Укратко о књизи песама Душана Захаријевића Антологија савременог песништва/ Антилогија свевременог речништва, Бранково коло, Сремски Карловци – Нови Сад 2017.
Књига је овенчана наградом Стражилово.
Гледа га и не верује на речи. Као да је био потребан један глагослов… У пролажењу времена створи се једна нит формирана од слова космоса која је за намеру имала да предочи стварност и правила једног груписања. На самом почетку онога што смртни називају круто „пријатељство“, реч језику ода тајну да жели припадати некоме. Целини. Језик се сложи, пресложи, пресавије. Настане глас, изроди се недостижна светлост. У мору светлости п р а ш и н е и недостижних књига, створи се нешто ново, једна нова целина. Целина поче да одбија правила. Не, не може коначна форма. Не, не може већ речено и не, ја не личим на неког претходног. Ја сам неко други ко ствара од претходног, али тај претходни не води моје мисли. Језик и реч прошеташе улицама једног града и схватише да се једино они разумеју. И у почетку пеше мук, па шум, па реч. Потом светлост дода изгужвани сјај уплетен у бескрајан низ. Било је ту и пар проблемских задатака, неслагања у таласима, те веома грубог подилажења злоби, смрти… Био је ту један Хамлетовски дијалог да уплете реч у стварност, да оживи човека, да га отуђи од срамоте тела и постави на свето место. Тако је, да се разумемо, и Васко Попа настао. Само, он остаде у једном ћошку да се бави разменом сличица емотикона. Језик и реч узеше се за по десну руку, супротно окренути свету и изговорише глагослов, молитву, реч о слову, словну реч, језикословље… Као и све испреплетено, супроставише се неретко језик и реч, где језик рече: Сачувај боже, а реч из свог ума опире се и смислено преврне: Сад чувај га, може?
Осташе тако, језик и реч у пост-стању, стању вечног, вечног као целина, једне антилогије домобрана свемира.
Ауторка: Горица Радмиловић
Насловна фотографија: Александра Мандић
