Први део интервјуа са редитељем Душаном Мамулом можете прочитати у јучерашњој објави КУЛТ-а.
- Што се тиче Похвале лудости, сам почетак ме је непосредно асоцирао на Јанежићевог Галеба. Након твоје реплике “Ово није Еразмо” и гласа из публике “Ово није Чехов”, те асоцијације су гласније брујале у мојим мислима. Како је “Галеб” утицао на твоје погледе на позоришну и редитељску уметност? С обзиром на чињеницу да си у више пројеката сарађивао са Јанежићем, на који начин је та сарадња утицала на твој методолошки принцип стварања?
За мене је Галеб, морам рећи, после Похвале лудости, најлепши процес у којем сам учествовао. Али, дефинитивно најконструктивнији, најсмишљенији, најпаметније вођен, најпромишљенији процес у којем сам учествовао. За мене је Галеб врхунско уметничко позоришно дело. И ретко уметничко дело које сам имао прилику да гледам у позоришту. Да, дешавало ми се и да гледам Галеба. Иако знам све напамет, дешавало ми се да гледам. Једном у Фиренци сам у четвртом чину само сео у публику, и представа ме узела и обузела. Изгубио сам из свести да је то Димитрије, да је то Јасна, да је то Борис, да је то Филип. Видео сам ту Трепљева, Аркадину – видео сам те људе. Јежим се и сад. За мене је Галеб право уметничко дело. Уметничко дело којем тежим са Похвалом лудости на неки начин, у неком другом смислу. Али, Јанежић је на мене утицао јако много у систему промишљања. Ја то овако волим да кажем, он је целу екипу са којом је радио – затровао истином! И пре Академије мени је Наход Симеон била најбоља представа коју сам икада гледао у СНП-у, одувек сам желео да радим са њим. Онда сам случајно био заједно са другарицом, када је добила улогу у Галебу, и одмах сам тражио његов број и тражио да радим са њим. И тако сам упао у екипу. Упао сам са стране, радио сам стварно свашта и радио сам много. Али за сав рад који сам уложио, добио сам огромно искуство. Оно што највише волим и оно што сам научио од Томија јесте чињеница да ми је он на неки начин дао храброст да наставим да верујем у оно у шта верујем. И да се за то борим. Да не уђем у тај институционални шаблон, да не уђем у тај систематски кодекс, већ да останем слободан и да размишљам како мислим да треба да размишљам. И то је оно највредније што сам добио од њега.
- И у Галебу имамо Трепљева који изриче “Нове форме! Нове форме су потребне” које својевремено у Худежественом театру у лику Трепљева изговара Мејерхољд..
Да, то је са и иронично и самоиронично и неиронично и искрено истовремено. Мислим, Томи је мајстор јер је Галеб посматран тако да он и брани Трепљева и напада га. Посматра га из разних перспектива. Данас, не постоји боље дело од “Галеба” за такву врсту истраживања. Али, да, ужасно сам много научио од Томија. И онај усклик “Ово није Еразмо” то је цитат, то је на неки начин мали омаж Томију, јер сам му захвалан на свему што сам прошао са њим.
- С обзиром на твоју ангажованост на разним пројектима као ментор на ФТН-у, у оквиру студија сценског дизајна, као и на учествовање на Прашком квадријалу, можеш ли ми рећи нешто о тим пројектима? Како видиш везу књижевности, глуме, режије и сценског дизајна?
Радио сам на пројектима “Истрајати”, “Граница”, као и за PQ. Мислим да би те све ствари требало да се посматрају заједно. Мени смета што су ФТН и Академија одсечени једни од других, што немају никаквих додирних тачака. Ја сам и отишао на ФТН да бих добио неку другу перспективу гледања на позоришну уметност, на ту чисто просторну димензију, што је на неки начин одсечено од глумца, од текста, од редитеља и тако даље. Било ми је интересантно да посматрам како људи тамо гледају на позориште и како сад уклопити то са овим што знам са Академије, како их објединити у једно знање, како створити целину од свега тога. Ја сам прилично задовољан на који начин функционише смер сценског дизајна на ФТН-у, задовољан сам, пре свега, тиме што терају студенте на размишљање. Студенти су приморани да стану и да размисле ко су они у животу, шта су, шта желе, где су се запутили и да то уметнички изразе. То ми је фантастично на том смеру. То је пројекат “Граница”, то је пројекат “Истрајати”, то је тај PQ пројекат. What does matter to me? – тако је гласио пројекат. Баве се тим пољем које је мени ужасно важно у позоришту, али се они баве на чисто просторном плану. Тиме се на Академији нико не бави. А мислим да би требало да се баве тиме, јер на Академији те нико не пита шта је теби стварно битно, шта ти заиста желиш. Ти студенти ФТН-а који су се на другој години сусрели са тим пројектима, за мене је то ужасно значајно. Мислим да су то крупне тачке у њиховим животима, којих ће се они сећати и на које ће моћи да се врате и да се сете – тада сам знао шта ми је било важно! Можеш да се осврнеш у животу и да имаш неке пунктове који те подсећају ко си.
