Госпођа Роска Тодоровић до бомбардовања Београда на Ускрс 1941. године живела је с ћерком Тијаном и сином Драгутином у трошној кући на Дорћолу, сиротињској, какве су већином биле у околини Електричне централе. Тог недељног априлског јутра остала је без куће, али и без оба детета. Велика запаљива бомба пала је на кућу, сравнила је с земљом и убила Тијану и Драгутина који су још спавали. Роска је тад била на Бајлонијевој пијаци и чим су немачки авиони почели да избацују смртоносне товаре, потрчала је кући. Кад ју је видела како гори, пала је ничице на калдрму и онесвестила се. Након сат времена дошла је себи, али то више није била она. Избезумљено је гледала около, онда пришла рушевини свог негдашњег дома и тихо завапила:
„Децо моја, Драгутине, Тијана, устаните. Идемо на Калемегдан да шетамо, а после ћемо у цркву. Данас је Ускрс, децо.“
Поред остатака некадашњег зида нашла је Тијанину крпену лутку, узела је, пригрлила на груди и почела да плаче.
Погледала је у рушевине и викнула јако:
„Рaдомире! Радомире, обуци се одмах и води децу на Калемегдан!“
А њен муж Радомир удавио се још претпрошлог лета кад је за опкладу с неким пијаним аласима скочио у Дунав да га преплива. Нашли су га код Вишњице, две недеље касније.
Роска је неколико дана спавала на рушевинама које су се полако хладиле и сваке вечери би тихо рекла: „Лаку ноћ.“ И склопила уморне мутне очи.
Потом је није било пет дана. Причало се да су је виђали с Тијанином лутком у рукама како шета обалом, близу Ђачког купатила. Шестог дана се опет појавила код рушевине. Поново је ноћ преспавала на остацима своје куће. Пред спавање је тихо рекла:
„Лаку ноћ децо. Сутра ће доћи тата и водити нас на излет у Топчидер. Обећао је.“
Наредног јутра опет је отишла на Ђачко купатило. Око поднева је видео један комшија који је ту сакупљао грање за потпалу, за шпорет. Причао је да је седела на самој обали, да је Тијанину крпену лутку држала у наручју, љуљушкала је и нешто нејасно певушила.
Он је последњи који је видео Роску.
Аутор: Милан Б. Миливојевић