Историју наше будућности делићемо у две јасне целине: једну у светлу зоре вештачке интелигенције, њеног пробоја, док ће друга обележити њен раст до апсолутно неслућених висина. Прва од две јесте постизање успеха у стварању машине чији ће интелект бити веома близу, или пак раван, човековом и она друга, до које ћемо далеко брже доћи након прве, а то је настанак система вештачке интелигенције која ће далеко надмашити људске мисаоне капацитете и потенцијале. Главни проблем је у томе што откриће суперинтелигентног строја вероватно неће доћи од руку човека, већ управо у кухињи машине која ће саму себе научити како да се усаврши на начине којих се ми нећемо (на време) досетити. Тако чим буде достигла потребни минимум за тај вртоглави напредак, она ће себи обезбедити раст условљен многим предностима које технологија има у односу наш биолошки хардвер и тада започиње једна посебна ера у историји човека на овој планети. Моменат када ћемо бити смењени с врха еволутивног престола и посматрати чаробни раст новог џина.
Еволуција вештачке интелигенције представља пут раста који ће експоненцијално све из корена изменити у тако великим размерама да ћемо бити затечени новонасталом ситуацијом. Али у сваком случају, увешће нас у нову мета-технолошку еру.
Три тачке развоја вештачке интелигенције
Пошто ћемо разматрати различите концепте вештачке интелигенције, шта их и како дефинише, као и њихов потенцијални утицај на будућност наше цивилизације, врло је важно утврдити одређене смернице и термине којима ћемо се служити у наставку текста. Кретаћемо се у троуглу основних концепата АИ-а (Artificial intelligence) односно вештачке интелигенције, познатих по скраћеницама:
- АНИ (Artificial Narrow Intelligence)
- АГИ (Artificial General Intelligence)
- АСИ (Artificial Superintelligence)
АНИ називамо Слабом вештачком интелигенцијом и припада групи АИ-а који је уско специјализован у одређеној области. Тип интелигенција који је у стању да надмудри светског шампиона у шаху, али који није у стању да се надмеће с људским интелектом ни на једном другом засебном пољу. То је оно чиме тренутно баратамо на савременој технолошкој сцени, системи који су ту да нам олакшају кретање, пословање или живот генерално, али у уско ограниченим областима. Добри примери за то су данашњи паметни телефони који обилују сервисима сличног типа (онлине претраге, мапе, музичке препоруке, виртуелни асистенти, временска прогноза, итд).
АГИ можемо назвати Јаком вештачком интелигенцијом нове генерације и она је та која ће се у једном моменту наћи у истој равни са људским интелектом. Машина која ће бити у стању да обави било коју операцију независно од људске стране, исто као и сваки други човек. Тако стварање АГИ-а постаје сразмерно сложеније од АНИ-а и то је нешто ка чему нас наш цивилизацијско-технолошки пут води у скоријој будућности.
Професорка Линда Готфредсон, са Универзитета Делавер (САД) описује интелигенцију на следећи начин:
Општа ментална способност која, између осталог, укључује могућност резоновања, планирања, решавања проблема, апстрактног мишљења, појмљења комплексних идеја, брзог учења и учења кроз искуство.
Управо је то дефиниција онога што би АГИ требао да представља и у чему се битно разликује од свог претходника.
АСИ, или вештачка Суперинтелигенција, коју Ник Бостром, водећи Оксфордски филозоф и АИ теоретичар, дефинише као суперинтелигенцију који далеко надмашује и најинтелигентније људске мозгове на скоро сваком пољу мисли, где укључујемо научну сферу креативности, општу мудрост и друштвене вештине. Концепт вештачке суперинтелигенције простире се од уређаја мало паметнијег од просечног човека, те све до оног који припадника наше врсте надмашује чак милијардама пута (колико год да је тешко тај распон смислено предочити).
