнуо четкицом са једног од прозора замка рекавши: “На тебе је ред”, а мој садруг је, попут лика из Бергманових филмова, свирао на китари варијације на један свој стих о “Одбеглој госпи”, јер је Мона Лиза прескакала посејану пшеницу, у лудачком, ирационалном, безумном трку, заувек обогаљена. Сликар се осветио због њених покушаја бега. Насликао јој је осмех који ће, у вечности, неки схватати овако, неки онако, неки ће га разумети, неки не. Неки ће јој се дивити видећи у њој лепоту и вредност недокучивог смисла, а други ће окретати главу на другу страну, тражећи успут осмех какве једноставније, квазисеоске даме попут мене, са трновитом ружом у руци прекраснога мириса и девичанским осмехом који је позивао на свакојака неваљалства.У потпису, Ваша Еленора, госпа од Аквитаније, која више није међу живима.