- Позориште “Промена” када је основано 1978. године било је посвећено свима онима који желе да се баве театром, без обзира да ли студирају на Академији или не. Чини ми се да и данас у “Промени” влада то мишљење. Шта ти мислиш о томе?
То је фантастично. Театар није елитистичка ствар. Театар се гради љубављу, а не дипломом или звањем. Управо тиме што су неки учени људи дошли на неке позиције, где је њима место, узели су место људима који то заиста воле. “Промена” стоји раширених руку, пуна љубави, према свима који желе да дају љубав позоришту. И то је то! То је поента. Зато и ја у своје пројекте укључујем људе који желе тиме да се баве, који то живе. Није ми занимљиво да одем на ФДУ и питам ко има просек преко 9,5 и да узмем таквог глумца. Не треба ми! Нећу тог човека! Или великог глумца, који је велика звезда у позоришту, који када уђе на сцену, једино што видим да хоће да пренесе, јесте – види мене на сцени! То ме не интересује. Позориште је ту да пренесе неком мисао, да постави неко питање, да видим човека који има нешто да каже на сцени. А само људи који воле имају нешто да кажу.
- С обзиром да си бивши студент Филозофског факултета шта мислиш да поново уђеш у ону кино салу ФФ-а где си већ правио представе? Већ си ми причао о томе, али шта мислиш да ли је то могуће?
То је, свакако, могуће. Ја сам дуго, девет или десет година, размишљао о нечему што би се звало – универзитетско позориште. Као што је “Промена”, само што је “Промена” академски везана. Ово би било универзитетско позориште које би било искључено од свих факултета, а које би окупљао све људе жељне позоришта. Мислим да на целом универзитету има толико људи који воле позориште, а који нису ни свесни шта је позориште, колико год то парадоксално звучало. Мислим да је кључ инфицирати студенте позориштем. Али инфицирати их правим позориштем. Не одвести их на Хамлета, јер онда се више неће вратити у позориште. Ја сам јако за ту неку ширу сарадњу. Било би фантастично ако би сваки факултет узео оно што њему а приори припада – Филозофски би био ту за текстуални предложак, Академија за глумачки део екипе, ФТН за сценско-технички део екипе, студенти психологије за радионички део приче. То би онда било право позориште. Овако, за мене СНП није право позориште, за мене је СНП гомила запослених људи који долазе свако јутро у фирму. И то је то.
- У једном интервјуу поводом премијерног извођења “Шина” на питање зашто млади људи не иду у позориште, одговорио си: “Нису гледали праве представе”..
