„Навика нас заробљава. Ако се појавио човек који носи у себи искру стваралачког духа, ако је створио неко дело, у први мах он изненађује; подваја духове, мало-помало, сједињује их, ускоро гомила подржавалаца иде за њим, узори се множе, запажања се нагомилавају, правила бивају постављена, уметност се рађa.“ Дени Дидро
Филозоф и драмски писац, Дени Дидро, пишући текст О драмској поезији, као да је говорио управо о Позоришту Промена које се, од 2015. године, када је обновљено, успешно бори против баналности и кича на јавној сцени. Да ли су функција уметности у друштву и њен утицај на чулни и осећајни свет публике – непролазни, или је Дидро имао моћ предвиђања и још у 18. веку писао о Промени, остаје неразјашњено.
О просветитељској улози позоришта, његовом утицају на масе, покретачкој снази која их води и свом доприносу позоришној уметности, говоре Миа Симоновић, Вукашин Ранђеловић и Душан Вукашиновић.
Позориште Промена потврђује да није илузорно очекивати да, чак и обестрашћеном друштву у каквом живимо, културна политика следи свој примарни циљ – уметнички развој. Да ли су управо едукација, усавршавање и освешћивање групе и појединца приоритета позоришта Промена и на који начин оно промовише суштину уметности?
Вукашин Ранђеловић: Едукација, усавршавање и освешћивање нас самих неминовно води ка освешћивању појединца, а после тога и групе. Чланови позоришта Промена труде се да негују пре свега однос према раду и стварању, без компромиса, уз пуно жртве и улагања. Истраживање, игра, искреност, како пред другима тако и пред собом, заљубљеност у посао којим смо одабрали да се бавимо, одговорност и још много тога су ствари којима тежимо. Уметност је само последица, а узрок је негде дубоко у нама. Промена је место које за нас значи много више од позоришта. Промена је за нас место где ми своју уметност можемо да прикажемо, и без обзира на све друштвене околности, докажемо да није узалуд борити се за нешто у шта верујеш. Промена има то богатство младих људи са неком идејом и снагом и вољом да се за ту идеју боре.
Познато је да је ово позориште првобитно настало између 1978. и 1979. године под вођством тадашњих студената Боре Драшковића (између осталих, Хариса Пашовића, Радослава Миленковића, Маше Белегићанина) и да данас (поново покренуто од стране студената Академије уметности) парира водећим културним институцијама у граду и шире. Може ли се направити паралела између тадашњег и садашњег начина функционисања и које су иновативности уведене како овај пут не би дошло до престанка рада овог Позоршта?
Душан Вукашиновић: Разлика у функционисању, као и разлозима због којих је Промена покретана тада и сада је велика; та разлика најпре постоји у друштву, систему и оквирима у којима су стварали они који су Промену покретали тада и нашој данашњој, културној и друштвеној ситуацији. Не живим у илузији да је то време пре сада скоро 40 година било „рајско“, нити да су услови тада били савршени, можда су чак били и подједнако лоши (могу само да нагађам из различитих перспектива људи који приповедају о том времену), али је истина да су били друкчији, па чак и публика, у својим потребама је била другачија (примера ради, интернет који заузима огроман простор пажње и времена нашој данашњој публици, тада није ни постојао), из свега овога јасно је да су свеукупне потребе потпуно различите.
Тада Промена није функционисала са сталним репертоаром, нити је имала ту врсту континуитета, више је била простор за неке нове и другачије позоришне приступе и/или теме који су покретали младе ствараоце, а у институцијама нису били могући. Промена је била пут како су те представе дошле до публике, а потом и великих позоришних фестивала. Данас простор за младе људе како би започели свој уметнички живот и како би се даље развијали готово да уопште не постоји; у институцијама тај простор је и више него мали, јер институцијама су средства сведена на минимум и немогуће је начинити више простора, или институције нису довољно добро организоване и не располажу својим средствима рационално и одговорно, или не виде у томе лични интерес те су незаинтересоване, или (највероватније) од свега тога по мало. На крају, чак и када се све ове препреке победе и институције успеју нешто у том смеру, то је недовољно. Промена данас је одговор на то, односно потреба младих људи за својом уметношћу, за позоришем уопште. Тако је ово позориште кров под којим млади уметници имају простора да се кроз уметност баве питањима која се заиста њих тичу, безусловно и на начин на који они желе и мисле да је потребно. Што се одржавања Промене у будућности тиче, то је питање којем смо од само тренутка поновног покретања посветили пуно пажње и начинили доста измена у систему функционисања, па чак и неким формалним обавезама људи који се прихватају било каквих задатака у Промени. Идеја је да Промена не зависи од идеје и ентузијазма појединца или мање групе, већ од читавог драмског департмана акдемије уметности, као и свих досадашњих студената.
