Шта значи музичка етикета “World”? Да ли је то “светска” музика у смислу тиража и слушаности; или је намењена неком посебном свету; или потиче из неког јединственог света? Зар није сва музика из света и за свет? Реч је о уметности која је укорењена у регионима са дугом и богатом музичком традицијом, а то су по правилу економски сиромашне области: Куба, Африка, Латинска Америка. Намењена је јединственом, уједињеном свету, свету без подела и граница. Тиражи, ипак, нису светски.
Може ли музика да уједини свет? Amadou i Mariam smatraju да може. Ко су Amadou & Mariam?
Amadou & Mariam
Постојбина ово двоје уметника је Мали, који је већ познат по легендарним музичарима као што је виртуоз гитаре Ali Farka Toure. Мали је чувен и по бурној историји која је и данас неизвесна. Француска колонија од половине 19. века, постао је независна држава 1960, након кратке федерације са Сенегалом. У наредних неколико деценија, претрпео је страховите суше, устанке, државни удар и 23 године војне диктатуре до демократских избора 1992. Брз економски раст праћен је процватом демократије и успостављањем релативне друштвене стабилности. Тај тренд је заустављен почетком 2012, када је мир угрозио војни пуч на северу земље, праћен француском војном интервенцијом против исламистичких бораца који су напредовали ка југу. Мали је данас међу 25 најсиромашнијих земаља, и у великој мери зависи од иностране помоћи.
Amadou i Mariam су из ситуираних грађанских породица, и како сами тврде, као деца су били презаштићени. Amadou Bagayoko је желео да буде адвокат, а Mariam Doumbia је сањала да постане бабица. Одрасли су у истом крају главног града Бамако, али се можда никад не би упознали да обоје у младости нису изгубили вид. Амадоу је имао катаракту која је ескалирала у адолесценцији, а Мариам је изгубила вид са пет година због лоше лечених богиња. Након сусрета на Институту за слепу омладину, нису се растајали. Заједничка фасцинација традиционалном музиком постала је темељ брачне заједнице. Иако родитељи нису благонаклоно гледали на планове брачног пара, Amadou i Mariam су већ видели сопствену самосталну будућност у (музичком) свету …
Amadou & Mariam
У следећих пет година, наступима у Малију неуморно шире базу слушалаца. Након турнеје по суседној држави Буркина Фасо, њихова музика успешно прелази границе. Бољи студијски и сценски услови одводе их у Обалу Слоноваче. До тада су већ имали троје деце. Синглови снимљени током наредне деценије нашли су се и на компилацијама World музике европских издавача, што доводи до наступа ван Африке. Овај буран период обележен је различитим музичким утицајима, и крунисан првим европским албумом “Sou Ni Tilé”, који је објављен 1997. у Француској. Коначно су на интернационалној сцени. Један од добрих духова World уметности, продуцент, композитор и извођач француско-шпанског порекла Manu Chao, чуо их је на радију у колима 2003. Од тог момента Manu Chao постаје њихов сарадник, продуцент и промотер. Албум “Dimanche À Bamako”, резултат је ове сарадње…
Поред незаобилазне музичке традиције Малија и северне Африке, Amadou i Mariam су до снимања овог албума усвојили и освојили и поп, рок, R&B, диско, реге, ска, блуз, џез, фанк, реп, самба, салса, мамбо… утицаје. Сваки од ових музичких трендова даје базичној афричкој ароми негде благи акценат, негде далек наговештај, негде украс ритму. Музички корен Amadou & Mariam и даље остаје дубоко у афричком тлу и то је јасно сваком ко их чује. Већ први тактови доносе аутентичан осећај Африке, који није лако описати. Ту су и непрегледна сунцем опрљена земља и претрпане бучне улице и шарене пијаце. Овде је на делу дубока уметничка магија која може да дозволи широк спектар ексериментисања управо због доброг уземљења. Ову лепу равнотежу лако је могао да наруши Manu Chao, али услед обостране отворености и пријемчивости, успели су чак и да превазиђу дотадашња засебна остварења. Ману је свом лежерном, лепршавом, духовитом стилу додао дозу стабилности и суштине а Amadou & Mariam стичу нову актуелност и свежину.
.
