Добра ствар у вези са речницима јесте чињеница да се они константно могу прилагођавати фонду речи датог језика. Речник француске академије наука је састављан пуне четири деценије и током тог периода сигурно су бележене нове речи како су оне улазиле у француски језик. Данас је нову реч још лакше додати јер се онлајн речници могу обогатити новим уносима за само неколико минута. Живимо у добу када речник, који треба да служи као репер књижевног језика, може готово уживо да прати све промене у датом језику. Ово не треба да чуди јер се данашњи језик мења изузетно брзо, пре свега захваљујући све већем броју жаргонизама, али и неологизама који настоје да испрате све технолошке новотарије.
Једна од платформи која се појавила пре само девет година јесте Инстаграм. Ова апликација је бесплатна тако да не чуди да има преко стотину милиона активних корисника. Принцип функционисања је поприлично једноставан: то је суштински апликација за објављивање слика с намером да се оне поделе на Фејсбуку, у чијем је и власништву Инстаграм. Поред слика, могу се делити и видео записи које се попут слика могу модификовати на разноразне начине од којих су неки ефекти јединствени за ову платформу. Све у свему, постављање слика на интернет није нека велика новина, али постојање инстаграмских прича свакако јесте.
Инста-прича је слика или видео запис који се приказује на посебном заслону, одвојено од слика, и у већини случајева оваква прича остаје видљива двадесет и четири часа, након чега заувек нестаје са интернета и остаје доступна само особи која ју је поставила. Овакав начин објављивања прича у складу је са етимологијом Инстаграма који је настао од речи „инстант камера“ и „телеграм“. Дакле, Инста-приче су инстант и брзе као и сама друштвена мрежа која се појавила у доба када је свет знатно убрзао у односу на претходне векове.
Можда се питате какве везе има речник енглеског или српског језика са Инстаграмом? Осим што су уредно забележили „Инстаграм“ као нову реч, енглески једнојезични речници су почели да овај унос третирају као пароним, па смо тако добили придев инстаграмично [Instagammable], али и изведену именицу инстаграмичност [Instagrammability]. Наравно, ове речи парају ухо говорника српског језика и питање је да ли ће ући у ширу употребу, а камоли у речнике. Мада, свеобухватни речник Матице српске у изради има и веће проблеме од рогобатности уноса, пошто је упитно да ли ће српски народ уопште и постојати када га једнога дана коначно заврше.
Уколико се вратимо на енглески језик, треба истаћи да се инстаграмичност први пут појавила у колокацији са храном. Инстаграмична храна јесу била она јела која су својим гарниром била довољно допадљива да се нађу у објективу фото-апарата (на мобилном телефону) и као таква поделе на Инстаграму. Семантичко поље употребе овога придева се данас толико раширило да нема ствари нити појаве која није инстаграмична. Све и свашта завршава у причама, од слика деце, преноса концерта уживо, све до мачака које су нарочито популарне на Инстаграму. Не изненађује ни чињеница да се ови кратки записи називају баш „приче“, јер прича је дуговечан онтолошки појам. Приче су се испредале још од када је човек развио способност говора и увек су биле дидактичке природе. Савремено доба је обесмислило све, па и архетипску приповест, односно причу, управо кроз друштвене мреже као што је Инстаграм. Порука је посве јасна: све што се вреди забележити оком камере нестаће за само један дан и пасти у заборав. Намеће се питање, чему уопште бележење таквих ефемерних прича?
Инста-приче нису прве слике од којих треба зазирати. Домороци у Америци и у Аустралији су веровали да им сликање одузима душу и често су зазирали од белачких фото-апарата. У античкој Грчкој, огледање је такође било повезано са душом и често су огледала прекривана из многобројних верских убеђења, а опште је познато да исламска уметност не приказује човеколика обличја. Страх од сопственог лика је дубоко укорењен у људској цивилизацији, па је тиме још необичнија оволика помама за објављивањем пре свега фотографија, а онда и прича које су још личније.
Оно што је некада било прећутно, данас је постало гласно, хешовано и таговано, али можда је боље што је тако.
Наиме, да би било који појам, као и реч која га означава, постојао, мора постојати поље ван његовог семантичког захвата. Другим речима, уколико постоје појаве и предмети који су инстаграмични, онда морају постојати и неинстаграмичне појаве и предмети. Неки делови наших живота су једноставно исувише досадни или срамни да би се нашли у Инста-причи коју ће сви наши познаници, али и странци погледати. Нико не прави лајв са обичне недељне литургије, нико не качи како је добио пролив па трчи под окриљем мрака у оближњи жбун и сигурно нико не емитује уживо како даје мито државном службенику. Иако на први поглед делује минијатуран, спектар радњи и предмета које покрива неинстаграмичност је поприлично широк. Под њу потпада све што нас срами, што тајимо, чега се стидимо и што желимо да заборавимо. Једном речју, сва крхкост наше људскости није за Инстаграм и та чињеница радује. Колико код особа која нон-стоп качи нове Инста-приче може имати психопатолошке поремећаје, толико једнобразност тих фотографија упућује на здраву психу која поседује способност за стид и самопрекор. Криминалци могу постављати слике новца и оружја, али мучних сцена попут пребијања или убистава на Инстаграму нема, не због тога што би се тиме одали органима гоњења, већ због тога што њихова свест покушава да потисне непријатна сећања и ослободи се стреса. Лепотице се труде да им свака слика буде савршена, почев од раскошне позадине, преко фирмиране одеће коју носе, па све до коже која је нереално и дегутантно глатка. Нефилтерисаних јутарњих слика једноставно нема, као ни тренутака када се препиру са момцима, на пример. Заправо, Инста-приче су попут партијског гласила Великог брата где је све под конац, тако да је савршенство лајт-мотив инстаграмичности. Као и код Орвела, истинске вредности на Инстаграму остају са друге, неизречене стране приче.
Није згорег знати да је Божја истина појавом Инстаграма добила још један синоним: неинстаграмичност. Све оно због чега падамо као људи остаје у овој скровитој категорији која никада неће доспети у дигитални свет и тиме ће душа корисника бити сачувана, ако је веровати Абориџинима и америчким староседеоцима.
Аутор: Стефан Пајовић