Оно што пак чини срж Промене и повезује је и са Променом из 1978. и са свим будућим генерацијама, јесте идеја о позоришту коју смо ми од првих покретача и наследили; Идеја о добром, истинитом, запитаном, искреном, пуном емоција, али и интелектуалном позоришту – позоришту које поставља права питања, прича вредне приче, позоришту које и нас и нашу публику чини макар за делић бољим је оно што је бит Промене, то је позориште којем су нас учили (јер већина првих чланова Промене су данас професори) и то је најважнија мера коју ће Промена имати увек и у будућности у ко зна каквом, новом облику, у зависности од тадашњих потреба.
Не постоји кадровска одређеност у организацији Промене, већ се промовише једнакост свих њених чланова. Да ли је ентузијазам, који несумњиво сви делите, полазна тачка и основна сатисфакција која вас одржава, и да ли је константан, како се чини?
Вукашин Ранђеловић: Ентузијазам није потпуно полазна тачка. Он се ствара из потребе за нечим већим, ствара се из потребе за стварањем. Промена је дакле само место које „под једним кровом” омогућава студентима драмског департмана Академије уметности да заједно ентузијастично стварају. Када потреба за стварањем нађе прави пут ентузијазам је већи, када не нађе онда је мањи, али после две године константног постојања не могу рећи да је ентузијазам тај због кога Промена опстаје. Вера у нас саме, у уметност у нама и тежња ка вишем јесте оно што Промену одржава. Виши циљ који смо себи поставили, у нашем случају врхунска уметност, чини да се его и сујета, који су свеприсутни, пониште и омогуће да заједничким снагама идемо упорније и снажније ка том циљу.
Какве су мере ангажованости уметника данас (генерално) а какве Позоришта Промена? Која је ваша улога на новосадској културној сцени и да ли имате посебну улогу у пројекту Нови Сад престоница културе?
Миа Симоновић: Сматрам да уметност без љубави не постоји, није искрена. А кад нешто радимо из љубави, са љубављу, ми се ангажујемо да то нешто успе и значи. Стварајући у Позоришту Промена схватила сам колико заиста волим театар и све у вези са театром. Наше мере ангажованости да се било која представа у Промени деси веома су велике, или веома нормалне, зависи из ког угла гледате на то. Почевши од прављења репертоара (садржајно, а потом и визуелно), преко штампања карата, примања резервација, намештања гледалишта и сценографије пре сваке представе, куповине потрошне реквизите, прања костима, потом расклањања свега после сваке представе, као и фокуса на то да је, док се игра представа, мир и тишина изван сале – све то ми радимо. И то је када говоримо о већ постојећим представама, а не представама у настајању – тада су наше мере ангажованости разноврсније. Бити глумац у професионалном позоришту је, што се тога тиче, једноставније јер си сконцентрисан искључиво на представу коју те вечери играш.
Наша улога на новосадској културној сцени је предивна! Од обнављања Промене, па до сад, упознала сам много људи различитих генерација који излазе са наших представа оплемењени, са одлуком да дођу опет. Сматрам да смо, поготово младим људима у Новом Саду, пробудили жељу за ,,вечерњим изласком у позориште“. Позоришни чин је узбудљив, није досадан, и не сме такав бити. Дакле, верујем да је улога Промене на новосадској културној сцени заправо, врло значајна улога Промене и у пројекту Нови Сад престоница културе. Што се тиче самог пројекта, имамо у плану представу у којој ће учествовати студенти свих класа са драмског департмана, али о томе ћемо опширније причати када за то дође време.
Полазећи од чињенице да сте основали студентско позориште, које је потпуно самостално и незавсно, а да сте културна организација којој је новац за опстанак неопходан, како то да не знамо ништа о вашим захтевима за помоћ у финансијском смислу? Да ли су се челници града, појединци или институције које би могле да суделују у остваривању ваших потреба, оглушили о ваше захтеве, или њих није ни било? Колико је ограничена слобода стварања услед недостатка потребних средстава и да ли ваши пројекти обезбеђују довољно средстава за несметан рад и развој овог позоришта?
