Знам доћи ћеш… Прећи ћеш преко свог ега…
Само не волиш да журиш, зна лисица због чега,
Одлика даме је да касни… Време је дошло…
Ту си негде… Саслушај, мораш некад веровати
Не можеш све видети знаш… Време не пролази…
Мрак и тишина – знак! Да ли долазиш? И то је извесно
чак, али ја правим драму… Или причам глупости и
подижем брану… Ко ће га знати? Само немој против
себе… Не дозволи да душа пати… И не убеђуј ме
како ти немаш душу и да нема ту шта да патим
еееј размисли, погледај колико је сати… У ово доба
ни казаљке не могу једна без друге, лист падне
кад остане сам на грани, ко ће у ово доба од
самоће да се брани… Стани, можда и ја претерујем,
али да знаш још увек верујем у оно што сам чуо
у једном од оних ћутања…
А време као да ради за мене… Знаш оно кад чекаш
неког па никако да прође време… Ма то је то,
и оно ради за мене… И не инати се! Није питање части…
Па неће ти круна с главе пасти ако једном послушаш
срце… И немој ми рећи како ти немаш срце и да
ту нема шта да се слуша, еееј па немој тако,
где ће ти душа? У ово доба ни казаљке не могу
једна без друге, лист падне кад остане сам на грани…
Ко ће у ово доба од самоће да се брани…
Шта ли је следеће? Не знам, али ја већ морам да
кренем… У ово доба и казаљке одлазе једна од друге,
а лист… Е, ја постајем лист… Препуштен ветру зелен и чист…
Али препуштен ветру, кад дођу дани, да ме са одбаченима
од самоће брани…
Аутор: Никола Милосављевић
