Главом кроз зид (Gegen die Wand) је пре свега филм који провлачи питања људске патње као суштинског покретача радње. Ингениозно дело турског редитеља Фатиха Акина покреће многа питања људске душе, психе и превасходно односа две јединке у стању љубавног заноса. Вечна борба јединке са самом собом, њеним идом, егом и на крају долажења до супер – ега, превазилажењем друштвених норми и очекивања у данашњици није ни мало лак.
Кроз читав филм главни ликови пролазе кроз ове сукобе и због тога Фатих Акин погађа у срж многе који су икада контемплирали своје бивство и пролазили кроз еволуцију одрастања. То управо и видимо код главних ликова, који су турског порекла, а смештени у родно неутрално поднебље – Хамбург. Такође, долази до сукоба истока и запада, као исконских непријатеља у културним поретцима. Исток, оивичен бендом који пева турске националне песме, иза кога се види Аја Софија као симбол Истамбула, и Бофсор који је кроз историју заправо био мост истока и запада. Тим мотивима продубљује се проблематичност одрастања и инкорпорирања главних ликова, они су његова окосница.
Четрдесетогодишњи Чахит је перач судова који своје дане у Хамбургу проводи у испијању пива, лумповању и сексуалним односима са фризерком, који се у суштини своде на пуку егзистенцију, изгарању у потребама. Након једне пијане ноћи и свађе са фризерком/љубавницом, Чахит, у својим колима креће пут стана, али се и метафорички и истински забија у зид. Сломљеног врата, он у болници упознаје Сибил, младу жену која је покушала да себи одузме живот пресецањем вена.
Чахит за њу представља спас од свега онога што је за њу ноћна мора.Турчин је, неожењен, одлична прилика за удају и бег од болне стварности. Та стварност за њу су правила под којима мора да живи, она традиционална, која је попут кавеза везују за кућу и рађање деце, што од ње очекују брат, отац и на крају – мајка. Њен брат је пре свега, најлицемерније представљен и антагонизам њега и Сибил на неки начин представља положај жена у данашњим шеријатским друштвима. Мушкарцима је дозвољено све – посећивање бордела, алкохолисање, пушење и све остале „нечасне“ радње, које женама нису. Чахит, након њеног убеђивања и поткупљивања пивом, пристаје да је запроси и они се венчавају.
Небитно је њеној породици какав је он човек, све док је турчин. Она тиме добија слободу, коју покреће ид, основна пожуда – чинити све оно што до сада није било дозвољено: сексуални односи са различитим мушкарцима, дрога, алкохол и цигаре, тетовирање. Веома интелигентна, свесна је свог положаја у друштву и жене у 21. веку. Она полако еволуира у Чахита, који је такав постао након смрти своје супруге. Одрекавши се турског идентита, он се у потпуности прилагодио слици распалог човека, празној љуштури, не подражава ништа што се по друштвеним нормама прихвата као одраз једне индивидуее. На тој разини су се пронашли – све док поновно осећање љубави у Чахиту није пробудило одговорност и побуде зрелог човека, а у Сибил осећање страха, некога ко не жели да изгуби своју слободу.Кулминација филма јесте љубав, њихов однос пун љубави оивичен заједничком вечером и првим правим вођењем љубави, а не пуким сексом.Тада доживљавају исту у најчистијем облику, необјашњиву у свом настајању и нестајању. Он, Чахит, који не уме да контролише јаке емоције, колеричан, убија човека, покренут љубомором. Брани Сибилину част, попут романтичарског витеза и одлази у затвор. Сибил, уплашена за свој живот и освету породице, превасходно брата који је се одрекао, бежи у Истанбул код своје сестре. Сестра се попут лајтмотива и важног споредног лика јавља у току читавог филма. Нуди јој прави посао и смештај у Истанбулу, заштиту и нормалност. Симболично, она у том стану има нешто попут ормана, затворене собе, величине кутије шибица и некако замрачену, што симболично представља њен ментални склоп у датом тренутку. Превртљива људска ћуд Сибил не дозвољава да прерасте своје унутрашње побуде. У Истанбулу наставља са својим „слободним“ и раскалашним животом, игра у клубу, заводи, дрогира се. Тада је власник бара силује и претпоставља се да касније носи његово дете, али тиме се редитељ није претерано бавио и оставио је гледаоцима да сами учитају своје претпоставке.
Сломљена, изгубљена у самој себи, ломи се и изазивањем пијаних и мизогених мушкараца бива избодена у мрачној улици. И буквално и метафорички, у трансценденталном смислу, њу спашава таксиста. Након неког времена, она води нормалан живот, друштвено прихваћен, испуњена као мајка и супруга. Чахит излази из затвора и одлази да је потражи, вођен жељом за њиховом љубављу и надом да га она чека. Њена сестра му говори да је остави на миру, да он лоше утиче на њу сада, када напокон живи нормалан живот. Ипак је проналази и она пристаје да се види са њим и њих двоје проводе ноћ заједно.
Чахитови планови су да се врати у своје родно место, прихватајући свој турски идентитет, оно што га у суштини чини изгубљеним и на тај начин одраста, постаје особа која такође прихвата друштвене норме. Нуди Сибил да пође са њим и до самог краја филма постаје неизвесно да ли ће се сломити и поћи са њим или ће остати са ћерком и супругом. Она одлази у стан, пакује се, али када чује глас своје ћерке одустаје и остаје у Истанбулу.
Њих двоје пролазе кроз разне емотивне и психичке фазе, а сам редитељ је дубоку расцепканост и разломљеност својих ликова успео да прикаже у јако краткој временској разини. Радња самог филма је са почетка брза и како се ближи крају успорава, а Фатих Акин користи ово средство у корист дубљег разумевања ликова. Такође, сценографија има великог удела, сва јединства, место, време и радња користе се да би се употпунио њихов психолошки профил.
На пример, Чахитов стан је прљав, одрпан, мрачан, као и он сам, као његов ментални склоп у тренутку када га Сибил убеђује да се венчају, али и када се усељава. Временом, када се њихов однос продубљивао и улепшавао, стан је постајао нешто заједничко, преовладавале су светле боје, црвена као симбол љубави, али и заједничка слика која се јавља у неколико кадрова у току кулминације односа. Користи се и камера, која је необуздана, ствара се осећај вртоглавице у неким тренуцима, поготово онда када се осећају менталне границе и преовладавање „лудила“ протагониста.
Бавећи се свевременим питањима најдубље људскости и бити природе човека као бића које изгара у греховима, тек наизглед прихватљивим према друштвеним нормама, Фатих Акин успева да направи филм који ће славити живот у његовој најлепшој суморности са пуким дозама хумора, који су ту да би се осетила горчина живота. Прихватањем друштвених норми било религиозних или породичних, ликови оивичени Чахитом и Сибил постају одрасли, бића која превазилазе бунт према себи самима. Овај филм је створен за оне који се питају о сврси свога постојања, о ономе што се дешава око њих и у њима, о онима који теже да превазиђу себе и постану слободне индивидуе у смислу прихватања себе самих онаквима какви у суштини јесу, са врлинама и манама, али исто тако, чинећи оно што је друштвено прихватљиво, јер колико год да се времена мењају, морална начела ће заувек остати у сржи контролисања људског понашања.
Ауторке: Јована Никић и Моника Шомођи
