Лежи при дну плакара. Едиција „Круг“, Крушевац. Библиотека „ДЕЧЈА КЊИГА“. Улица Радомира Јаковљевића бб. Дизајн: Мирољуб Анђелковић. Тисак: РО ОГНИЗ, ООУР „Литоштампа“, Осијек 1988. година.
Тај. Из књижаре. Куповни. Мада смо правили и импровизоване. У њему махом фотографије настале од рођења до 1990. године. Зове ме ретко, обично недељом када ветар језиво дува, а мобилни телефон се не оглашава.
Обрћем странице. Сања је слатка, очију боје кестена, плаве косе и мало стидљива. Има бели штрикани џемпер са плавим пругама. Морнарски. Израсла је у лепотицу и данас (случајност?) ради на прекоокеанским бродовима. Не знам да ли је удата и да ли има деце. На улици ми климне главом ако је понекад случајно сретнем. Њена сестра од тетке, Ивана, има плаве очи и тамнију косу. Жути дукс и парче сендвича у салвети у десној руци. Смеје се. Каткад носи плаву јакну и тамноцрвену мараму са белим шарама на глави. Пролеће је ветровито… Данас је удата и има дете. Да ли још увек са мајком држи онај локал? Да ли је још увек у земљи? Да ли се чује са оцем? Не знам. Када је преминула њена бака Живка, једна од легендарних бака из улице, продали су стан. Много људи се одселило.
Боки је увек био мангуп и позира, показује ђавоље рогове, кажипрсти му штрче изнад слепоочница. Касније је радио као полицајац. Носио је у себи ту страст за гитаром, моторима и брзом вожњом и доживео је судар. Ма не, жив је, имао је луду срећу и нико није био озбиљно повређен иако је мотор одлетео скоро четрдесет метара! Само огреботине, отеклине, плаћене одштете и казне уз одузимање дозволе. Судар му се догодио ван дужности. Наставио је да ради као полицајац и годину дана касније затражио двонедељну визу за Енглеску. Као разлог је навео да једном уживо, бар једном у животу, жели да види тај дерби Манчестер-Ливерпул и осети атмосферу. Неким чудом, одобрена му је виза на шест месеци! Спаковао је кофере, напустио полицију и није се враћао неколико година. Оженио се, добио двоје деце и тренутно ради на крузерима. Набавио је и неке нове музичке уређаје и у будућности би желео да се бави музиком и има сопствени студио јер је то ипак његова прва љубав.
Његов млађи брат Зоран ми на фотографији показује метак, онај са гуменим пљоснатим врхом што се по принципу вакуума прилепи на стакло када га испалиш. Дејан има плаву спортску тренерку и у крилу држи мачку коју чешља. Озбиљан је. Не знам да ли је завршио Правни факултет. Не знам да ли и даље тезгари са гитаром по клубовима.
Ја имам плетени црвени џемпер и бели шал са плавим и црним пругама. Понекад прости двобојни, црвено-бели шал. Наравно, „Звезду“ не пратим већ дванаест година а телевизор у соби укључим једном годишње. Од увођења дигитализације нисам ни покушавао. На неким фотографијама држим цвеће, лишће и играчке. Једна од играчака – робот са пиштољем на батерије који може да окреће труп или хода – ми је посебно занимљива јер се, ако ме памћење служи, може видети у првом делу „Гремлина“ у пар кадрова. Поклон од покојне баке која је боравила у иностранству? Или је ипак купљен у тадашњој „Робној кући Београд“ од полугодишњег уштеђеног џепарца? Мораћу да поново погледам „Гремлине“.
Фотографија начињена на крају првог разреда основне школе је лепа и болна. У центру првог реда, насмејана у црвеној хаљини седи Виолета М. коју је смрт сустигла у двадесет и некој. Несрећа на неосветљеном аутопуту. Рођена је истог дана и месеца као и ја и тог дана би обоје послужили разред слаткишима. Њен старији брат, некадашњи страх и трепет основаца је скоро посетио мој шалтер да обнови дечији додатак. Није имао сву потребну документацију. „Тренутно ми фали фотокопија очеве здравствене књижице. У Београду је са њим, на клиници. Операција. Срце.“ Разумео сам. И мој отац је јако лоше и свакодневно стрепим за њега. Прихватио сам захтев и замолио га да достави књижицу кад може. У мислима сам му пожелео срећу.
Ветар дува све јаче и душа се стеже. Знам, то је знак да причу приведем крају, да споменар жели натраг на своје место, у плакар. Да и даље одолева зубу времена као и остали споменари, лексикони и албуми који чувају невиност наших детињстава.
Аутор: Марко Антић
