Шта да кажеш људима, кад ни себи више не смеш ништа да признаш? Питаш ме, Милане, зашто ме нема на састанцима, зашто лажем да ћу доћи у кафану, а у ствари седим код куће док те замишљам како сам за шанком пијеш пиво и питаш се где сам ја. Ту сам, седим овде у овој соби и зурим у прозор. Ни ТВ више не гледам, ни новине не читам. Будим се и питам како је Јован Трајковић имао среће да добије карцином. Дивна је сахрана била. Пристојно је отишао Јован. Најтеже је данас умрети достојанствено, отићи такорећи храбро. Човека који добије карцином нико ни не жали. Ето ти Јована. На гробљу није било суза, чак и Милена се држала сасвим пристојно, а деца су пила ракију и шалила се са својим пријатељима. У једном тренутку и сам опијен помислио сам да им приђем и препустим се безбрижном разговору да нисам помислио да није у реду да ја матор човек три године старији од покојника са младима делим хумор. А и шта бих им рекао? Карцином ти је Милане велика нада за човечанство. За њега нема лека, практично се не зна ни узрок. Ево ти опет Јована узми, па ти знаш да је он живео као монах. Пре неколико година док сам још уживао у друштву људи, у поверењу ми је рекао да више не испуњава ни брачне обавезе.
Рекао ми је: „Американци са Принстон универзитета, а ти знаш Зоране да Американци највише пара издвајају за научна истраживања“. „Дакле они су доказали да секс доводи до…“, онда је заћутао, али сам кроз његову гестикулацију схватио на шта је мислио. „До онога на мошњама.“ Јован је до последњег дана био убеђен да секс изазива карцином мошњи Милане. Задњи пут када сам га видео два месеца пре смрти, читав сусрет нам је протекао у његовим сумњама на могући узрок болести. Видело се да је све своје последње дане проводио у покушају да демистификује узрок. Једино логично објашњење, како је сматрао, била је вода. „Вода, мора да је вода. Па ти знаш, Зоране“, рекао је. „Да ја ни месо не једем задњих 15 година, да ја ништа спаковано у пластику нисам појео задњих барем 10 година. Вода, само вода. Наше водоводне цеви“. То „наше“ се односило на уопште водоводну инфраструктуру земље, јер Јован је, као што знаш, био и до краја остао, патриота и ватрени заговорник супремације државне својине. Дакле, рекао је: „наше водоводне цеви су старе и још од оног времена кад се није знало за штетно дејство олова, те су све оловне.“ Био је уплашен за децу. “Говорим им“, казао је, „немојте да пијете чесмушу, али они не верују, смеју ми се.“
Оно што се Јовану нисам усудио да кажем, а ево говорим теби сада, јесте да сам врло брзо постао љубоморан на његову болест. Ако се карциному не зна узрок, а зна се да је исход скоро увек фаталан, па има ли бољег начина да се човек опрости од овог уклетог места. Нико не може да са апсолутном сигурношћу тврди да је баш одређена животна навика довела до болести. Могу да сумњају да спекулишу, али то је све. Тај моменат је врло битан, изостаје осуда тако честа код оних који премину услед обољења крвних судова. Карцином је, Милане, такорећи господска болест. У једном тренутку пошто сам видео колико се Јова мучио у покушајима да докучи порекло своје несреће како је сматрао пожелео сам да одем и кажем како има среће и да би бих се радо мењао са њим. Наравно да нисам то урадио јер верујем да бих га увредио.
Нисам ти рекао, почео сам пушим. Ти знаш да ја у својих 60 година никада нисам волео мирис дуванског дима. Ето видиш, чак кажем сада и мирис, док бих раније увек говорио смрад. Сада пушим две пакле дневно. Устанем и запалим цигарету. И надам се. Кажу да у зависности од предиспозиција може да прође и неколико деценија до развоја карцинома плућа. Ја ипак мислим да сам ја старији човек, није организам толико јак. А шта Милане ако је Јова био у праву за воду? Када устанем прво попијем две велике чаше чесмуше онда седнем, окренем се прозору и запалим цигару. Страхујем шта бих могао да урадим уколико ускоро не добијем барем неки од симптома карцинома. Понадао сам се био да можда ја и имам неки тумор, само га нисам приметио. Један од оних тихих који расте годинама без последица по домаћина да би затим показао своје лице и за само неколико недеља угасио човека. Био сам на прегледима. Боже, кад се сетим само. Тог јутра имао сам трему као некада пред љубавне састанке. Неће бити ништа, као говорим себи, а потајно се надам да ће га наћи. Слушам онколога како ми говори да је тешко, али операбилно, а у себи сам пун радости јер знам да лаже. Недељу дана касније одем по резултате. Ђубре се смеје, весео, каже: „Здрав си као дрен, само напред“. Ти знаш да ја роштиљ и те специјалитете од меса никада нисам волео. Од када се у таблоидима провлаче вести о аргентинским цркотинама старим по тридесет и кусур година које су на менију сваке угледније хамбургернице једем хамбургере готово свакодневно. Понекад ми треба и по два сата да одем по месо и да се вратим, бирам најзабаченије роштиљџије на самом ободу града. Полулегалне практично ако не и потпуно илегалне. Каквих сам се све ствари тамо нагледао. Пеку месо на старим железничким праговима и аутомобилским гумама. Понекад ме гледају у чуду када се вратим на исто место други пут. Терају шегу са мном, питају ме: „Је л’ вам се свидело месо прошли пут?“ Знам да ме трују, али не и дам сам им неизмерно захвалан због тога. Ти знаш да ја никада нисам био велики верник. Сви ти силни плагијатори Исуса никада неће разумети да ни не треба да покушавају да му се приближе и да је и сама помисао на то грех. Треба бити свиња и нитков јер само у свету пуном олоша и смећа Исус има какво такво значење. Ех, да сам то схватио раније. У тим својим теолошким размишљањима дошао сам и до сасвим логичког следа једном таквом мисаоном поступку. Карцином је дар од Бога. Има ли већег доказа Божјег милосрђа од тако лепе смрти,ослобођене сваке кривице. Само када се помене име покојника преминулог услед карцинома сви заћуте. Заћуте, страхују и имају поштовања, оно истина да тврде да је то поштовање према покојнику, а у ствари је према карциному којег је послао Бог. Људи се враћају Богу преко карцинома. Је ли онда карцином уопште и болест или избављење и нада? Шта је живот једног Јована наспрам тридесет живота које је свест о Јовановом карциному навела на Божји пут?