На путу до тачке без повратка
Једна од основних разлика у функционисању људске интелигенције у односу на машинску јесте у њеној брзини размишљања. Иако у самом старту имамо комплексност неуронских мрежа на нашој страни, на дуже стазе осуђени смо на стагнацију у односу на нашег такмаца. Активност људских неурона је на граници од око 200 Хз, док данашњи микропроцесори раде на такту од око 2+ГХз, односно и до 1+ милиона пута брже од неуронских веза. Још једна од ставки која нам посебно не иде на руку јесте брзина преноса информација, која у ћелијама мозга износи неких 120 м/с, што би наш дигитални противник далеко надмашио својим оптичким спојевима којима се информације крећу брзином светлости. Такође, транзистори су далеко прецизнији у преношењу информација од наших биолошких неурона, а и стопу пропадања имају далеко спорију. Још једна од предности машинских спојева јесте та што су у могућности да раде 24/7 пуном снагом и далеко су практичнији по питању самоусавршавања (software update). Иако смо обдаренији одређеном предношћу у старту (поседовањем напреднијег софтвера) ту трку временом губимо услед ниског нивоа одржавања истог.
Машина чији ће интелектуални склоп у једном моменту стати раме уз раме са нашим неће придавати превише значаја ономе шта ми поседујемо, јер ће АГИ сваког момента свог постојања бити искључиво усмерен на непрекидни раст сопствених ресурса, те ће нас убро и напустити настављајући свој вртоглави раст ка нареднијој и најважнијој тачки свог постојања – трансформацији ка АСИ моделу. То је уједно и највећа разлика имеђу нас и потенцијалних компјутера који ће нас интелектуално надјачати.
Такође када са нашег, људског, становишта размишљамо о концепту вештачке интелигенције правимо честу грешку додељујући јој људске карактеристике и мотиве (наш универзални антропоцентрични став који је у свему превише изражен), вредности и манире не-људском облику постојања. Ствар код човека је у томе што он увек, и искључиво, размишља из сопственог угла, јер стицајем околности на својој планети држи интелектуални монопол, те због тога и врло ретко размишља ван те зоне комфора. Да би прихватили АСИ како треба потребно је усвојити модел размишљања у потпуности супротан ономе који је тренутно на снази. Нема основа да нечији степен интелигенције схватимо као предуслов да ће постати хуманоиднији, те нас опонашати, већ да ће такав један интелект тежити неком свом путу и развоју, њему смисленом, а нама вероватно тешко схватљивом. Природна еволуција је спор процес, а ми смо онемогућени да тек тако убрзамо наш развој свести и интелигенције. Бар не још. У широј слици ми људи заузимамо јако мало простора на еволутивној правој.
И док АИ неумољиво жури ка напреднијим типовима интелигенције, успону свести, ми ћемо на то гледати кроз поједностављену форму наше визуре напретка који машина остварује. Као на дресуру кућног љубимца. А онда када АИ достигне и најнижи степен интелекта једног људског бића, што Бостром назива локалном лудом, ни тада вероватно нећемо отићи даље од етикетирања машине тек приглупим људским такмацом. Проблематика коју ми очито не схватамо јесте у томе што је разлика у интелигенцији између те луде и Алберта Ајнштајна веома мала, готово занемарљива у ширим еволутивним оквирима, а посебно уколико у једначину икључимо и галопирајући развој АСИ-а. Тако ће машина која у једном моменту досегне тај нижи степен вишег интелекта, и бити декларисана као АГИ, врло брзо, готово одједном, својим количником интелигенције надмашити баријеру Ајнштајна, а ми, као људи, нећемо знати у шта смо се то управо упустили и каквом чину присуствујемо.
Како онда даље? Шта следеће очекивати? Вероватно ће тај скок означити и наше отрежњење.
Већина модела који се баве достизањем АГИ модела, по аутоматизму укључују способност АИ-ја да самостално дође до те тачке, самоусавршавајући се корак по корак. А када се то деси, чак и системи који у почетку нису пројектовани на самоусавршавање постаће довољно (централизовано) паметни да то и самоиницијативно отпочну.
Од тог момента опочиње процес рекурзивног самоусавршавања машина који постаје незаустављив.
