Индијански ноктурно

ИНДИЈАНСКИ НОКТУРНО

Закопан мир.
Крај обале тишине.
Већ након првог додира оседеле, истрошене
и ове недовршене, невине земље,
с мора прободене дрвеним распећем.
Oко ватре, пресечене налетом изгубљене олује
и крстом на белим једрима,
успориле су игрe будног Месеца,
плес обојених сенки и одјек у слободним недрима.

У магли.
Светлуца мирно лице с перјем у коси.
Сломљеним луком, шапуће ветру,
да врати проливену светлост тишине,
додир и радост коју ново рађање носи.
На раскршћу, са звездама на свом длану,
оставља траг суза за којим ничу мириси ружа
и осмех једне изгубљене ноћи –
за оплаканим љубавима којe више не постоје,
изгубљеном сенком што ће зајецати
и за њим тихо поћи.

Ишчекујући буђење.
Исповеданим сиромаштвом,
као светлошћу звезда у очима слепих.
Сад стојимо и ми нови на том прагу.
Враћени обали, с две погрешне, изгубљене шаке,
препуне песка, тишине и иња –
пронаћи ћемо шта то стоји иза судбине човека,
гледајући шта носе и коме сада плове
Санта Марија, Пинта и Ниња.

ВРАЋАЊЕ ТИШИНЕ

Потиснути облици говорили су вриском.
У паду сутона пулсирао је наш одјек.
Ненавикнут на растанак,
држаo се кришом
оног што смо кроз неки исконски нагон
као излаз, памтили тек у гласинама.
Чинило се јасно – данас протиче један век
и сада смо доказ издржљивости
пронашли у нама.

Када су светови пали,
ја сам ти прећутао жељу,
распарену на два незауздана дела –
да сам као онај хладан и тихи простор
у коме се, замотане у шапат, окрећу звезде.
Са њима били бисмо макар ближи
једном погрешном осећају два тела,
разапета између навика
где се страхови од самоће
множе и гнезде.

Неосујећени временом.
Носећи у себи летњи спокој благих киша.
Чекамо неке другачије сутоне,
ношене дивовима ветра и сунца,
крај којих је пустош стварности све тиша.
Тамо, пронаћи ћемо вечност,
довољну таман за нашу младост,
откуцај неба и враћену тишину оног јула
када си мирисала на тек упаљену свећу,
цимет и врео дан,
крај мојих загрејаних
па минулих чула.

Аутор: Александар Габона

Scroll To Top