(са два листа у другом чину)
Поводом представе Док чекамо Годоа, Академија уметности Нови Сад
Представа Док чекамо Годоа, изведена у Културном Центру у Новом Саду, иако се уз минималне измене базира на Бекетовој антидрами Чекајући Годоа, не представља пуки принцип опонашања утемељених вредности светске драматургије (што свакако јесте велики ризик), већ усклађеном изведбом поставља савремена и неопходна питања о театру и тиме се издваја као аутентичан позоришни догађај. Суочивши се са свим аспектима теорије апсурда, глумци Академије уметности из Новог Сада успешно кореспондирају са текстом драмског дела и улазе у констуктиван дијалог са Бекетом, преломивши познате теме кроз хуморно интонирани концепт целе представе, бавећи се истовремено питањима као што су: религија, смрт, природа, љубав, пријатељство и вера. Имајући у виду да је глумачка екипа савладала текст који руши правила драмске традиције, не делује чудно да су трагична егзистенцијална питања свакидашњице приказана у комичној форми, одржавајући публику будном док је убеђују да се „овде ништа не дешава“. Оптимизам је престао да буде „владајућа порука“ позоришних представа након 1952. године и текста Чекајући Годоа, а извођење о којем је реч показује да је поема о безнађу потребна и 2018. године. Овај текст је на југословенским позоришним сценама имао сличну судбину као и текст Кад су цветале тикве, нестао је са сцене Београдског драмског позоришта 1954. године, да би потом отворио Атеље 212 и доживео велики успех. О томе ко је „убио Годоа“ у БДП-у, о сличностима са текстом Кад су цветале тикве пише Феликс Пашић у књизи Како смо чекали Годоа док су цветале тикве, где за „осумњиченог“ наводи Мирослава Крлежу који је својим јасним ставом о представи и политичком подтексту подстакао да се Годо „убије“ и скине са репертоара пре саме премијере. Упркос томе, стање духа након рата у југословенском театру обележило је осећање апсурда, снажно изражен, најпре, код Албера Камија, а потом свој пуни облик остварује у драми Чекајући Годоа.
Ову трагикомедију у два чина извели су млади глумци (мастер студенти и студенти основних студија) Академије уметности у Новом Саду и тиме показали апсолутну зрелост за бављење кључним темама и питањима егзистенцијализма, религије, стоицизма и апсурда. Представа је настала као мастер пројекат Пеђе Марјановића, а поред њега уверљиво, искрено и колегијално играју и Аљоша Ђидић, Вукашин Ранђеловић, Стефан Бероња и Милош Лазић. Комад о озбиљности којом апсурдни човек себе доживљава у бесмисленом свету можемо дефинисати као „театар трагичне фарсе“, онако као што је Јонеско записао као поднаслов за Столице. Јонеско и Бекет деле, дакле, иста осећања егзистенцијалног безнађа и метафизичка апсурдна уверења о свету у којем живимо. Та уверења која деле Бекет и Јонеско у овој представи су представљена као једно – човек је истовремено и смешан и трагичан. Глумци су успели да прикажу та комплексна осећања, савршено приказујући мале разлике између трагичног и смешног.
Однос између Владимира и Естрагона, у изведби Пеђе Марјановића и Аљоше Ђидића, добија приснија обележја искреног пријатељства, и тиме доследно представља Бекетову идеју о нераскидивом двојцу. Такав однос је изграђен уз одличну сарадњу глумаца, а допало се и публици, упркос првобитном утиску да ће бити изневерен основни принцип градње драмског текста, тј. старосна доб главних јунака. Дијалози скитница Владимира и Естрагона док чекају Годоа, а потом са Поцом (Милош Лазић) и Срећком, тј. Ликијем (Вукашин Ранђеловић) имају снажне религиозне и филозофске асоцијације; иако се на плану приче заиста „ништа не дешава“. Да није тако, овај текст не би ништа значио, не би се тицао савременог гледаоца и читаоца и не би био важан за нас данас. Тај религиозни контекст наметнут је и сликом малог дечака (Стефан Бероња), који представља каритикатуру анђела и саопштава да госн Годо данас није стигао да дође, али ће сутра сигурно доћи.
Да бисмо избегли приступање овом комаду кроз цртице из теорије драмских жанрова, морамо (макар покушати) да схватимо због чега је овај текст важан данас. Ево због чега је мене ова представа дотакла. Прича о Владимиру и Естрагону проширила се на општа онтолошка питања и егзистенцијални немир човека у неизвесности живота и свега онога што нас очекује. Бесмисленост човекове егзистенције повећана је неспособношћу да ваљано комуницира, да се бори за себе, да изгради свој простор у бесмисленој недођији и да створи свој живот. Док Бекетови јунаци чекају Годоа (ко год он био), савремени човек чека неке безазлене ствари верујући да ће нам променити живот: чекамо да упишемо факултет, да положимо испит, да завршимо факултет, да се запослимо, преселимо, венчамо итд. Чекамо нешто или некога у обличју Годоа ко ће нам помоћи да постигнемо нешто што још увек не знамо да желимо, у уверењу да је само још то потребно да будемо оно што већ јесмо. Бесмисленост и апсурдност тог чекања показује се у ризику који постоји. Када дочекамо Годоа, већ пољуљане вере у сопствени смисао, можемо схватити да је Годо ништавило, празна чаура, огољена љуштура или молитва која не допире до Бога. Када Годо коначно дође у наш живот, можемо схватити да је он само свратио у пошту да обљуби поштарку, као што се десило у драми Миодрага Булатовића Годо је дошао, или да је Годо дошао по своје као што је реч у истоименој драми Жарка Команина. Овај текст поручује, кратко речено, да не смемо очекивати решење из реалне или метафизичке стварности, већ га морамо пронаћи у нама самима. Такав је човек, изгледа, и код Бекета и код нас: „Љути се на своју ципелу, а прави кривац је његова нога“.
Сценографија Јелене Прокоповић доследно наглашава бекетовски свет испод једне врбе или шибљике, која није више тужна, већ је умрла одавно. Прашина око ових јунака диже се и прекрива њихов апсурд у булатовићевском светлу, па су Бекетови јунаци и у овој представи слични Срећку и Исмету у роману Црвени петао лети према небу. Глумачка екипа је озбиљно прихватила овај тежак задатак, уверљиво и сконцентрисано играју готово три сата, а сваки глумац досеже све вредности које је Бекет уградио у сам текст. Чекајући Бекетовог Годоа, дочекали смо једну вредну представу која поштује књижевни текст, комуницира са савременим гледаоцима и оставља их запитане након што се светло упали.
Ауторка: Милена Кулић
Фотографије: Сара Апостоловић