Душан Вукашиновић: Новац је у нашим разговорима увек некако нужно зло, али дефинитивно не примарна тема. За сада је то самостално финансирање задовољавало основне потребе, морам поменути и помоћ наших пријатеља из Лео клуба Милева Марић-Ајнштајн који су организовали акцију којом су прибављена нека заиста неопходна техничка средства. А што се осталих могућих видова финансирања тиче, није било неких великих иницијатива за помоћ нити финансирање, али још увек ни Промена није имала неке довољно јасне и директне захтеве како бих могао да говорим баш о одбијању или оглушавању на захтеве; на развијању тога би требало у будуће радити на обе стране, али све то у зависности од жеља и потреба оних који тек долазе у Промену.
Јако је широк опсег тема које обрађујете. Поред класичних дела и текстова савремених аутора, имамо привилегију да присуствујемо и неким ауторским пројектима. Занимљиво је да се могу чути и читања драмских текстова студената драматургије, чак и концерти у изведби студената. У којој мери разноликост садржине који нудите утиче на изузетно интезивне реакције публике којим сведочите?
Вукашин Ранђеловић: Публика воли аутентичност, а то је нешто чиме Промена може да се похвали. Трудимо се да негујемо ту аутентичност која је веома битна, не мислећи у тренутку стварања на мишљење публике, свакако је она један од основних чинилаца позоришта. И без ње не постоји. Промена је настала из потребе да се садржај који се на Академији ствара прикаже широј публици, на тај начин одржи и спасе од заборава. Томе је претходио велики рад, улагање и самим тим развијање талента који свако на Академији са собом носи. Када имате младе, енергичне људе који су спремни на бескомпромисно улагање, пре свега у себе, нека форма се увек нађе. Био то концерт студената драмског департмана, јавна читања студената драматургије, једнодневни фестивал на Петроварадинској тврђави или седмодневни фестивал на годишњицу поновног отварања Промене, није толико битно. Битно је да се таленат развија, да се бави суштином позоришта, да постоји потреба младих људи да се изразе и докле год та потреба за стварњем буде постојала – постојаће и Промена. Разноликост садржаја ће доћи сама по себи.
Да ли су допадљиво и добро две различите категорије, и која је функција једног и другог у позоришту? За шта се ви залажете?
Миа Симоновић: Допадљиво понекад може да има негативан призвук, углавном када категорија допадљивог искључује категорију доброг. Међутим, сматрам да спој те две категорије оставља код публике позитиван утисак. Функција допадљивог је да на прву лопту привуче пажњу, а доброг, да на публику делује емотивно и интелектуално. Залажемо се за то да допадљива представа или глумачка игра без доброг садржаја, теме и поруке никако не може, али и то да је за добру представу довољно да, једноставно, буде добра.
Позориште је изузетно моћно средство. Његова циљ је деловање на масе и оно има просветитељску улогу. Којим представама сматрате да сте највише успели да делујете на свест публике?
Вукашин Ранђеловић: Позориште јесте моћно средство, али у тренутку у којем ми живимо постоје много моћнија и доступнија средства којима се пласира садржај, на врху те лествице је свакако интернет. Количина информација коју је интернет у стању да пружи је немерљива, поред чега су, како телевизија и радио, тако и позориште знатно угрожени. То за мене не значи да је интернет негативац и „убица“ других медија, то само значи да је нужно да се позориште мења, иде у корак са временом и прилагоди друштву да би опстало. Интернет је само згодан пример великог утицаја на друштво и промену начина живота истог. Што се тиче наших представа не бих издвајао ни једну, уметничко дело је врло субјективна ствар, ми се трудимо да све што радимо буде искрено не би ли оплеменили гледаоца и дотакли његову суштину. Неко у томе успева више, неко успева мање, али потреба за променом или продубљењем свести гледаоца је неминовна. Та потреба би требало да се подразумева али данас у позоришту то није тако чест случај.
Интеракција између уметничког дела и публике је фактор непредвидивости, оно што посебно узбуђује. Брехт у свом делу Дијалектика у театру износи мишљење да је театар без контакта са публиком бесмислица. Какав је ваш однос са публиком и да ли је она активни учесник и саставни део драмске радње? Да ли бисте исто играли и да завеса није подигнута?
