За фудбал је одавно познато да поседује сопствену филозофију којој дугује планетарну популарност, али да ли је тако и са чином навијања или је он само пропратна активност најважније споредне ствари на свет? Редитељи преноса овогодишњег мундијала у Русији често су приказивали кадрове навијачких ливреја, лепих девојака на трибинама и уплаканих навијача.
Има ту нешто.
У верском смислу, навијање је ђавоља работа. Амерички коментатори често умеју да кажу након тачдауна или гола: There’s pandemonium in the stands! Реч коју је сковао Џон Милтон у Изгубљеном рају данас је синоним за општу радост, али њена грчка етимологија открива изворно злокобно значење: скуп свих демона, односно пакао. Рим је заправо први увео масовно навијање у колосеумима и на хиподромима и тиме створио претечу савремене индустрије масовне забаве. Од грчког позоришта је позајмљен концепт катарзе који је утопљен у крв гладијатора и као такав понуђен размаженом римском плебсу. Арене су постала места где су римски грађани могли да окусе крв коју су њихови суграђани легионари свакодневно кушали на границима Царства. Одлазак у колосеум био је адхезив који је крвљу држао на окупу читаву империју и повезивао све њене грађане јаче од путне мреже.
Савремена какофонија десетина хиљада људи заиста одише небогоугодношћу, али из угла појединца, сам чин одласка на утакмицу није зао. Лептирићи у стомаку пред почетак утакмице омиљеног тима, радост након постигнутог поготка и негодовање након примљеног, у најгору руку могу бити наивни, али никако злослутни. Штавише, они као у антици могу деловати катарзично уколико се задрже на индивидуалном нивоу. Нажалост, колективно навијање је формализовано и политизовано до те мере да више не служи појединцу, па чак ни групи, већ интересима који немају везе са разлогом доласка на трибину. Погледајте само вођу навијача који је леђима окренут спортској светковини или велике шеталице које заклањају поглед на терен.
Када уочимо људе који на трибини током та два или три сата имају преча посла од посматрања меча, схватамо да се навијање претворило у друштвену патологију. Корен болести која се манифестује празним трибинама лежи у первертирању очекивања од посматрања спектакла. Наиме, претпоставка је да се на терену дешава борба између два или више противника у којој гледалац бира страну и бодри свог миљеника. Звучи једноставно, али чак и овако просто начело могуће је изврнути наопачке.
Данашњи навијачи хладно прелазе преко категорије борбе и грозничаво попут кладионичара признају само победу и пораз. Док је римском гледаоцу било споредно ко ће изгубити, а ко сачувати главу на раменима, данашњи гледалац би вероватно трампио свих деведесет минута седења уколико би могао пре почетка да сазна коначан резултат. Катарза бива протерана са трибина, а победа је једини императив, па уколико вољени клуб губи са 0:3 у 75. минуту онда се резигнинирано напушта стадион.
У српском фудбалу одличан пример оваквог навијања јесу ФК Црвена Звезда и ФК Партизан. Није спорно што су ово два највећа домаћа клуба која деценијама уназад доминирају националним такмичењима, нити је упитна њихова милионска база фанова широм света, а богами ни навијачке групе оформљене у местима ван Београда. Интересантан је одговор, примера ради, једнога Новосађанима на питање зашто не навија за ФК Војводина, већ, рецимо, за Црвену Звезду: „Где да навијам за мртву Вошу“. Наравно, форме одговора су небројане, али суштина је иста: не навијам за клуб који је из мог места јер је он слаб, никада ништа неће освојити и никада се нећу радовати уколико њих будем бодрио. Као што смо већ истакли, када је победа императив, онда се она безглаво гони попут хероина, од пораза се зазире, док за спортску борбу нема места у тој једначини.
Наравно, све се ово дешава на подсвесном нивоу и део је много сложенијег психолошког механизма којим човек жели да обезбеди себи опстанак тиме што ће бити егзистенцијални победник, а не губитник. Оваква навијачка патологија буја услед одуства борбе као једине меродавне животне и спортске категорије. Римљанину који се није борио гладијатори су били замена за сопствену пустош, а победа и пораз секундарни елемент, док данашња публика несвесна своје заблуде слави туђе победе. Тиме спортски колективи којима по хронотопу припадају остају ускраћени за могућност да приреде спектакл и њихове трибине копне, док фудбал игра само пар привидних победника.
Уместо што из масе извијамо врат да видимо травњак на стадиону „ЈНА“, можда није згорег да навијамо за свој клуб, макар он био „Орловац“ из Мрчајеваца. Зачудили бисмо се колико победа он заправо може да наниже.
Аутор: Стефан Пајовић
