Сад ћу ти написати пјесму, љубави.
Ја ћу је написати!
А ко сам ја?
Ја сам сироче, крај живих родитеља.
Дијете које плаче, јер је добило све што је хтјело.
И не. Нема више жеља.
Осим можда једне.
Да опет пожели нешто, да нешто пожели и заволи.
Да осјети како је то кад нешто нема, да заболи.
Ја сам састављен од сијасет срећних прича, које су редом завршиле тужно.
Не намјеравам да и даље глумим некакву срећу, због тебе.
Грозан сам глумац, кажеш и сама.
Нијем сам, а желиш да читавом свијету заурлам да те волим.
Ја сам далтониста, којег ти питаш “Како ми стоји ова боја?”.
Кратковид, а хоћеш да те водим.
Власник плантаже сунцокрета на тамној страни мјесеца.
Ја сам мизантроп, који ти управо покушава написати љубавну пјесму.
Опет нисам успио – егоизам ме убио!
Ја па ја!
Лажљивац сам, уствари.
Да сам стварно желио, нашао бих већ начина да ти (по)кажем колико те волим.
Да сам желио и/или да сам знао!?
Са мном је готово.
“Краљ патетике!” – кажеш?
А шта ће ми круна, кад сам остао сасвим сам?
Над ким да владам кад себе савладати не могу!?
Немој да ме љубиш, ова пјесма није шала.
Чиста истина.
Немој да ме љубиш, знаш да има болести које се дају пренијети тако.
Љубав је најгора од њих!
Аутор: Небојша Чандић
