“Читатељка” Зорана Живковића: Од читалаца начињена књига

Писац, Књига, Библиотека, шта још недостаје? Не, не недостаје, ту је: Читатељка. Појмови у насловима романа Зорана Живковића не могу постојати један без другог, јер може ли постојати писац без књиге, књига без читаоца, библиотека без књига и читалац без књиге? Писац кроз своје дело себи продужава живот, књига својим постојањем омогућава постојање библиотеке, у овом низу можда је најмоћнија последња у низу компонента – читалац. У роману Читатељка упознајемо госпођицу Тамару, заљубљеницу у књиге и воће. Кроз седам поглавља насловљеним именом воћке и осмом Воћна салата сусрећемо се са проблематиком смртности и заборава који смрт носи.

У свакој од прича госпођица Тамара уз читање једе неко воће, она је то називала здравим читањем. Нова прича доноси ново воће и нову авантуру гспођице Тамаре у коју упада управо због свог одређења – она је читатељка. Повлашћен положај у коме се налази, будући да је читатељка, госпођици Тамари даје могућност да предвиди своју смрт, да одлучи начин на који ће умрети, да од смрти спасе једног писца, али и да од смрти спасе саму књигу.  Као и у другим делима Зорана Живковића књига и сећање представљени су како лек од смрти. У причи Лимунови госпођица Тамара има задатак да гласно чита одломак из аутобиографског романа писца, а циљ је да се кроз оживљавање речи животна енергија пренесе и на самог писца и продужи му егзистенцију у физичком свету. Читање наглас у одређено време и на одређеном месту у причи Банане такође утиче на животни век: када читатељка прочита одређено поглавље књиге на надгробном споменику (који је у облику књиге) долази до промене датума рођења и смрт. Читањем наглас оживљава се и књига, а како је књига испис душе онога ко ју је написао оно омогућава души да још увек живи на овом свету. Продужавање живота тема је и у причи Огрозди, када се у поседу госпођице Тамаре нађе књига која не дозвољава да буде прочитана. У овом случају књига има моћ одузимања вида својим читачима, а вид се може повратити само када књига буде прослеђена неком другом. Иако књига не допушта да буде до краја прочитана, она својом клетвом себи омогућава постојање тиме што ће вечито прелазити из руке и руку и бити бар делимично прочитана, а сећање на њу ће остати неизбрисиво. Фаталност заборава осликана је у причи Кајсије. Ритуал читања у дневној соби и грицкања воћа омиљена је разонода госпођице Тамаре. У свакој од ових прича слика госпођице Тамаре са књигом је иста, само се воће које једе разликује. У причи Кајсије она није у могућности да се сети које воће једе уз читање, да би заборав захватио не само књигу коју чита већ и све књиге које је читала.  „Спас“ од заборава поново се налази у писаној речи – две безазлене хартијице. На првој је исписан наслов њене омиљене књиге, на другој кајсије. У основи госпођица Тамара не губи своју улогу читатељке, већ је осуђена да буде вечита читатељка једне једине књиге, а и то је боље од ситуације у којој се обрела у причи Купине када више није у могућности да чита. Дар јој је одузет, а наочаре за читање уместо да помогну  само одмажу, међутим нада остаје са госпођицом Тамаром и она наставља да пије сок од купина.

Oleo Bodegones – Cuadros pintados

Сусрет са својом смрћу госпођица Тамара доживљава два пута: први у причи Јабуке којом и почиње роман и други у причи Диње. Јабука у првој причи представљена је као воће познања – док чита и грицка јабуку госпођица Тамара схвата да ће умрети ако прочита само још једну страницу у свом животу. Суочена са том страшном истином, она уништава своју кућну библиотеку и као и у причи Купине њено својство читатељке доведено је у питање. Док је њено читање некоме доносило живот, њој је доносило смрт, што можемо посматрати симболички, тиме што својим читањем даје живот делу и писцу она откида комадиће своје душе и животне енергије са опасношћу да се исцрпи. Сусрет са споственом смрћу госпођица Тамара доживљава још једном у причи Диње. Промишљање о привилегији самоубиства и одређивања околности своје смрти као да је призвало управо то, сугерисано је крајем поглавља да је госпођица Тамара умрла загрцнувши се од смеха, док је гутала комадић диње.

У финалној причи Воћна салата госпођица Тамара сусреће се са писцем, библиотекаром и Марком, онима који су дужни да сада њој нешто прочитају. Посластичарница Воћна салата представља петљу у којој се преплићу сви паралелни универзуми у којима обитава госпођица Тамара. Свака прича представља по једну верзију постојања читатељке и њене улоге. На овај начин омогућено је кружење, кроз њена постојања у паралелним димензијама омогућено је приказивање етапа постојања једног дела – настанак као идеја продужења живота, прелазак из руке у руку и читање, опасност које књига може донети, тежња да настави да траје и на крају смрт која је неумитна.

Својим необичним приступом теми Живковић је још једном продужио живот књижевности и отворио врата у нови универзум у којем књиге имају своју вољу и носе своју клетву, уплићу се у живот читалаца дајући му смисао и моћ. Од читалаца начињена је књига.

Ауторка: Бојана Цвејанов

Scroll To Top