Миа Симоновић: За мене, публика јесте учесник у представи. Позоришни чин је нешто што се дешава између глумаца и публике, и најбоље је када постоји та размена енергије или заједништво у разумевању или осуђивању људских судбина које се тумаче на сцени. Наравно, постоје представе које публику директно укључују у радњу, и постоје оне које су класичне поставке, али опет, и тада осећаш да ли те публика прати и учествује својим менталним и емотивним ангажовањем. Треба на свакој проби играти са пуним уверењем и енергијом, жељом и мишљу. А кад публика дође и када осетиш да сада, у овом тренутку, постоје људи који су сведоци тога што се на сцени дешава, онда све добије већи смисао.
Уметност сама по себи има изузетно јак утицај на друштво и требало би да буде друштвено ангажована. Ова врста ангажованости Позоришта Промена се огледа и у хуманитарним акцијама које сте, самостално или уз помоћ других организација, успешно остварили и даље их остварујете.
Миа Симоновић: Тако је. Вођени управо тим осећањем, организовали смо много представа које су одигране у хуманитарне сврхе. Највећа хуманитарна акција коју смо имали, била је организована са нашим пријатељима из Лео клуба Милева Марић Ајнштајн, када смо заједничким снагама донирали преко потребан апарат за лечење деце оболеле од рака, Институту за здравствену заштиту деце и омладине Војводине – Нови Сад. Оно што нас је јако обрадовало јесте да су исти људи из Лео клуба, годину дана након наше заједничке акције, решили да организују играње представе за Промену. Тада је сав приход од продатих карата био утрошен за побољшање услова у којима Промена живи, и ми смо, ето, добили опрему која нам је неопходна да бисмо наставили са радом на старим и новим представама. Тренутно, најзначајније хуманитарне акције су за нашу колегиницу, студенткињу глуме и глумицу у Промени, која је оболела од рака.
Којим променама сведочи Промена од свог настанка до данас?
Душан Вукашиновић: Знаш, постоји та излизана, сад већ скоро до баналности доведена фраза, како је позориште огледало друштва; али за Промену као феномен, Промену као идеју заиста не бих могао наћи боље поређење, чини ми се. Промена од свог настанка па до данас и заувек, чак и у тренуцима када није ни постојала, сведочи и бива важан документ о комплетном стању друштва, уметника, публике, духа и свести, о свакој промени.
Што се тиче оних који Промену чине и стварају, њихове промене су саставни део идеје; Промена је у нашим животима један период, то ти је попут детињства (период који обожаваш, али не траје вечно), због свог временског ограничења није мање вредна, напротив, треба максимално уживати у сваком тренутку (јер брзо прође). А да ли мора да прође, или би једна читава генерација могла да Промени посвети свој живот? Мора да прође, јер она не припада нити једној генерацији (детињство увек припада деци). Ми чинимо само мали део Промениног живота, јер њен живот је независтан и далеко већи од било ког појединачног, са друге стране то што смо били део тога и саме наше животе чини за трунку смисленијим. Ево, чак и ја сада говорим већ из перспективе у којој је прошло (баш пролети), наравно увек смо ми ту да помогнемо ако шта затреба, а и нама добро дође да се с времена на време подсетимо шта је оно што из Промене морамо са собом чувати и увек носити, ту мислим на приступ раду, на отвореност и искреност, да увек тежимо оном позоришту о каквом смо говорили, као када се изнова сретнеш са безазленошћу и снагом воље некога ко детињству баш сада припада.
Што се публике тиче, она је, као и увек у позоришту, барем наизглед привилегована; за публику ограничења ових сусрета нема; ми као публика можемо увек и стално долазити у Промену, од снаге младости се начињавати мало бољим и у њој огледати слику свих сегмената живота око нас, таман колико нам трајање наших појединачних живота дозволи; (а младост и Промена ће заувек остати, па ко је привилегован истински?)
Зато ја волим Промену, јер сви се мењамо и све се мења (то су нам одавно рекли паметни људи), а она нам је одраз куда то иде и тако сведочећи стоји чврсто, као једина константа.
Разговор водила: Невена Ковачевић
Фотографије: Позориште промена (фејсбук страница)
Критике представа одиграних у позоришту Промена:
Да ли се Чернодрински враћа кући?
“Буре Барута” или још један позоришни тријумф
Један документ о Симовићевој драми
Сакати Били у сакатом свету
Трамвај звани жеља или неопрани грозд
Естетика еротског у театру
