Енциклопедија о Маленом Човеку

Енциклопедија о Маленом Човеку

Како је почињао дан за Маленог Човека, никада нећемо сазнати. Чак ни они који су делили јутарње обрисе, залогаје и прве гутљаје са њим, никада нису могли да сагледају његову перспективу. Одвојено тело какво је био по природи ствари, успевао је да се креће кроз ходнике Великих простора апсолутно непримећен. У томе је била његова моћ. Ту моћ не можемо да назвати талентом, јер ипак, Малени Човек је имао Велико Ја које нико није видео, а које је јело сваку мудру реч која је могла да се промоли. Ни претератно ружан, ни претерано леп, Малени Човек ипак остаде запамћен као оно што никако не бисмо смели постати.

Малени Човек имао је свога наследника који је сурово личио на њега. Непримећен, да се успутно не спомене, не бисмо знали ни да постоји. Наследник остаде скоро па безимен, иако је уписан именом великих владара. Није могао Малени ни себи, па ни своме наследнику пружити добар глас, јер доброг гласа од њега нисмо чули. Наиме, ово биће (јер другачије не знамо како бисмо га описали), имало је изванредан дар да примети све лоше стране именованих око њега, али како његов епитет објашњава, своје огледало није могао да досегне. То је било свима очигледно. Вечито неуредан, неприкладних изјава и гестова, трудио се да надомести свој мањак, радећи обичне, свакодневне ритуале егзактно, без престанка док радња не би била завршена, тражећи од других да осмотре његове велике способности. Када би проводио време у приватним просторијама у које је доспео сасвим случајно, Малени човек би се дивио свом слуху. Тај слух, наравно, није био бог зна како добар и оштар, али за њега је био нешто најбоље на овоземаљском поднебљу. За оброк, ово биће би јело сваки дан стару славу. Ништа друго његов стомак није могао да поднесе, а од старе славе се баш лепо гојио. Преко свог гајеног стомака носио би мајицу са веома мудрим порукама, наравно, оне које су изрекли други људи.

Једном приликом у давној прошлости, Малени Човек налети на Величанствену Жену и учини му се да постоји свет ван њега. Занос је кратко трајао, јер је брзо увидео да је себи сасвим довољан. У друштву је ретко проговарао успевши да искамчи од људи усиљен смех нечега што је и могло бити смешно, али… Међутим, Маленом Човеку је то било довољно. Тад као да би се попео на прсте, стојећи на врху своје главе, одакле је могао да, опет, види себе. Као што видите, Малени Човек је био скоро без мане! Једино што су други људи могли да виде (они што мисле и што му се никако нису допадали) јесте његова немогућност да сакрије своје јако лепо и неискрено понашање међу онима који су само могли покушавати да досегну његове висине…

Ово није прича, приповетка, новела… Ово је помен за Малог Човека, онолики колики је и он био, онолики колики нам се задржао у Малом делу ума.

Корєнь

Тог јутра у расањивању, ослањала се на временске прилике. Киша није типично добовала, већ као да су се њени почеци, корени у небу, почели ломити, а цео процес изгледао је као пород. Л. отвори очи тешке од претходног проживљеног. Имала је осећај да никада није престајала да живи, чак ни када спава. Овог пута, опет, радило се о добро познатој трауми која се повремено враћала у облику живописних сцена у којима су чаше увек пуне, као и људи који их чврсто држе. Слана течност као резултат ноћи била јој је по уснама и образима, затежући кожу. Осмехнула се „Па, и сама си хтела да је мало чистија и мало затегнутија. Радиш и гризеш сама за себе.“ Тај самопрозвани мир није потрајао. На кревету поред П. се окрену и она се присети јучерашње приче. Нелагодност незнања прошири се телом као непријатна топлота коју никада није могла поднети. П. јој је причала о четвртку у селу, мушком дану, вољи за рад и жељи за упознавањем. Напослетку, ништа од наведеног није доживело свој деби. Као да све до сада писано никоме више није било важно, већ ригорозно и спутавајуће.

До села се долазило тешко, што за П. никада није представљало нарочит проблем, али овог дана и путеви су били против ње. Л. замисли пут који је пуцао на ивицама, као стрпљење малог детета, оног што није подносило превелике захтеве пропраћене добро познатим „Мораш!“ Размишљала је о П. веома често и њеној способности да створи разговор. Веровала је да јој у томе помаже њена предивна коса и очи, увек помало сањиве, али уоквирене трепавицама које су привлачиле пажњу.

