Артур Рембо, дивље дете симболизма

Боемство бунтовног визионара: Артур Рембо, дивље дете симболизма

Навршило се 165 година од рођења „генијалног дерана из Шарлвила‟, француског песника који је извео револуцију на плану израза, слике и односа према конвенцијама, блеснуо на књижевном небу попут звезде репатице и одјездио у бескрај остављајући далекосежни траг. Све то – пре двадесете године живота.

Питајући се шта је у основи нечијег стваралаштва, бивамо и сами уплетени у тајанствену мрежу сумње, промишљања и асоцијација. Почињемо да трагамо за узроцима и изворима инспирације, ходајући стопама уметника и следећи клупко што се одмотава приликом сваког спуштања у мрачне дубине сопства. Магија књижевности чини да се, опијени речима, истински сродимо са светвима које нам њихов творац открива. На тај начин, једним делом је испуњена поетска мисија: дотаћи душе читалаца, извести их на светлост открића. Њена друга страна тиче се самог аутора, који посредством сопственог израза тражи избављење и испуњење. И уколико у том настојању падне као жртва, докле год остану они који ће траг препознати и пратити, нипошто није било узалуд.

Оно што повезује двадесетовековне песнике попут Владислава Петковића Диса, Сергеја Јесењина, Рада Драинца или Бранка Миљковића, својеврсна је боемска коб која прожима њихове стихове и биографије. Сврставамо их у групу тзв. „уклетих песника‟, махом кратког животног века, али бесмртног духовног наслеђа. Родоначелници ове дуге линије првобитно су окупљани око покрета француских декадената и симболиста. Њихова идеологија представља својеврсни продужетак романтичарског култа уметникове личности: наиме, на прелазу из XVIII у XIX век, фигура песника добија нове карактеристике, те он постаје узвишени демијург, самосвесни и бунтовни ходочасник, прометејски „крадљивац ватре‟, истовремено херој и преступник. Овакву промену отелотворили су и до данас њеним моделима остали Бајрон и Шели. Међутим, требало је да прође готово пола века до појаве контроверзног, чаробног Шарла Бодлера, претече симболиста и зачетника модерног песништва. Од тада, ништа више није било као пре. Француска књижевност улази у узбудљиво и живописно раздобље, какво се само могло очекивати у бурним годинама након серије политичких револуција и гласно изражене народне жеље за неспутаношћу. Новонастале културне и друштвене прилике, али и додир звездане, судбинске предодређености, обликовале су нову појаву – младог песника који је безмало истог тренутка постао феномен.

Један есеј Николе Бертолина критички се поставља према временом изграђеној легенди о овом песнику, а која у знатној мери обликује нашу перцепцију и често банализује схватање његовог опуса, сводећи га на резултат контроверзног животног пута. Шта углавном сви знамо о Рембоу? Проблематично детињство, одсуство очинске фигуре и већ легендарно захтевна мајка; дечаштво у знаку убрзаног интелектуалног развоја и ране генијалности; неколико бурних година током којих ствара, скандализује и изгара; нагли преокрет и растанак са књижевношћу, улазак у трговачке воде, и крајње прозаична смрт налик на Бајронову (а отприлике у истој животној доби). Најчешће се прича зауставља на односу са Верленом и тиме упрошћава сложену, свестрану уметникову личност. Међутим, можда је решење на сасвим другој страни – одгонетку скрива управо његова поезија.

На књижевном плану, већ Бодлер наговештава у ком ће се правцу кретати  стремљења нових генерација од пера. У својој песми „Путовање‟ износи захтев да се спустимо макар и на дно самог пакла, „не би ли пронашли Ново‟. У складу са тим, новоуспостављену естетику више не задовољавају уобичајене песничке слике. Потребни су оригиналнији  израз и ефектнија решења, будући да тражење непознатог захтева нову форму. Рембо је, поготово у каснијим фазама стваралаштва, изразито херметичан песник. Према  сопственом признању, „сакрио је кључ‟ и није тражио, нити очекивао од читалаца да га протумаче, разложе његову поезију. Идеал му је било сазвучје, целовитост, касније симболистички доминантно пружање разноврсних квалитета појавним стварима. У  чувеном, неисцрпно интерпретираном сонету „Самогласници‟, боја је постала квалитет звука, перцепција се проширила на синестезију.

