Људска крајност је увијек ту да зачуди, изненади и покрене на размишљање. Због ње настају највећа одушевљења и достигнућа вриједна дивљења. Крајност је смјелост, али је и поремећај. Крајност зна бити највећи отпадак човјекових мисли и дјеловања, над којима је могуће једино згражавати се, осуђивати их али увијек, увијек размишљати о њима: зашто тако нешто постоји, како и може ли се уопште спријечити, шта је са страдањем људи, кад моћ нема границе, шта буде? Ма колико живјели садашњост, одговоре често налазимо у неким већ проживљеним временима, јер и прије овог човјека живио је човјек.
Негдје између прошлости и будућности живи Колонија Дигнидад, живи прича о издржљивости у неиздржљивом, живи човјек рашчеречен између Колоније и Дигнидада. Енклава религијски мотивисана, гдје се води скроман живот уз пољопривредно обрађивање земље, заиста дјелује чедно и ненападно, што да не? Битно је да не иде у ону страшну крајност која би наишла на осуду друштва. Израбљивања, сексуална злостављања, живот по строгим прописима (јер свако кршење је повлачило и оштре казне), заправо непостојање живота већ радна одјећа, пиџама и храна довољна да одржи живот не може се назвати животом, а камоли да му се припишу особине некакве тамо невине религиозне заједнице. С обзиром на то да у јавности није ни било помена о томе, Колонија остаје неукаљана.
Пол Шефер, одбјегли нациста и самопрозвани свештеник, осмислио је овај “рај“ али рај само за себе, за друге пакао. Чудно је да неко рај тако замишља или било које друго идеално мјесто, па како год га називали. У Колонији мушкарци су били одвојени од жена, било каква комуникација је била забрањена, а ипак кроз деценије постојања Дигнидада постојали су и нови нараштаји. Како? У одређеним приликама допуштан је контакт између становника супротих полова.
Дјеца су по рођењу била одвајана од мајки и одгајана по строгим правилима Колоније. А начелу диктатор који безгранично влада, којем се не противријечи, који је узрочник свега. Да ли ово некоме личи на рај? Не би требало. Ово личи на један велики, велики проблем, преко кога се прелазило предуго. Како је било могуће живјети у таквим условима? Ко су људи Колоније и зашто су тако нешто допуштали? Зашто се нико није противио? У Колонији се све извршавало са религиозним оправдањима (силовање, мучење, убијање и сл.), што није карактеристично ни за једну религију или бар не би требало бити. Дакле, ово је била секта тј. неки мутирани, застрањени облик хришћанства. Религија је догма у коју се не сумња, живи се по њеним правилима и не траже се додатна објaшњења. Шефер је имао своје сљедбенике који су вјеровали у то, а који су, да би се лакше њима управљало, били у већини случајева дрогирани. Колонију су чинили и побуњеници против Пиночеевог режима ( јер се она налази у Чилеу и Шефер је био сарадник Аугуста Пиночеа који је у то вријеме завео диктатуру у Чилеу), а који су на исти, па и гори начин третирани. Послије Пиночеове смрти повезаност државе и Колоније опада, а расте могућност раскринкавања злочина. Шефер је побјегао 1997. из Чилеа када су кренуле бројне оптужбе за сексуална и друга злостављања. Године 2005. ухапшен је у Аргентини и испоручен Чилеу. Добио је казну од 20 година, а 2010. је умро са 88 година.
Шефер је једноставно умро, али су послије њега остали људи Колоније који нису знали за живот изван. Њима је сада била понуђена слобода, али шта мари кад правила за њено коришћење не знају. Зато Колонија постаје њихов трајни азил, и постоји под називом Вила Бавиера све до 2013. године.
Према овим мотивима снимљен је филм Колонија. Да не би био само пуко изношење чињеница, да не би добио документарни облик, у средиште се ставља млади, заљубљени пар и њихова безусловна борба за љубав. Спој романтичних сцена и емотивна мотивација воде до језивих сцена свакодневног живота Колоније, јер између Колоније и Дигнидада стоји човјек.
Ауторка: Кристина Топић