***

За П. јутро тога дана као да није ни постојало. Осећај раног буђења није постојао, први оброк био је пун шећера и брзине, а градска ужурбаност говорила је о дану који је давно почео. Пут до села није представљао ништа ново и ништа необично. Радила је оно што је желела и морала. Када је изашла из аутобуса, са своје леве стране уочи слатину. Земља на којој је некада почивао живот сада је изгледала као смрт која чека. Пукотине на средини беле површине изгледале су као суноврат. Скренувши поглед од непријатне, мада привлачне сцене, са друге стране пута П. уочи огромно распеће карикатурног Божијег Сина. Око њега се простирао детаљно уређен простор, а цвеће које га је окруживало било је толико дубоко усађено у земљу, да јој се учини како је прати целим путем до прве улице. „Кажу, био је један. Не верујем. Нико од нас није један и јединствен…“ Ваздух је био опор, тежак, влажан, немогућ за удахнути. Осећала је да када би се усудила на тај свакидашњи поступак ширења плућа, претворила би се у воду која би похрлила ка пукотинама слатинасте земље, а избегла корење цвећа чије присуство под ногама је и даље осећала. Није се чуло ништа осим понеке свраке и хркања паса по двориштима раштрканих кућа. Са много обазривости да не поремети мир који су становници, чинило јој се, годинама таложили, П. извуче списак са именима људи из торбе. На ивици папира појави се тек видљива флека отиска од зноја. Имена су одједном попримила гласан, разигран тон. П. ужурбано и неспретно врати папир у торбу и потражи прву кућу.

***

Дворишна врата су била широм отворена, а по трагу којег су оставила у земљи, чинило јој се да их дуго нико није дирао. Са леве стране лежао је стари, велики пас. Пас подиже главу и, видевши непознато лице, одбаци своје године и гласно, заповеднички залаја. П. осмотри пса, зацвили према њему и трепне пар пута. Животиња спусти главу, приђе јој и наслони се на њено колено. У том тренутку из куће изађе пуначка, румена жена. Викала је нешто на непознатом језику, обраћала се псу, али он се није померао. Жена је била тамнопута. На себи је имала наслаге одеће као да од зиме није провирила из куће. Осмотрила је П. и, помало уплашено, вратила се неколико корака назад. На неспретном језику државе која ју је хранила, упита П. ко је она и шта жели. „Потребни сте ми. Потребни су  ми одговори вас који доста не разумете“ одговори П. несвесна шта је од тога заиста изговорила, а шта у себи рекла. Жена, која се представи као А, још неко време посматрала је П. као неприродну појаву. Њен пас никада није био мирнији, изгледало је као да не дише. Жена А. се уплаши нестварне белине коже коју је П. имала и једног црног обележја на њеној подлактици. После тишине која је трајала или трен, или неколико сати, жена А. позва П. у свој дом.

***

П. прво примети кућни праг. Л. јој је давно причала дрвету, змијама и рамовима и та јој се прича провуче кроз мисли. Замишљала је како је жена А. изгледала када је била млада, али тај одговор јој је брзо дошао у виду велике свадбене слике урамљене и накриво окачене на црвеном зиду. На слици су били жена А. обучена у слојевиту робу, сличној оној коју је сада носила, али хаљина са слике је била беле боје, за разлику од садашње, суште супротности. Њено лице на фотографији која је изгледала необично очувана, иако је у левом углу говорила о години од пре три деценије, није одавало никакву емоцију. Изгледала је мање живо од разапете карикатуре коју је тог дана видела на уласку у село. Поред ње седео је човек Ч. чије име је стајало поред жениног у дну рама. Висок, стасит момак, није имао десну руку, а када је мало ближе пришла фотографији, примети и да му је десна страна лица, она наслоњена на главу жене А, била стара, оронула. Десна страна усана се смешила, али је фалио зуб. П. осети како је неко посматра. Жена А. је доносила две кафе, две празне чаше и велики, замагљен бокал светле, ружичасте течности. „Шта има да желите знати?“ упита жена А. П. суздржи осмех на конструкцију реченице „Морам да знам шта мислите, одакле сте, ваша стања и ваше жеље.“ Наредна два сата П. је покушавала да разуме језик жене А. Зажали што је и помислила да се осмехне, осећала је неку нелагодност, као да је слабија. Знала је да је прошло тек неколико сати, али осећала се изузетно старо. На сва питања жена А. је одговорила без препрека, међутим, питање у вези са родним местом, као да за њу није постојало. Уместо да именује свој родни град, жена А. је упорно уписивала „Врьбиѥ“. П. осети ужасну фрустрацију непознавања језика којим се жена А. служила и који јој је наметала као једини одговор. Знала је да без тог одговора не може да врати папире и осећала се беспомоћно. Осећај није прожимао само њен дух, већ умало да упита жену А. да јој помогне да устане због јаког бола у колену на које је пас малопре био ослоњен. Тад П. први пут осмотри слику која је стајала на супротном зиду фотографије са венчања. Као да се разапета карикатура преселила у велики рам. Лик са слике приказивао је младог мушкарца, правилних црта лица и отужног погледа, којем је срце било нарочито изражено. Око рама простирала се огромна бројаница, чије су куглице од дрвета биле нове, свеже офарбане. „То сам направила од мог родног места“, рече жена А. П. устаде, захвали се жени и изађе у двориште. Пас више није изгледао старо. Силазећи низ степенице, примети на свом белом колену неку малу промену. П. осморти пегу изблиза и облик јој се учини познат. Као кроз сан, сети се данашњег јутра ког није било. Л. је лежала на кревету посматрајући једну тачку на зиду. На образу јој се сијао бели траг. „Опет је сањала“ помислила је П. тада. Полако се придигну и види да Л. на лицу има облик зуба са великим коренима. У том тренутку, пас хитро дотрча до П. и поче да јој лиже бело колено, на које је био тог радног четвртка, стар, ослоњен.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top