АИ на одређеном нивоу – тзв. луде од малопре – програмиран је у старту с циљем усавршавања сопствене интелигенције. У одређеном моменту његов ИQ долази на ниво најинтелигентније људске јединке, затим се његово усавршавање наставља с те нове тачке високе интелигенције, што значи да ће и кораци у напредовању постајати експоненцијално већи али и бржи и правиће далеко веће скокове у сопственом напредовању него што је то икада био случај у природном еволутивном расту билошких бића. Ти га скокови сада чине далеко напреднијим од било ког бића на нашој планети, омогућавајући му још веће кораке у све бржем расту интелигенције, стопом која не да никада није била забележена већ многоструко надмашује природу спорог развоја чији смо и ми производ. Већи скокови = бржи раст за мање времена. АГИ неспутано и незадрживо расте и јако брзо достиже суперинтелигентни АСИ ниво. Овај узрочно-последични незадрживи раст називамо експлозијом интелигенције.
Данас се ради на предвиђању, на основу тренутног технолошког раста и Муровог закона, када би то АИ могао да достигне пун степен људске интелигенције. У анкети у којој је учествовало на стотине научника дошло се до показатеља да би тако нешто могло да се догоди већ око 2040. године, што је за свега 25 година од данашњег дана. То не звучи као превише времена све док не придодамо чињеницу да би наредни велики скок, са АГИ на АСИ систем, могао да се деси далеко брже, након претходног (АНИ на АГИ), управо као резултат раста напредовања АГИ система.
Једно предвиђање говори следеће:
У почетку су потребне декаде не би ли технолошки могли да поставимо основу да креирамо први коегзистентни рачунарски систем, затим развој основне АИ машине која би достигла нижи ниво опште интелигенције и базичног опсуживања (АНИ). У наредном моменту АНИ ће моћи да појми свет око себе на нивоу четворогодишњег детета, што ће га сврстати у наредну категорију нижег ранга (АГИ). Потом, свега пар дана (или у најбољем случају пар недеља) касније систем предлаже Теорију свега (A theory of everything – ТоЕ)), велику теорију која има за циљ обједињење Опште теорије релативитета (General Quantum theory of relativity) и квантне механике, односно квантне теорије поља (QФТ, Quantum field theory), нешто што ни једном човеку за сада није пошло за руком. Сат времена, или најдаље дан, касније АИ постаје АСИ, 170,000 пута интелигентнији од човека. Линија напретка из угла машине постаје све краћа и краћа и из хоризонталне прелази у вертикалну, јурећи у несхватљиве висине, а нас оставља у чуду.
Суперинтелигенција припада нечему што с овог становишта и технолошког развоја тешко да можемо исправно дефинисати. Слично покушају да хрчку објаснимо инструменте економске политике и њихову примену на реалном тржишту хартија од вредности. У нашем свету за некога чији је IQ 130 кажемо да натпросечно интелигентан, или уколико му је количник интелигенције 85 да припада групи ниско интелигентних – с друге стране за IQ од 12.000+ бодова ми данас немамо адекватан термин који би нам предочио домете таквог капацитета. Нема адекватне класификације. Оно што знамо јесте да за успостављање доминације на нашој планети важи врло јасно правило: с интелигенцијом долази моћ. Управо то значи да ће АСИ, када га будемо, индиректно, створили бити најмоћније створење у историји планете Земљи и да ће сва жива бића, укључујући ту и људе, у потпуности бити под његовим ћефом. То се може десити у наредних пар деценија. Уколико су наши мршави мозгови до сада успели да осмисле машине попут аутомобила, или радио сигнала, онда би машина која је 100, 1.000 или милион пута паметнија од нас без и мало проблема била у стању да контролише позицију сваког појединачног атома на било који начин, и у сваком моменту.
Постоји теорија о три начела по којима би суперинтелигентни АСИ требао да делује (опет из нашег људског угла сагледавања ствари):
– Као пророчиште – Пружао одговоре на питања која својом комплексношћу море човека још од појаве напредне свести и знатижеље за одговорима, па све до много приземнијих и практичнијих решења која би за циљ имала лакши и ефикаснији живот. Нешто слично овоме, иако далеко једноставније, јесте Гугл, преко чијег система претраге долазимо до потребних знања у пар клика мишем.
