(Olivera Katarina, Aristokratsko stopalo, Kontrast, Beograd 2017)
Čitanje knjiga o pozorištu predstavlja jedan od najboljih načina za oživljavanje najprolaznije od svih umetnosti. Bilo da govorimo o uspelim autobiografskim književnim delima ili o jednostavnim zapisima pozorišnih delatnika, ovaj vid književnog stvaranja izuzetno je važan jer istovremeno predstavlja intimna promišljanja umetnika, kao i relevantne književno-umetničke susrete, opise i situacije, koje do čitalaca, inače, nikako ne bi dospele. Razmišljajući u tom pravcu, nameće se utisak da je veoma značajno ponovno objavljivanje Aristokratskog stopala Olivere Katarine, u izdavačkoj kući „Kontrast“, iako je tek mali fragment ove knjige posvećen pozorišnoj delatnosti poznate filmske umetnice. Iako se uklapa u koncept autobiografskog diskursa i ne izranja iz njega, ova knjiga se, svakako, ističe izvesnom autentičnošću u tematskom i strukturalnom smislu. Za razliku od knjige Šaka soli Mire Stupice koja, po mišljenju Petra Marjanovića, predstavlja (mihizovski rečeno) „autobiografiju o drugima“, u knjizi Olivere Katarine isticano je i ilustrovano ono Deridino JA – polazna i završna tačka svakog autobiografskog dela. Kao i uvek kada je reč o autobiografijama, subjektivan odnos prema određenim događajima menja kontekst i značenje prikazanog. Stoga, neophodna je obazrivost prilikom prihvatanja sadržaja Aristokratskog stopala jer vremenska udaljenost umnogome menja objektivnu sliku o ljudima i vremenu o kojem svedoči, iako autorka čini vidljiv napor da prikazuje verodostojno i istinito. Sam čin čitanja, u mom slučaju, posredovan je snažnim utiskom da Aristokratsko stopalo, pored svih kvaliteta i iskrenih svedočanstava, ne predstavlja u potpunosti uspelo književno delo, kao što je, recimo, Šaka soli Mire Stupice, „pozorišne majke“ Olivere Katarine. Pre bismo mogli da kažemo da je ova knjiga, na primer, uspešan mozaik filmskih kadrova u jarkoj boji, sa dobrom muzikom i snagom u dijalozima. Usled te filmske montaže, procuri tek po koji lirski i književno ustrojen zapis.
Izricanje takve vrednosne ocene ne podrazumeva i odricanje svake književne vrednosti ove knjige, ali je potrebno iskazati da je iskrenost u tonu dostignuta, najpre, jednostavnim pripovednim postupkom i stilski ujednačenim tokom, a upravo u pripovednim i emotivnim amplitudama nalaze se one književne i arhivske vrednosti Aristokratskog stopala. U dvadeset i osam poglavlja o umetničkim zbivanjima, Olivera Katarina iskreno pripoveda, propuštajući istinu kroz prizmu intimnog i subjektivnog, a u samom tekstu neprestano korespondiraju muzika, film i pozorište.
Ove godine obeležava se pola veka od premijere filma Skupljači perja, te je ovaj film ponovo prikazan na Kanskom festivalu u okviru programa „Kanski klasici“. Tada se Ciganka Lenče u zelenoj balskoj haljini ponovo pojavila na Kanskom festivalu i na taj način napravila kružnicu oko sopstvene umetničke figure, kao što je „sićušna plavooka devojčica“ trčala oko stola, pevajući Belle amie. Takva kružna putanja prisutna je i u književnom tekstu, neprekidnim reminiscencijama na uspeh koji je postigao film Skupljači perja, nametnuvši se tako kao centralna tema ove knjige. Nakon detinjstva u razrušenom Beogradu 1941. godine i završene Druge ženske gimnazije, Olivera Katarina setno piše o svojoj prvoj ljubavi Milanu Muškatireviću Galetu (dekan na Tehnološkom fakultetu), koji se, potom, pojavljuje i u jeseni života kada se glumica pita: Da li je java ili je san, da li mrtva sanjam ili je mrtav san?
Nakon upisanog pravnog fakulteta, Olivera je strasno čitala i volela Bodlera, Lazu Kostića, Tina i Remboa, na predavanjima crtala Isidoru Dankan, svesna da je njoj pozorište „kao voda ribama, kao nebo pticama, kao sunce danu, kao zvezde noćima“. Izručivši monolog Lavrensija iz komada Lope de Vega pred Jozom Laurenčićem, koji je sedeo u komisiji na prijemnom ispitu, Olivera Katarina je, nakon nekoliko godina, napokon upisala Akademiju u klasi prof. Ognjenke Milićević, zajedno sa Petrom Kraljem, Brankom Zorić, Stanislavom Pešić, Milenom Dravić i drugima. Kada je Mira Stupica pitala zbog čega želi da postane glumica, mlada i još uvek neiskusna glumica odgovorila je: „Zato što sam rođena za to“. Nakon toga, Stupica postaje njena „pozorišna majka“, Miloš Đurić njen „učitelj etike“ (često je prepričavala onaj Đurićev odgovor „Dok si ti svirao u diple, ja sam predavao etiku“), dok ih je Ognjenka Milićević znalački i sa velikim strpljenjem uvodila u svet glumačkog zanata. U pauzama su (kao što se i danas čini) sedeli kod Kolarca, pili kafu i vruće vino i raspravljali dugo o pozorištu koje im se činilo „uzvišeno i nedostižno“.