Amadou & Mariam имају благе, пријемчиве, топле људске гласове, који на моменте звуче као да певају успаванку или какву очаравајућу од искона преузету бајалицу. Хипнотична “милина” вокала растапа се у опојном ритму и дозираној инструменталној раскоши коју чини широк спектар гостујућих инструмената, од табле до балафона. Ненаметљив акценат свуда оставља Amadouova гитара, на којој је он мајстор посебне врсте. Његова умешност је тиха, гипка, прилагодљива, способна и да благо сурфује на реге ритму, и да соло деоницама унесе неопходан полет. Вишегласни напеви на појединим пасажима појачавају празнични утисак. Атмосфера дубоке опијености животом и плесом ствара жељени ефекат окрепљења. Manu Chao је осим својим гласом који се зачуђујуће добро уклапа у овај миље, оплеменио снимак и техничким новотаријама попут миксовања, семпловања, ефеката… Заједничком магијом створен је виталан али непретенциозан звук.
Већ назив албума најављује светковину: “Les dimanches à Bamako c’est les jours de mariage” (Недеља у Бамакоу је дан венчања). Непомућен свечан тон задржан је и у песмама чији је текст друштвено критички настројен, а донекле је изненађујуће што таквих нумера заправо има највише. Очигледно, остварена је чврста веза са текућим временом и темама. Ово је евидентно и у три наслова чија се ургентност наглашава звуцима сирена (Manu Chao). “La réalité” описује свакодневицу у свету конкуренције: “Que de hauts, que de bas / C’est la vie dans ce monde / Triste réalité” (Успони, падови / То је живот на овом свету / Тужна реалност),“Taxi Bamako” се на забаван начин суочава са убрзањем модерног живота: “Taxi Bamako / Où tu veux , je t’emmène” (Taxi Bamako / Где год желиш, одвешћу те), a “Sénégal Fast Food” дотиче неке аспекте културне глобализације: “Cinéma le Dakar, Bamako, Rio di Janeiro / Où est le problème où est la frontière” (Bioskop Dakar, Bamako, Rio de Žaneiro / Где је проблем ? Где је граница ?).
У појединим текстовима констатације су болно искрене, као у “Politic amagni”: “Politic needs blood / Politic need cries / Politic needs human beings / Politic need votes / That’s why, my friend, it’s in evidence / Politic is violence” (Политика захтева крв / Политика тражи плач / Политика захтева људе / Политика тражи гласове / Зато, пријатељу мој, то доказује / Политика је насиље), или у “Camions sauvages”: “Mort les poulets / Mort les enfants / Mort les éléphants / Mort les giraffe / Panique économique / panique trop de traffic / C’est la panique en Afrique, panique en Amérique / Panique aux fanatiques tac tic tac tic” (Мртви пилићи / Мртва деца / Мртви слонови / Мртве жирафе / Економска паника / Паника превише саобраћаја / Паника у Африци, паника у Америци / Паника фанатика так тик так тик).
Amadou & Mariam
Сами аутори истичу да су одувек волели једноставне емоције и мала задовољства свакодневног живота. Мариам, која компонује мелодије ноћу у тишини и необично воли јутро, тврди да ће “Недеља у Бамакоу” чак и за време рата за њих представљати “дан венчања”. Увек отворени и искрени, Аmadou & Mariam зато нису огорчени већ прожети оптимизмом и несвакидашње јаком вером у будућност. Тако звучи и њихова музика. У једном интервјуу из 2012. Amadou kaže: “Знамо да Африка трпи али не смемо заборавити да чак и за време рата, људи настављају да живе своје животе, у потрази за тренуцима среће”.
“Dimanche à Bamako” је најбољи пријем ван Африке доживео у Француској где је освојио “Les Victoires de la Musique”, што је локални еквивалент Grammy награде. Најзаступљенији језик на албуму је заиста француски, после ког следе Бамбара (који се говори у Малију) и енглески. Ипак, BBC je “Dimanche” прогласио најбољим World music остварењем 2006, а Observer га је рангирао као 39. најбољи албум прве декаде 21. века! Остаје жаљење што одјек није већи код mainstream публике, попут америчке, где је остао закључан у World music гету, из којег ни Manu Chao није пронашао излаз.
Допринос пионира попут Amadou & Mariam на пољу нове/старе музике показује да различите културне традиције поседују далеко веће могућности за сарадњу но што се сматра. Наводни сукоб култура, изгледа, не мора да буде сметња превазилажењу подела и граница.
World muzika је једна од ретких драгоцених последица паничне економске глобализације.
Аутор: Јован Павловић (MozGoDERiNA)
