4. јул је нерадни дан. Ето прилике за лечење о трошку Фонда за пензијско и социјално осигурање! Бесплатне консултације са лекарима, масажа за оне са оболелим органима, кућна нега. Јадни мој деда. Партизан у пензији. (Наивно) помисли Писац у настајању, враћајући се кући у зору. Дежурна медицинска сестра у болници, рекла му је тог јутра кроз маску:
– Не смете га излагати било каквој емоционалној трауми, она би га докусурила, додајући:
– Пустићемо га кући као награду за пацијента који је као најстарији партизан преживео болницу.
Партизан у пензији је враћен кући, жив и помало дементан у својој деведесетдеветој години. Он ништа не зна о новом распореду програма и људи на ЕрТеЕс-у. Деменцију људи обично називају сенилношћу; то је када деда са канабета у кухињи на сваких десетак минута изговара:
– Окрениде ми Скупштину на ТеВе-у. Да видим шта сад раде, да није стиг’о Тито?
Онда кад му унук објасни да је ово пренос Гранд шоуа, он из деменције прелази у стварност:
– Је л’ то оне голишаве? Ихх! Дневник ће да почне у пола осам, е то има да ми тек после окренеш!
И тако у недоглед… Са полице узима Маркса, држећи главу подупрту рукама да не звекне о сто. Не би ли једним ударцем убио две муве, Писац у настајању је одлучио да деди прочита свој прерађени рукопис Џезера који не умиру, само старе раније. Као причу пред спавање. Филозофски контекст неће схватити, али се надао да ће му се допасти наративни део. После неколико одломака, Партизан у пензији закмечао је као дете да жели причу о Мирку и Славку, али је већ био утонуо у дубоки сан.
***
Када је поново посетио деду у болници, затекао га је у мукама.
– Ови у болници су ми изгубили протезу. – Није то толико важно, промрмљао је, ионако нисам могао да једем њихову го…ву храну. Послужавник с јелом су ми постављали далеко од руке коју могу да користим.
Партизан у пензији је рекао да губи вољу за животом због недостатка сна и дугог лежања. Његових вештачких вилица још нема, упркос интервенцији породице.
***
За време његовог кратког заустављања између Бајлонијеве и Палилулске пијаце, Писац у настајању је приметио како се књиге с тврдим повезом, оне у томовима издате пре неколико деценија, користе за припремање хамбургера и пица за потпалу ћумура. Новопечена пензионерка, донедавно у радном опису Хигијеничарке библиотеке у огранку Библиотеке града, бацала је томове „расходованих“ књига у роштиљ да би се ватра разбуктала. Књиге су се сабласно палиле пламеном тамно црвене боје. Писац у настајању успео је да спаси из пламена неколико значајнијих „класика светске књижевности“: Гричку вјештицу, Јурић-Загорке, Скидам капу боговима, и сличне… Али ништа није могао да учини за остале. Филозофе, теоретичаре и поборнике „друштва једнаких“. Одоше у неповрат.
***
А сада, за промену, једна мала лирска дигресија. Прилазећи згради у којој је становао, спазио је њу. Изгледало је као да га чека. О њеној трагичној смрти, сазнао је касније. Десило се да је Докторанткиња микробиологије потом покуцала на врата Писца у настајању. Била је сва успаничена причама о дегенеративним неуролошким поремећајима конзумирања јефтиних, уличних хамбургера. Поменула је да је хвата страх од хамбургера спремљених на уличним киосцима. Као и то да их можда праве од делова старе кичмене мождине, цркотина, струготина коже и млевене коске. Може ли се данас некоме веровати? Упитала га је.
– Може, одговорио је. Идемо на Славију! Тамо је Мец–мац–мљац и уживајмо! Производња хамбургера је под тамошњом контролом! Нема додатака керећег меса, цркнутих свиња и осталог… Еј, па то је светска компанија! Не игра се она тек тако са здрављем купаца!