Па нису гледали праве представе! Зато што професорица књижевности у средњој школи ће да их одведу на, не знам, на Хамлета, на пример. Онда ће они да помисле да је то позориште – камера, монолог на крају и аплауз. Или на Декамерона! Мислим, у тој представи имамо Филипа, који је диван један човек, који игра своју представу. Мени је драго што постоји такав један човек у представи, јер ја не гледам представу, него гледам представу која се одиграва у том човеку. Он игра и пита се – шта се мени дешава, шта ја радим међу овим људима? Нека друга димензија се добија са њим. А ово остало, то је све за мене паланачка психологија, психологија просека. Променили су директора драме у СНП-у, срушили су Бориса Исаковића који је направио Галеба, који је омогућио Ивана Иљича, која није добра представа, то је јавно читање, али је опет нешто ново, нешто другачије. Човек који оде на Ивана Иљича и спреман је да прихвати то и узме да чита и пусти ту приповетку кроз себе, њему заиста може свашта да се догоди. Може човека да га дубински прочисти, да дође у контакт са самим собом, може да се доведе у ситуацију да се запита нека питања сада, а не онда када буде умирао, као што се Иван Иљич пита док умире. А ово, како да кажем – Хамлетчић, Декамерончић, На Дрини ћупријић, то су за мене деминутивчићи који су позоришне представице, које ми говоре само једну ствар. Ја када то гледам, говори ми само једну ствар, а то говори о ансамблу драме који говори – Е, сад мало ми! А скидаш Бориса Исаковића и скидаш Јасну Ђуричић, скидаш их са репертоара, станеш им представе. Галеб се не организује, Иван Иљич се неће никада играти више у позоришту. Ти не можеш да укинеш Галеба. Немаш морално право на то, али твоја сујета ти то дозвољава. И није што сам ја део ове екипе, или оне екипе, ја сам тамо исто непожељан, ја сам направио Шине али сам непожељан у том позоришту. Ја не могу да одем на разговор и да тражим режију, јер је нећу добити. Ја сам из Томијеве екипе, ја сам са Борисом и Јасном. Јасна је добитница Добричиног прстена!! То је најпрестижнија глумачка награда. Она је у ансаблу СНП-а, али њој се не плаћају припреме да игра представу, њој се не плаћа играње представе, не мораш да је финансираш да би играла представу. Али када дође редитељ да понуди представу, директор драме каже – Не можеш да добијеш Бориса и Јасну. Зашто? Зато што Ја тако кажем. То ме излуђује. Тера ме даље од институције. Тера ме на планину са својом екипом, да радимо, спремамо представе.
- Као што си радио за Похвалу лудости?
Баш тако! Пре овог извођења, сви из екипе Похвале лудости смо отишли на Златибор четири дана. Затворили смо се у кућу и радили. Ту смо се повезивали, пратили, потпуно је другачија перцепција времена у тим условима. Време је толико згуснуто и сажето, да смо за то време прошли нешто што бисмо прошли за месец дана у нормалним условима. Схватио сам да ми та врста рада апсолутно одговара и да ћу, кад год будем могао, тако да радим. Ти партнера мораш врло добро интимно да познајеш, мораш да знаш шта он мисли, мораш да знаш шта он осећа, шта му се дешава, зашто му се дешава, како да му помогнеш, како да промениш и тако даље. Базира се на неким људским постулатима, а не позоришним постулатима. Кад смо се вратили са Златибора, изашли смо пред 150 људи. Неке ствари смо успевали лако на Златибору, а то је оно што сам на почетку разговора споменуо – враћање људскости, да отвориш душу, најбаналније речено. За мене је то циљ “Похвале лудости”. Да један човек до краја подари све људима. Тиме се и Гротовски бавио, зато се и наслањам на њега. Станиславски се бавио искључиво глумачком техником. А ми се бавимо овим кроз неку глумачку технику.
- Онда се твоје позориште бави демаскирањем реалности?
Класично позориште је маскирање, ми смо се ту бавили демаскирањем реалности. Контра процес је у питању. Али, када изађемо пред 150 људи, много је теже. Одмах крену фазони, публика те понесе, крене неко бежање од тог демаскирања. Мој излазак на сцену је био неки очајнички покушај да вратим на тај неки колосек, али онда ни ја нисам успео у томе. Успео сам донекле да закачим то, да начнем то. Исто као што је Домагој успео да начне то. Та два момента су могла да оду дубоко, могло је да дође до неке прелепе катарзе. То нам је неки следећи степен, да научимо да то испољавамо неминовно, увек пред људима, што је јако тешко.
- Заправо, она растрзаност између индивидуе и жеља са једне стране и друштва, са друге стране, може да се споји у позоришту? Да ли је позориште оно што спаја то двоје?
Да! Јесте! Позориште спаја крајности. Све драме су заправо засноване на крајности, на некој људској крајности. Ми људи смо пуни крајности. Ми људи смо пуни позоришта, пуни позоришне драматике. Довољно ми је само да узмем да копам дубље по себи и увек ћемо наћи нову драму. Увек ћемо наћи нови текст. Никада ненаписан. Никада пре нас извођен. Или написан пре пар хиљада година. Исто је, заправо. Све је то човек!
Разговор водила: Милена Кулић