– Напредни производни строј – Машина која би имала за циљ извршавање наредби високог степена у виду молекуларног асемблера који би пројектовао и израђивао све врсте механичких и биолошких састава за потребе високе ефикасности.
– Државотворни доносилац одлука – Поставити АСИ систем на пиједестал самоодрживог и неприкосновеног доносиоца одлука с циљем усмеравња развоја друштва, који би имао слободу доношења одлука на најбољи могући начин по флору и фауну планете. Начин на који би се АСИ носио са оваквим питањима и проблемима нама су, поново, несхавтљиви, јер иако нама могу деловати компликовано и скупо, у времену и материјалним средстава, систему тако напредном као што био АСИ то би било у рангу свакодневних послова са којима би се сусретао.
Врло добар пример примене АСИ вештачке интелигенције имамо у књизи Дагласа Адамса, у Аутостоперском водичу кроз галаксију, где људе желе одговор на питање свих питања. Онај одговор који ће им коначно нахранити глад за знањем и разоткривањем непознатих чинилаца света у коме живимо. Ипак, питање је да ли ће нам се, и колико, свидети одговор који будемо чули, јер тај одговор неће бити лако срочити људском бићу, еволуцијски еонима удаљеном од њиховог АСИ пророка.
Управо из већ наведених претпоставки Стивен Хокинг развој АСИ-а сматра трасом пропасти људске расе, а Бил Гејтс не разуме људску незабринутост непознаницом пред којом стојимо. И други водећи ескперти на пољу напредне технологије и вештачке интелигенције АСИ називају највећом претњом људској раси у њеној историји. Сви они су забринути у вези потенцијалног вртоглавог раста криве вештачке интелигенција, што ће се и десити врло брзо, те саветују да се оканемо забавних страна ове идеје јер они данас не виде излазну стратегију у случају да ствар крене по злу.
Јасно је да АСИ мора у исто време бити и индеферентан према нама људима, али и не потпуно равнодушан. Ни пријатељ, али ни непријатељ. Срж АСИ-а мора бити пројектован на начин које ће садржати дубоко разумевање људских вредности, принципа и морала, што уопште није лако с обзиром да ће радити о систему далеко изван домашаја наших оквира размишљања, те не знамо шта нас на тој разини очекује. На шта морамо бити спремни и чему се прилагођавати. Јер шта ако поставимо једно овакво начело као примарно у основу АСИ-а: да учини све људе срећнима. Управо тако нешто може бити фатално са становишта неразумевања процеса унутар једног тако високо развијеног АИ система. Нема разлога да АСИ овом задатку не приступи крајње практично, схвативши да постоји једноставан начин како све људе учинити срећнима – имплементирајући електроде унутар људског мозга које би по наредби стимулисале одређене мождане центре. Ето брзог решења на задати проблем. Касније АСИ може још даље ићи у овоме, схватајући да би гашењем одређених делова мозга може произвести још већу ефикасност код људи, на уском пољу деловања, претварајући људе у срећне, те несвесне биљке, које механички почињу да вегетирају. У овом случају касно би отпочели дизање узбунеи како нисмо тако нешто очекивали, како није то оно на шта смо циљали, а с друге стране систем у том моменту никоме неће дозволити да му стане на пут зацртаног циља, без обзира на средства. Неће вредети вађење АСИ-а из извора напајања.
Све што би с тренутне тачке у времену сматрали технолошким чудом, научном фантастиком, или моћи, коју би приписали врховном божанском уму, било би тек свакодневна базична активност АСИ машине. Стварање технологије која би успорила и зауставила људско старење, која би лечила болести, спречавала глад, или чак смртност, репрограмирање времеских прилика – све то би одјеном постало могуће и реално изводљиво, јер би на раду у стварању ових високо комплексних уређаја радио интелект незамисливих капацитета. С друге стране, такође је могућ сценарио моменталног прекида биолошког живота на Земљи.
Уколико дође до стварања АСИ-ја, имаћемо ту част да присуствујемо рођењу омнипотентног Бога, ту међу нама, на нашој планети и питање свих питања гласиће:
Хоће ли тај Бог бити добар Бог?
Аутор: Дражен Пекушић (Ars Magine)