Мада га данас сврставају међу представнике симболизма, Рембо им заправо претходи. Залагао се за стварање поезије која наговештава, а не објашњава, која је ослободила речи појмовности, заузврат их обогативши чулношћу и музичко-визуелном динамиком. Сматрао је да је за песника неопходно упознавање и истраживање сопствене свести. Његове идеје интензитетом и уобличењем обнављају романтичарску замисао о песнику кадром да отвори двери имагинације и сагледа будућност. Алхемија речи подразумева способност да се било који садржај преобрати у нешто лепо и племенито. Из тих разлога се неспутано служио иронијом, пародијом, естетиком ружног, исмевањем и истовременим подражавањем парнасовског идеала (као у „Песнику поводом цвећа‟, упућеној Теодору де Банвилу). Док је „цинични мали боем‟ с временом све мање марио шта ће му бити објављено, његови савременици постепено откривају и преузимају много од његових песничких поступака. На крају крајева, није сувишно споменути да је „Марина‟ (из „Илуминација‟) прва француска песма настала у слободном стиху.

За Рембоову поезију карактеристични су ефектни и зрели стихови, стилска углачаност и прецизност чак и при експериментисању. Поседовао је и вешто изражавао непатворени доживљај природе, интересовање за архетипско, примитивно, „варварско“. Новитет представља и амбивалентни лирски субјект, за који најбољи пример пружа чувена песма „Пијани брод‟. У њој се проговара „изнутра‟, исказујући потребу за слободом и самосталношћу, али и тежњу за самоуништењем. Приметна је велика ауторова начитаност, која се испољавала путем мноштва интертекстуалних веза („Офелија‟). Његова програмска писма представљају први аутентични манифест модерне поезије. Представник позног симболизма, Пол Валери, истиче да је сва знана литература писана „здраворазумским језиком‟ – сем Рембоове. Утицао је на дадаисте и надреалисте, њихову технику аутоматског писања и коришћење заумног речника. Наговестио је експресионизам и фовизам. Албер Ками ће га назвати „највећим песником побуне‟.

Инспирисао је бројне ствараоце: Пикаса, Гинсберга и Керуака (представнике тзв. „бит-покрета‟), Набокова, Хенрија Милера, Боба Дилана (интересантни омаж провлачи се кроз филм „Нема ме‟), Пати Смит и Џима Морисона (претпоставља се да је Рембоовим животом надахнута песма Дорс-а „Дивље дете“, на Морисонову поезију је без сумње вишеструко утицао, а сам „Краљ гуштера‟ је за себе говорио да је „Рембо у кожној јакни‟). Од Рембоа је позајмљивао чак и Кики Лесендрић из „Пилота‟: текст нумере „Она“ неодољиво подсећа на „Прво вече“! На великом платну га је мајсторски оживео Леонардо ди Каприо у филму „Тотално помрачење“. Има га и у бриљантном роману „О јунацима и гробовима‟, где један од главних ликова, Фернандо Видал, свезнање и кључну улогу у светском поретку приписује „Секти слепих‟. Рембо је, због своје чувене теорије о постизању (песничке) видовитости, наведен као познавалац њихове вештине. Уверен да слепима управо губитак вида изоштрава остала чула и доводи их у специфично стање „надзнања‟, Видал по истој аналогији сматра Рембоа за некога ко је морао познавати овај  метод. Дакле, Ернесто Сабато укршта историјско са фиктивним, чинећи уметнути спис (пронађени оглед) привидно аутентичним, јер је аргументација поткрепљена примером из реално постојећег света – и то, поврх свега, уметничког.

Да се вратимо на питање с почетка текста: само закорачивши и (надајмо се) заголицавши машту неких будућих читалаца за Рембоово стваралаштво, закључићемо да је у његовој основи управо она прејака реч, магична формула за којом је „алхемичар“ трагао, препустивши је, напослетку, следбеницима, као аманет.

Ауторка: Исидора Ђоловић

Scroll To Top