Њен глас није препознао. Нешто ту није било у реду. Лупала му је на врата, нешто је говорила, понављала. Кроз шпијунку, могао је да види Докторанткињу микробиологије како држи руку преко уста. Отворио је врата.
– Није ми добро. Хоћеш ли да ме одвезеш до болнице? Млаз крви цурио јој је из носне дупље.
– Само тренутак, рекао јој је. – Одмах се враћам.
– Деда, ниси ти више за вожњу. – Тако ми је рекао механичар у масном радном комбинезону. То ми је рекао и болничар у снежнобелом мантилу. Не знам да ли си то схватио.
Деда му је без речи пружио кључ. Из носа јој је све више липтала крв. Дао јој је папирне марамице, сели су у дедин Трабант из 1960. и кренули ка Ургентном центру.
После сат чекања у чекаоници Ургентног пријема, појавила се медицинска сестра и рекла му да су Докторанткињу микробиологије примили у болницу. Неколико недеља касније, она му је поново закуцала на врата, Докторанткиња микробиологије је сада имала маску с кисеоником. Понудио је с шољом чаја.
– Зелени? Рекла је, ОК. – Сачекај да мој уређај с кисеоником проради, да га укључим у струју.
– Тумор, питао је?
– И то плућни, канцерогени, прошаптала му је.
– А макробиотика, назови здрава храна, не пушиш, не пијеш, ништа?
– Ништа, одговорила је.
– Баш ми је жао, одговорио је.
После паузе у којој се чуло само зујање машине и њено дисање, поново је померила маску до браде и рекла:
– Још ово да ти кажем: синоћ сам на ТВ-у, не сећам се назива тог канала телевизије, видела најаву твог књижевног првенца. Била сам задовољна што су веома похвално говорили о твојој књизи, твом књижевном таленту, о књизи која обећава…
После паузе у којој се чуло само зујање машине и њено дисање, поново је намакла маску, окренула се и погледала га, а затим тихо напустила просторију. Неколико дана касније одвезли су је у колима Хитне помоћи у болницу и више се није вратила.
***
Њену слику у новинама на огради моста, у тренутку њеног пада није могао да препозна. Да ли је могла у тај рани час на Савском мосту да прође непримећена ? Чувара је најпре изненадила појава тањушне девојке, која се на ивици ограде моста лелујала.
– Као да се двоумила, да ли да скочи… или… – биле су његове речи.
Писац у настајању је отрчао у најближи киоск и купио новине у којима је потврђена смрт скоком с моста извесне Докторанткиње микробиологије. Када му је најзад пажњу заокупила слика девојке у скоку с моста, није имао одговор на многа питања. Како се то десило? Па још нечујно и неприметно? Па зар то чувар моста није наком јавио? Зашто је уопште учинила овако нешто? Ко су ти људи, самоубице као што је она, који су цео свој млади живот „жртвовали“ науци? Књизи? Зашто? И због чега, неки од њих, свој живот окончају самоубиством?
Мост је био осветљен, а ноћ, без саобраћаја. Ту се веома често дешавају неки трагични догађаји, писало је у новинама. Али је он у стању бола размишљао само о случају своје младе сусетке, Докторанткиње микробиологије.
***
У стању невероватног беса и разочарења, његове мисли постале су одраз патње. На моменте, Писац у настајању помишљао је на деструктивне сцене од којих би се згрозили и љубитељи хорор филмова. Био је то тренутак у коме човек у својим мислима постаје гори од звери. Дубоко скривена мрачна мисао крила је његову жељу за осветом. Самоубиство невиности, врзмало му се по глави. Њено љупко девојачко лице, њен осмех…
Мало је људи у суседству који су хтели да причају о овом несрећном догађају. Докторанткињу микробиологије су ретко виђали. Била је фина девојка, увек се јављала комшијама. Говорили су. Овде су, у стамбеној згради, димензије њеног живота биле мали бело-обојени простор и задовољство живота у анонимности. До Одсека за Микробиологију на Медицинском факултету требало јој је неколико минута. У суштини, стамбена зграда је била мали вертикални град разноликих и (по навици) ћутљивих староседелаца.