Трудим се да будем нитков. Пре неки дан помокрио сам се у лифту зграде. Док сам стигао до спрата свог стана све је било готово, а на улазу ме је чекала Госпођа Грковић. Прво се осмехнула у знак поздрава, али је онда одмах приметила велику жуту течну мрљу на поду лифта и испрскане зидове, наравно и тежак метални мирис. Да нису бубрези Милане? Даће бог. Мислим да је схватила да сам се лично ја помокрио. Рекла је: „Боже, па шта је ово? Рекао сам јој: „Хулигани, Надо моја“. „Али наша зграда је закључана има и видео надзор“, узвратила је. „Одмах пре мене из лифта је изашао Милош Јевтић. „Милош Јевтић?“ зачудила се Нада. Милина. Да си могао да видиш како сам лепо лагао не би ме препознао. Потврдио сам: „Да, да мали Јевтић“. „Боже“, прокоментарисала је Нада. Ти знаш да је Јевтић из угледне породице хохштаплера. Отац судија и мајка лекар. Ко зна кол’ко су њих двоје заједно људи упропастили. Што на робију, што у гроб. Јебо им кер мајку. Видиш да сам почео да псујем, а читав живот презирем простаклук. Колико сам само наиван и глуп био. Мислио сам да све знам. Истина је што кажу да понос долази пре пада. И ко зна када сам јао пао у Божју немилост, али то тек сада увиђам. Јутрос када сам завршио своју рутину од пола пакле цигарета сео сам и написао анонимну пријаву, а потом је прилепио на стакло улаза да цела зграда види. Написао да уколико Јевтићи не плате реновирање лифта да ћу пустити у јавност видео снимак извршења дела. Рачунао сам на то да ће добра госпођа Нада врло брзо пренети Јевтићима ко је поставио тај папир. Очекујем да ми се јаве.
Ја не волим људе Милане. Надам се да ћеш ми опростити ако ти се поверим да ми ни ти никада ниси био драг. Често сам те гледао за време наших дугих разговора и дружења још док је Јелисавета била жива и питао се шта се крије иза твојих ситних злих очију. Заборавио сам то. То једна од оних мисли које ти дођу, али те уплаше, па их заборавиш. Сада када се више ничега не бојим поново сам се сетио тога и решио да ти то кажем јер само нитков може себи да допусти да говори истину. Толико ми се почела гадити свака тзв. идеја „топлине дома“ да је твој дом као једино место које још увек памтим као такво, постао неприхватљив за мене. Није то ништа лично. Годинама сам живео у лажи да сам човек, а тек сада разумем да бити човек значи лагати. Немам никакве потребе више за тим. Не сматрам себе човеком или припадником људи. Шта год да те квалификације значе.
Невероватно ми је да сам читав живот обраћао пажњу на људе. Тек од када много више времена или читаво своје време посвећујем жељи да добијем карцином, посветио сам се у потпуности „свету“ да тако кажем, материјалном, зидовима без људи. Можда си у вестима на периферији таблоида чуо о канцеларији туристичке агенције која је изгорела пре неколико недеља. Ја сам то урадио. Заволео сам ћирилицу. Бавим се калиграфијом и поред тога што се трудим да добијем карцином проводим сате у исписавању ћириличних слова. На излогу те канцеларије стајало је великим простачким словима исписано „BrandLeaderinTourism“.Није ми дуго требало да узмем флашу бензина и у раним јутарњим сатима одем натраг. Каменом сам разбио тај одвратни стаклени прозор и потом полио бензин по деловима који сам мислио да ће најбоље да горе. Био сам у праву, све је нестало у пожару.
Ако ме пријавиш, тврдићу да све лажеш и да ти ово никада нисам рекао.
Аутор: Иван Срнић
Насловна фотографија: Ingrid Maillard
