Препознат и познат као, несумњиво, највећи „женомрзац” новог доба, мислилац чија је „мржња” овјековјечена у чувеном писму Лу Саломе, Фридрих Ниче је амбивалентно, испод свих наслага површног читања, и сасвим парадоксално – жену уздигао на пиједестал обожавања.
Да бих изнесену тврдњу доказала, покушаћу да дам осврт на Ничеова „рјешења женског питања” ослањајући се на његове, у свјетлу науке, најрепрезентативније текстове. Како сам ватрена присталица херменеутичке и методе деконструкције, као и постмодернистичке оријентације у философском мишљењу, тако ћу се, као на извор инспирације за овај текст, позивати на разматрања француског философа Жака Дериде.
Да кренемо од зачетака Ничеових размишљања о жени која су изнесена у једном од Ничеових раних радова „Веселој науци”. Са многих тачака гледишта, Ниче је антисистемски философ чије мишљење је зачудно и заумно, те га је отежано пратити управо стога што нигдје није систематизовано и прегледно (у смислу једног Канта, рецимо), али се том чињеницом нећемо дати заварати и омести, и то понајприје због круцијалне Ничеове мисли која може објединити сва његова дјела:
„Не постоје чињенице – постоје само тумачења!”
Додаћу још само да се је он усудио изговорити је гласно баш у јеку позитивизма са свим његовим баратањем „неприкосновеним чињеницама.“
Симболи вела (испод којих Салома тражи главу Јована Крститеља или, рецимо, тајанствени вео богиње Изиде као кључни примјери), истине која прикрива/открива, кастрације (жена се у Фројдовом кључу открива као „закржљали мушкарац” са клиторисом који „подсјећа“ на остатке кастрираног фалуса) и фалоцентризма у лакановском дискурсу – откривају жену као мајсторицу прикривања!
Овај парадокс сусрећемо код раног Ничеа, који ће жени додати још један истиноносни епитет прогласивши је и мајсторицом игре (није ли управо из стваралачке игре свјетлости и хаоса у свим културама и настао свијет?). „Ничеова жена” не вјерује више ни у кастрацију, ни у наличје њено, антикастрацију. Она је за то исувише препредена јер зна да би јој такав преокрет одузео сваку могућност симулакрума, сводећи се на исто (преузимање мушког оружја). А овим би се она поново поставила у стару машину, у фалогоцентризам потпомогнут својим саучесником или, како га Дерида назива, ђаком галамџијом: дисциплинованим господаревим учеником.
Дакле, жена има потребу за учинком кастрације, без којег не би умјела да заводи нити производи жељу – али она очигледно у њу не вјерује (што је неће спријечити да се тим сазнањем игра!) Жена се самозадовољно игра: игра се једним новим појмом или једном новом структуром вјеровања која стреми ка смијеху, мушкарцем – она то зна – једним знањем са којим ниједна догматска или лаковјерна философија није успјела да се избори. Кастрација се не догађа (у истом кључу можемо читати митове о настанку жене као и библијско предање о Евином кољену које настаје из мушког ребра). Да се догодила, сматра Дерида, кастрација би била то мјесто лишености, једна синтакса неодлучивог која би утврдила, анулирајући и уједначујући их – све дискурсе у pro et contra што би био безвредан потез који се никада не изводи без интереса.
Од тренутка када жена стргне вео стида (читај и „смоквин лист”) или подере вео истине (читај и „плод са дрвета сазнања” или повезе и мараме који се у многим културама, између осталих и црногорској, за вријеме полног чина стављају жени преко главе) у који су мушкарци жељели да је тајанствено (?!) умотају, држећи је у „највећем могућем сазнању in eroticis, њен скептицизам више нема граница. Читамо: Von der weiblichen Keuschheit (О женској чедности, Весела наука, 71): у „противурјечности између љубави и стида“, у „сусједству Бога и Животиње”, између „загонетке рјешења” и „рјешења загонетке” усидриће се „крајња философија и крајњи скептицизам жене”. У ту празнину, Ничеова „жена” ће бацити своје сидро.
Жена се тада тако мало интересује за истину, она у њу тако мало вјерује, да је се чак не тиче ни истиња о њеној властитој позицији. Мушкарац је тај који вјерује да се његов дискурс о жени, његова „истина” о њој изврдава, као и увијек, у ријечи о неодлучивој контури кастрације. Мушкарац је тај који је обмањује и који вјерује у истину жене: жену-истину. И заиста! Жене феминисткиње (овдје је истинска снага ничеанског визионарства) против којих Ниче умножава свој сарказам, заправо су мушкарци (sic!). Крајњи феминизам, радикални феминизам, феминизам спроведен до екстремних консеквенци – представља дјеловање путем којег жена жели и покушава да по сваку цијену личи на мушкарца, на догматског философа: захтијевајући науку, објективност, озбиљност и униформу (што ће рећи, са свом мужевном илузијом, учинак кастрације који се за њу везује).
Феминизам жели и (у крајњој линији) спроводи и кастрацију жене. Губитак женствености. Губитак стила. А ја хоћу да будем жена! Хоћу да играм заводничку улогу тајанствено обавијена велом илузије! Хоћу да се нашминкам и обујем високе потпетице! И нестанем у облаку парфема… Нећу да мушкарца потучем његовим оружјем. Нити да му га отимам. Још мање да му на њему завидим.
Ауторка: Катарина Сарић
