У једном од свакодневних путовања аутобусом, имала сам прилику да разговарам са средовечним, врло успешним бизнисменом из Крагујевца који у Србији није био преко четрдесет година јер је све то време живео у Мичигену (Канада). Наш разговор је почео његовим извињавањем због узнемиравања средишњег дела аутобуса, пошто је врло гласно причао телефоном са надређеним, по свој прилици првим човеком Сименса. Тај угледни пословни човек је полиглота – каже прича шест језика. Имала сам част да чујем три – српски, енглески и немачки. То да зна толики број језика ми је признао након што сам му на његово питање: “Како се на енглеском каже: Живим у селу пре Врбаса“, рекла да не знам како се каже село јер сам преспавала ту лекцију (случајно баш ту нисам). Међутим, изненада сам довела у питање своју будност јер ми је саговорник Американац изговорио превод проблематичне речи која је добила неки чудни француски призвук са крагујевачким акцентом.
Дакле, имала сам част да чујем окрњене, сиромашне, тужне верзије српског, енглеског и немачког језика. Притом, то не закључујем јер студирам српску књижевност, енглески знам на задовољавајућем нивоу, а и верујем да константо понављање „ја, ја“ није еквивалент знању немачког. То је могла закључити свака особа из тог аутобуса која зна да броји до педесет јер је то фонд речи који је искористио у сва три језика у периоду од четрдесет минута.
Његови животни успеси су следећи: ради у Сименсу, путује често из земље у земљу јер то посао изискује, има породицу – жену, синове, љубавницу (неопходно због честих путовања), има новце које просечан поштен човек у Србији може зарадити за четири живота, под условом да је у једном животу био тајкун. Остварио је свој амерички сан, његов живот је стални moving, може слободно да вози путевима као што би волео Пипо Финк, јунак Дубравке Угрешић. Закључио је да је живот у Србији непрофитабилан (користим његову реч) јер је овде човек до двадесет седме године без нечујног аутомобила, стана и неколико „економских јединки“, тј. деце. Овде човек не може да упише као његови синови „факултет на који се иде само после – подне“ у истој двадесет седмој години, што је како каже изузетно practical, пошто тада већ имају довољно дебеле џепове да би купили најновији apple – ов таблет који би држао пажњу њиховој деци док се тата не врати са факултета, пардон колеџа. Срећа па ће се тата брзо вратити због додатних коњских снага BMW-a.
Овде смртници у двадесет седмој години често путују аутобусом или возом до жељених дестинација, а бесмртници у свом џепу носе свеже написан “Дневник о Чарнојевићу“ и „Мансарду“. Овде се материјална ситуираност гради временом, радом и залагањем, а не рођењем. Овде се бар зна да Калемегдан није Петроварадин, да Скадарлија није у Новом Саду (саговорник Американац то не зна). Можда се и зна да су у њој пили Ђура Јакшић, Жанка Стокић, Лаза Костић, Антон Густав Матош, Тин Ујевић, Раде Драинац, Густав Крклец… Можда се зна.
Почињем да сумњам да се било шта зна осим енергичног, устрепталог и страственог бројања папирних новчаница јер свакодневно остајемо шокирани пред непрепознавањем елементарних чињеница и непостојањем разума у поступању, по свој прилици, наследника саговорника Американца.
Један од догађаја који то потврђује јесте уклањање споменика јерменске породице Ченази из центра Новог Сада, са угла Железничке улице и Булевара Михаила Пупина, ради изградње тринаестоспратнице.
Историјски посматрано, овакав покушај уништавања сведочанстава о новосадским Јерменима није нов. Јерменска традиција и вера су нарушене и 1963. године, када је обновљена јерменска црква срушена због, како се тврди, урбанистичких разлога, мада се врло лако може веровати да су разлози били и идеолошки. Но, да се осврнемо на сам почетак – долазак Јермена у Петроварадински шанац, тј. данашњи Нови Сад. Писано сведочанство о овом догађају нам пружа летопис јерменске цркве, који је са јерменског превео на латински монах Јосиф Вартан, монах реда Св. Антонија:
„У августу лета господњег 1739, када су Турци Београд већ освојили били, ми Јермени остависмо Београд и побегосмо испред варварских војски, заједно с нашим мисионаром Јаковом Ерзерумским, калуђером јерменског манастира у Млецима, и дошавши овамо, настанисмо се у Новом Саду, преко пута Петроварадина.“
Неколико десетина Јермена су, уз одобрење римокатоличке архиепископске власти, 1746. подигли цркву Св. Гргура Просветитеља. Међу првим приложницима је наведен Јован Ченази. Ова црква је први пут срушена у бомбардовању 12. Јуна 1849. када је артиљерија с Петроварадинске твђаве уништила скоро све зграде у Новом Саду. Обновљена је двадесет и седам година касније. За овај племенит чин је била заслужна Марија Трандафил (даровала је 93.500 форинти), али треба истаћи и да су унутрашње опремање цркве потпомогли новосадски католици који су због градње цркве Имена Маријина одлазили на мису у ову цркву (навођење Љиљане Лазић, ауторке књиге Јерменска црква у Новом Саду – избрисана баштина)
Поменуте 1963. комунустички режим ову свету грађевину оцењује као „безвредно архитектонско дело“ и руши је због ометања урбанистичких идеја. Звучи познато, зар не? Наиме, да би се изградио тадашњи Булевар Маршала Тита, данашњи Булевар Михаила Пупина, црква је морала да се сравни са земљом. На месту некадашњег гробља су поставили споменик породице Ченази, а данас солитер добија предност.
Недавно уклоњени споменик породице Ченази је представљао једини аутентични јерменски споменик на подручју града. Пре њега је нестала црква, парохијски дом и гробље. (Остаци надгробних плоча су уграђени на самом улазу Дунавског парка, у близини споменика Ђури Јакшићу). Споменик је саграђен од белог мермерног блока, висине метар и по. На горњем делу споменика је првобитно било постављено шест камених људских лобања, од којих су остале само три. На самом врху су исклесана четири спојена срца, а њима је на старонемачком исклесана порука о вечитој љубави и разумевању. На блоковима, са сваке стране су исклесана имена особа чији су остаци били покопани под њим. Ту је била Франциска Клара Томановић, Симеон Ђорђи Ченази и његова супруга Марија.
Да смо питали саговорника Американца шта мисли о свему, верујем да бисмо добили одговор попут овог: Лепо је што видим да Србија напредује. Солитер доноси money. Онда би дао долар да симболично припомогне изградњи (Долар сам добила на крају разговора; о могућим разлозима тог поступка другом приликом). Забрињавајуће је што желимо да постанемо саговорник Американац – особа којој својој деци свесно укида могућност познавања језика и културе ове земље, особа која бежи да би искључиво остварила материјално благостање, а није свесна да богатство није само у новцу. Желимо да будемо особа која српски заборавља, а друге језике не зна. Ограничавањем речи, ограничавамо свет и онда не видимо, као у случају Јерменске цркве и споменика, оно што је очигледно.
Добијени долар ћу проследити. Можда успемо да купимо освешћеност. Можда схватимо да је потребно да ценимо туђу прошлост да би други ценили нашу. Можда поштовањем освештаног тла добијемо могућност да се светом приближимо, уместо што се трудимо да бежимо од њега, као од нечастивог.
Ауторка: Мина Кулић
Одличан текст. Мој отац је одрастао у дворишту те Јерменске цркве. Чак су га звали кад је требало реконструисати споменик, он се сетио неких речи које су ту недостајале, јер се стално поред њега играо.