Don’t be a cold robot

Напомена/ подсетник :

Реч HACKER– има два значења ,,синонимна“:

 Прво значење:

         -It is an expert at programming and solving problems with a computer;

Друго значење:

          -It is a person who illegally gains access to and sometimes tampers with information in a computer system.

Ако бисмо се зауставили на првом значењу и особи која поседује вештине решавања видљивих и невидљивих ,,проблема“, врло вероватно бисмо исту  потапшали по рамену а његово знање и способности користили, онако како се то деценијама чини, у искључиво ,,исцелитељске“ сврхе.  Али, како се навођењем првог значења читалац, незадовољан добијеном информацијом, са нестрпљењем одлучио  на још коју способност по могућности забрањену, дошао је до одговора на питање: Шта се деси када се на исто одважи онај кога сте претходно потапшали по рамену?

elliot alderson, mr robot, rami malek

Mr. Robot - Elliot Alderson

Испод ,,кодом“ одређеног појма, хакер (ћирилично написан губи своју ,,виртуелно-магијску“ моћ) прераста у симбол грешног човека модерног времена – Адама, који не само да је појео јабуку, већ је дозволио да јабука иструли у комшијином дворишту након чега је дошло до пада/Тројанци, црви… Међутим, оно што је негде на прелазу реалног и фиктивног, а врло могуће и врло присутно у поменутом бићу виртуелне магије, то је оно што се не изговара, не примећује, не види али постоји као мали баг у великом систему који види, чује, контролише и обара исти. Неколико деценија пре, све претходно наведено биле би пуке чињенице које никога не обарају а нарочито не системе, али 2016. године, када се појављује генерисани Superman познатији у cyber свету као MR ROBOT, поставља се питање колико је уметност, модификована седма уметност- филм/серија, фикција, а колико стварност.  Rami Malek, један од симпатично-интровертних и помало контроверзних јунака Холивуда, у улози Елиота, главног и ингениозног програмера који дању штити cyber свет АLLSAF-a (у свету Disney јунака, компанија856e7c2a0c3b071d865d819e0c1247a4 која функционише по принципу Снежане и седам патуљака, Снежана у овом случају представља једног програмера који ,,вуче“ конце снажне корпорације-патуљака). Да је серија више него стварност, указује управо чињеница да Eliot (Rami Malek) невероватном брзином, прецизношћу и спретношћу решава сваки проблем ,,своје“ корпорације али у обичној комуникацији застаје код: “Hello“. Ту се обичан човек, удаљен километрима, галаксијама од Superman-a разочара, јер верује да исти показује фанатичне и надљудске способности cyber универзума, а да у ,,стварном“ свету није способан за најобичнију кафица/шољица комуникацију. Ипак, људска сујета и неповерење не трају дуго, а хакер још увек обара системе и познаје све и свја и није му потребна потврда гледаоца да је интровертно, затворено биће, јер то свесно јесте. Онда се поставља питање:

Ко је заправо Елиот?  Модерни човек, мала уоквирена марионета страхова, побуне, нагона која  живи туђу ,,свакодневицу“.  Ако се изузму халуцинације које не воли, хаковања и ,,прогањања“ људи које воли, његов (људски) живот сведен је на неколико програмираних радњи: нахранити рибицу (јединог реалног сапутника, хладнокрвног наравно), прескочити оброк, отићи на посао, у повратку свратити код психијатра, незадовољан се вратити у стан и повући црту (морфијумску). Ако је Елиот неповерљив наратор, мизантроп који не верује у заједницу, не подноси додире и комуникацији искључује могућност ,,откривања“ а његова стварност игра илузија и могућности, зашто се онда гледалац саживљава са његовим светом?  У таквој игри коју монтира писац а оживљава режисер, човек је осакаћено биће стварности  које се попут  рингишпила  окреће онако како неко, супериоринији, командује, а живот се своди на неколико сценски монтираних радњи: буђење (уз звоњаву ,,паметног“ часовника), добро прерађен мусли, након којег иде енормна количина пољубаца, чаша прерађене воде, трк на посао: шкљоц, цмок, хи хи, куц куц, добар дан шефе, цмок цмок, хи хи, пауза: ручак-препоручен оброк дивно прерађен и обојен, камера на храну камера на себе, цмок цмок, хи хи, враћање на посао: куц куц, касните са роком, цмок цмок, fuck you all, повратак кући, вечера, секс, цмок цмок , хи хи… лаку ноћ. Лажна сигурност програмиране свакодневице којој прети преиспитивање, а завршава отпором: FUCK SOCIETY! Онда модерни Superman одлази код психијатра, јер лако је борити се са програмском грешком, али је тешко убити недруштвено биће у себи. Психијатар размишља: да појача дозу, наведе Елиота да открије шта га то чини тако несигурним, неснађеним, рањивим, док хакер размишља:

Много озбиљнији проблем постаје оживљавање света главног јунака. Постојање имагинарног ,,човечуљка“ који обарањем система пародира сам смисао постојања изван видљивог умногоме доприноси питању: Шта ако програм који следи није фикција? Хакер који може све, човек који не може ништа, осим да упорно обмањује себе да креира сопствену будућност, вођену сопственом аутентичношћу и тако долазимо до приче која више није технолошка или  уметничка креација,  већ једна озбиљна филозофија кризе идентитета. Исти онај гледалац који се испрва дивио способностима вештог хакерског манипулисања информацијама, попут великог Толкиновог свевидећег ока, постаје готово самлевен машином  терора свезнања које га открива, разоружава и брише.

"You're Phil. But your real name is Rohit Pathak. You changed it to Phil when you bought your first Phil's Coffee shop. Now you have seventeen of them with eight more coming next quarter..I downloaded everything. All your emails, all your files, all your pictures..You want to call FBI? Do you want them to find out about 100 GB of child pornography you serve to your 400,000 users..which explains the higher than usual speeds on all your shop¢s internet connections.''

Међутим, серија је тривијално прича о младом ,,бунтовнику“, марионети  две велике корпорације, јер наравно прича од вајкада постоји: две зараћене стране ће се сукобити, у овом случају два корпорацијска гиганта: ALLSAFE и EVIL CORP. У мору ајкула гледалац ће очекивати моменат изненађења – једна група ће постати биљојед. Међутим, изненађења и наглог обрта (препорода) нема, јер прича није борба добра и зла, правде и неправде већ симбол људског пада, а нико тако снажно не пада као човек.

‘’Sometimes I dream of saving everyone from the invisible hand. The one that brands us with an employee badge. The one that forces us to work for them. The one that controls us everyday without us knowing it. But I can’t stop it. I’m not that special. I’m just anonymus.’’

mr-robot-wallpaper-9Нихилизам ће подржати став неслободе, скептицизам ће охрабрити идеју о неуравнотежености света, глобализам ће згазити  чизмом на главу човека, тоталитаризам убити јединку, али хуманизам не може да прихвати идеју да човек и све што га чини карактером, индивидуалношћу, слободом говора и делања, може да нестане. Револуција се рађа на екрану средствима који су довели до њеног настанка. Гледалац сведочи новом друштву(F society)- марксистичкој утопији  лишеној граница, норми, правила, економксих, социјалних ограничења. Такав свет креира човек (хакер) који је оборио претходно ушушкано уређење, робот којем је негде између задате радње и предмета, убризган невидљиви серум емоције. Систем је оборен, идентитет не постоји, а јединка може слободно да делује са избрисаним кодом.  Али, да ли је срећна? Критикујући постојећи свет, серија критикује немогућност човека да се од истог одвоји. Бити човек, ослобођен друштвеног украшавања, самозадовољавања представом о себи, сјајем и луксузом који вештачки производи осећај среће и величине, једнако је апсурдно и немогуће као и бити робот који осећа, једно друго не подржава. Исти отпор јединке која ,,трага”за изгубљеним идентитетом, готово две деценије пре, појавио се причом Chuck Palahniuka ,,Fight club“(1999). Иста мисао је навела тадашњег режисера да свет појединца подреди колективној свести. Ипак, побуна коју је тада представљао аморал подземља постепеном експанзијом добија свој много озбиљнији пандан  ,,MR ROBOTа“ који не само да сумња у идентитет појединца, већ у борби за неки ,,бољи” свет руши једини свет на којем може да постоји – Земљу. Она пријатељска рука, човечност којој се враћа главни јунак (Елиот), доказ је, да насупрот мишљењу критичара, испод маске гротеске и пародије друштва ипак стоји јединка којој  је  дата могућност свезнања и знатижеље, а уколико информација и буде хакована, добро је знати да се иза ње још увек крије Човек.

Ауторка: Миљана Миланковић

Scroll To Top