Ерик Дрејвен је главни лик у филму „Врана“ (1994) који спада у жанр акционе фантастике. Филм је заснован на истоименом стрипу Џејмса О’бара из 1989. године. Прича прати Ерика, рок музичара вођеног болом, кога врана враћа у живот годину дана након што су њега и његову заручницу брутално убили чланови једне Детроитске банде.Уз помоћ и вођство вране Ерик жели да се освети и успостави нарушени ред. Он је наднаравни осветник кога не могу убити јер је већ мртав. Али је такође и ожалошћени љубавник који пати због насилне и преране смрти своје драге. Мрачан, мистериозан и мучен болним прошлим догађајима, Ерик подсјећа на такозваног бајроновског јунака – изгнаника који је једним дијелом жртва, другим негативац.
Овај чланак се првенствено бави анализом лика Ерика Дрејвена као једног од бајроновских јунака и подијељен је на три дијела. Први дио се бави поријеклом бајроновског јунака и његовим основним карактеристикама. Други дио се бави поређењем Ерика и бајроновског јунака уопште, и пружа нам увид у сам заплет филма и његове многобројне готске елементе. Трећи и завршни дио бави се присутношћу и популарношћу бајроновског јунака данас – у филму, фикцији и на телевизији – и тврди да је то не само један од најпопуларнијих књижевних ликова из доба Романтизма, него један од напопуларнијих ликова икада.
Бајроновски јунак – поријекло и основне карактеристике
У периоду Романтизма готски жанр доживљава знатну промјену – почиње да се повлачи унутра и фокус се ставља на мисли и осјећања јунака умјесто на њихове поступке. Према Ботингу, ова „интернализација готске форме“, гдје су мрачни и суморни пејзажи само рефлексија унутрашњег менталног и емотивног стања јунака, „представља најзначајнији преокрет у оквиру готског жанра.“ И могло би се рећи да је управо тај преокрет изњедрио романтичног јунака.
Романтични јунак није јунак у правом смислу ријечи. Напротив, посједује неколико карактерних особина због којих је ближи анти-хероју – бунтован је, не поштује ауторитете ни власт, држи се неког свог властитог закона и бори се за оно у шта он сам вјерује, било то добро или лоше. Веома често се осјећа отуђено од друштва и од самог себе и тешко му је да се уклопи. Изолован је, замишљен, често мијења расположења и пати од „свјетског бола“. Осуђен да лута на маргини друштва, он је нека врста изгнаника – пола жртва, пола негативац. Али за разлику од готских негативаца, он није узрочник зла и ужаса и његово присуство не ремети поредак. Зло је препознато у самом друштву, у његовим институцијама моћи и њиховој корупцији и тиранији, и то на такав начин да га његов бунт против друштвених стега чини привлачним ликом и захтијева наше поштовање и разумијевање.
Бајроновски јунак (назван тако јер се развио углавном захваљујући писању Лорда Бајрона) представља једну верзију романтичног јунака. Сматра се да води поријекло од грчке легенде о Прометеју, Каина, Милтоновог Сатане из „Изгубљеног раја“, Гетеовог Фауста и да проистиче из опчињености романтичара природом гријеха, палим свијетом, бунтовништвом и свијетом осјећајности.
Лорд Бајрон био је доминантна личност за вријеме романтичарског покрета и ликови које је створио, као и митови којима је обавио своју личност, упамћени су боље него нека његова књижевна дјела. Бајроновски јунак је сложен и интригантан лик који се развијао заједно са Бајроном и кога чине многе особине и мане. То је лик који се можда неће свидјети читаоцима и публици, али ће их свакако фасцинирати својом неодољивом и снажном особношћу. Често је окарактерисан као привлачан, арогантан, нарцисоидан, интелигентан, мистериозан, саркастичан, хладан, мучен на неки начин или прогоњен од стране прошлости и углавном су укључени и неки наднаравни елементи. Испољава огромну способност да осјећа и пати, меланхолију, самодеструктивност и често се осјећа суморно, али његова патња изазива дивљење и изражена способност да се супротстави општеприхваћеном моралу и друштвеним нормама издиже га изнад обичног смртника.
Он стоји по страни, пати због моралног или душевног гријеха и жуди да се очисти од било каквих демона који га прогоне. Снажно осјећање части и љубав према поезији и музици, као и метафизички бунт, чине га типичном фигуром Романтизма. (преузето из „Енциклопедије романтизма“)
Први пут се јавља 1812. године у Бајроновом „Ходочашћу Чајлда Харолда“, али наставља да се развија и такође се појављује у његовим „Оријенталним причама“. Осим ликова које је Бајрон сам створио, неки од најпознатијих бајроновских јунака су ликови из дјела сестара Бронте, а то су Хитклиф из „Орканских висова“ и господин Рочестер из „Џејн Ејр“.
Ауторка: Тања Спасојевић Симеуновић