Sanjala je o pozorištu sve dok nije postala deo njega. Najpre, Atelje 212 i naslovna uloga u Stankovićevoj Koštani. U periodu dok je pesnik Velimir Lukić bio direktor drame, a u dimnom Bifeu sedeli Miloš Žutić, Mira Stupica i drugi, često su se upravo u tom Bifeu glumci razigravali do te mere da „njihova igra van scene počinje da liči na predstavu koju oni tu u bifeu spontano stvaraju“. Nakon premijernog izvođenja Koštane, u tom pozorišnom zamku odigrana je luckasta igra umetnika, prava životna drama dvoje mladih protagonista. Vuk Vučo, pozorišni kritičar i režiser, zaveo je Oliveru Katarinu, najpre, oštrom i provokativnom pozorišnom kritikom („Milolika priučena balerina“), a potom prosidbom. Venčaše se isto to veče. Vuk Vučo, čiji je stric poznati nadrealista Aleksandar Vučo, upoznao je Oliveru Katarinu sa intelektualnim ljudima tadašnjeg Beograda. Vodio je u salon Dušana Matića, pričao o pozorišnoj kritici i pozorišnim kritičarima koji se sve više dokazuju kao književni teoretičari, a manje kao pozorišni analitičari. Svestan je bio Vučo da je sve manje pozorišnih kritičara kao što su Eli Finci, Milosav Buca Mirković, Vlada Stamenković i Muharem Pervić. Pokušavajući da bude duhovit i da „pecne kao ubod ose“ često je dolazio u misleni sukob sa svojom suprugom, Oliverom Vučo, kao na primer kada je nakon predstave Madam San Žen Mire i Bojana Stupice objavio uokvirenu umrlicu za predstavu i ekipu: „Dana tog i tog, preminuli su“. Upoznali su se uz Stankovićev dert, a razveli uz Albinonijev „Adađo“, ispijajući crnu kafu.
Pozorišnu karijeru je završila pripremajući predstavu Masna čorba u režiji Soje Jovanović. Tu ulogu joj je, kako pripoveda, oduzela Mira Trailović, koja je, ne jednom, bila prepreka njenom pozorišnom stvaranju. O tom sukobu dosta je pisano i nagađano, a gotovo istovremeno sa prekidom pozorišnih veza, dešava se odlazak na Kanski festival i ogroman uspeh. Tek nakon trideset godina odlučila je da ponovo kroči u pozorište, na premijeru drame Henrika Ibzena Neprijatelj naroda u režiji Bore Draškovića. Više od tri decenije njeno „uvređeno aristokratsko stopalo“ nije kročilo u Narodno pozorište i taj premijerni dan odista je bio praznik teatra za nju. To je probudilo u njoj zaboravljeno osećanje pozorišne radosti. Jedan od tih trenutaka jeste onaj kada je igrala u drami Nikola Tesla, a nakon toga je i upoznala velikog pisca Miloša Crnjanskog, umornog i usnulog lica, neobičnog, dubokog pogleda i povijenih gustih trepavica.
Piše o Vavi Hristiću, o Mihizu, o Ratku Draževiću, o izbegavanom susretu sa Krležom. Pisala je o crvenim dlanovima Salvadora Dalija koji joj je aplaudirao, a potom joj pokazivao svoje dlanove koji su se „upalili od skandiranja“. Piše o Oskaru koji je bio namenjen filmu Skupljači perja, a koji je bio namešten češkom filmu. O razgovorima o Japanu sa Ivom Andrićem, o eteričnom i iscrpljenim Kurosavi koga je upoznala nakon njegovog pokušaja samoubistva. Oduvek je smatrala da je gluma njen osnovni poziv, a muzika strast. U glumi i muzici opila je upravo sloboda, čista i neomeđena! Sloboda koju je pokazala, na primer, odlukom da ne peva pred Titom, da putuje u Rusiju koju je znala samo iz knjiga i očevih priča. Širokogrudu slobodu i let lepote sveta doživela je plešući sa Preletom, koji je u tom trenutku ostao bez obe noge, podsećajući je večno na veličanstvenu i silnu umetnost čoveka. Ljudima koji „ulicom prolaze kao naduvani baloni što ledbe iznad tla“ približavala se tek toliko da ih „iglicom bocne da splasnu i spuste se na zemlju“, u životu nije navikla na ljudsku dobrotu, koju je, recimo, prepoznala u delima Vasilija Kalezića, Ace Koraća itd.
Razdragana Ciganka Lenče prevela je svoju pesmu i dert u ovu knjigu, u pokušaju da prikaže sve svoje strahove i patnje. Iako se često činilo da je njen život prošao u kavezu, biće da je bila u pravu „njena pozorišna majka“ Mira Stupica: to je bio „život u zlatnom kavezu“, u zlatnim i čvrstim okovima pozorišne i filmske umetnosti. Iako je jasno da nije reč o zrelom i potpuno uspelom književnom delu, reč je o nečemu mnogo važnijem: o najiskrenijem svedočanstvu o istinama pozorišno-filmske prošlosti. Ova knjiga je, naime, filmska igra notnog zapisa Olivere Katarine, i u njoj treba uživati.
Autor: Boris Miletić
