ЧОВЕК БЕЗ СЕНКЕ И ЗЛАТНОГ ПРЕСЕКА
У дан
У страх
У крв
У коб
Похрани име и кожу.
Без соли и корова
конца и пера
Утишај ноћ.
Видим
како ходаш
како се грчиш
како струјиш
Ћутим.
Кидају те.
Ћутим.
(Човек без сенке и златног пресека)
САН ДВА КЛОВНА
(…под капцима нам је била со, кушали смо је очима)
… постојали смо као Једно (са оне стране)
– пупак величине свемира
– табани са печатима досаде
… кроз ватру су прошле наше вилице/ наша колена/наше бутине
… гледали смо како јунаке кроте докони богови како мудраци цеде своје сокове
и приносе пехаре пакосним божицама
…смејали смо се чак и онима који су певали о слободи урликали смо ЗАЛУД ЗАЛУД
бедници
и лепили им перје по удовима
А ко смо били ми?
… пробудише нас из некаквог кавеза под кости нам метнуше снове
а под капке со.
(…са ове стране)
… сањали смо на жици
на табанима су остали печати досаде
Ауторка: Вања Ковачић