***
Неколико дана касније донео је одлуку: да штошта у свом животу промени.
Зрео си човек. Одрастао, стасао. Говорио је у себи док се бријао и посматрао себе у огледалу. Коначно си схватио да је време да се пријавиш на Биро за запошљавање. Књижевни рад још боље се „уклапа“ уз стално радно место. У заказано време био је на Бироу за запошљавање. У просторију за разговор примила га је привлачна девојка на високим потпетицама. Била је згодна, лепо обучена, у тегет мини сукњи и белој кошуљи с дубоким деколтеом. Као да је нешто очекивао, Писац је понео примерак своје књиге не би ли на службеницу оставио утисак да је он књижевник, образован човек. Ипак, када је угледао Глорију на њеном столу, коју је она до малочас листала, запитао се да ли је урадио праву ствар што је уопште овде дошао.
Рекла му је, смешећи се липосукцираним обрашћићима, да је с великом занимацијом прочитала рекламу за његову књигу. Међутим, она (као и Биро) сматра да је његово писање „само хоби“ и да „они нису вољни да подпомогну нечија „доколичка интересовања“.
Дала му је два телефонска броја. Први је био Њамбургер за понети, киоск у близини пијаце: траже њамбургер мајстора с дугогодишњим искуством. Плус возачка дозвола, знање рада на рачунару, пожељно знање енглеског, одбрамбених вештина, дозвола ношења оружја. Ноћна смена, плаћање по учинку. Здравствено и социјално, по договору.
– Е па, довиђења, рекао јој је љубазно. – Не испуњавам све наведене услове – рекао је помало с горчином у гласу и затворио врата.
С мобилног га је позвао издавач који није успео да прода ни један примерак његовог романа, не помињући (као да не постоје) његове драме и књиге лирске поезије. Па зар је посао писца продаја својих књига? Шта раде књижаре и дистрибутери књига? Чиме се онда баве издавачи? Дрекнуо му је у слушалицу телефона и кликом окончао разговор.
***
На месту свог минулог рада, Писац у настајању је поставио сточић на расклапање. Из црне кожне актен-ташне извадио је примерке књига у нестајању. Знао је да се антикварне књиге све више траже. Нарочито на пијаци. Није губио наду да ће оне ускоро наћи место у излогу његове мале, замишљене антикварнице. Палио је једну цигарету за другом…
Пришла му је Госпођа с пудлицом на повоцу и започела с њим разговор:
– Свиђа ми се ова књига, – каже и подиже са сточића Свенсенову Филозофију досаде. – Ако ни због чега другог, оно као потоњи одјек Обломова. Закључујем по наслову да је ова новија, веома тражена књига.
Писац у настајању је и даље стајао уз сточић са књигама. Мало га је нервирало то што су сви у пролазу са пијаце само разгледали књиге и причали, а нико их није куповао. Једноставно, превише си зрео и све ти полако постаје досадно. Помислио је. Баш као и свет у коме живиш. Пијаца је то. Све ти је познато, али те ништа не охрабрује. Једино ти се чини да се филм окреће уназад.
Пришла му је Госпођа с пудлицом на повоцу; било јој је очигледно досадно.
– Паљба кево, зрачиш, умало јој није рекао…
Ублажио је своју намеру питањем:
– А чиме се ви бавите, Госпођо с пудлицом? Пензионерка?
– Професорка књижевности у пензији, – допунила га је.
– Досађујете се?
– Слушајте! – рече она, – превише је подсећања овде, свуда унаоколо. На нека бивша времена. Зато читам књиге новијег датума. Колико рекосте да кошта Филозофија досаде?
Ту-дум-тум… зачуо се звук његовог мобилног телефона.
– Шта има, брате? Ко ти је ту?
– Комуналац.
– И шта сад?
– ’Ајд’ бре, пали!
Пудлица је подригнула.
Комуналац је пришао, погледао га је, осмотрио књиге и продужио даље.
Ауторка: Мирјана Мариншек Николић
