(Књига прозе у издању “Прометеј-а”, Нови Сад, 2011. “Снохвати о летењу” и једна од проза, текст “Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић, код фотографа Манакија, објављеног и у Културном додатку “Политике” 21. јула 2007. године)
Усред јула, једног поподнева 2007. срели смо се у Галерији O3ONE, у Београду, Зоран Живковић, Небојша Бабић и ја. Повод је био не само мој текст о Живковићевој књизи Амаркорд, која је тек изашла из штампе. Намеравала сам да Бабићу и Живковићу изложим моју идеју о визуелном опажају књиге; њеном одразу на филм. Continue reading Тај мали биоскоп у нашим главама: Фелини и Живковић
Category Archives: Зоран Живковић
Обојене фотографије необичног објектива
Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.
Ако би фотографије могле да причају, онда би казивале много више од забиљеженог тренутка. Овако ухваћени моменат ћути и показује оно што је очигледно на фотографији за све. Ћути, јер одсуство ријечи представља савршену артикулацију. Причају боје и буде сјећања, фарбајући их у шаренолика расположења и емоције, али само за оне који разумију код боја. Continue reading Обојене фотографије необичног објектива
Исповијест о “Седам додира музике”
Као да сам у тренутку заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за Зорана Живковића, исхитрено сам у пар дана успио да пронађем његову књигу Седам додира музике, те почео да је интензивно читам. Ређале су се странице једна за другом, као и дани, а моје интересовање за садржином исте није престајало. Признајем, помало ме нервирало када нисам могао да нађем времена за то, поготово јер сам хтио да књигу прочитам у континуитету. Знате оно, након кратког времена осјетите да вам се нешто не чита. Можда тај проблем имам само ја? Не знам, било како било, у тренутку заборавих и наслов књиге, а моја пажња поче да се фокусира на ликове и њихове судбине. А, да, нисам се ја само нервирао када нисам имао времена да читам, већ сам се нервирао и одмах након што сам прочитао први причу, Шапат. Након ње сам стао, зауставио исхитреност и замислио се. Замислите, осјетих неки бунт јер прича није завршила онако како сам ја то очекивао. До сада нисам имао проблем са тим, није ме чак ни потресало, углавном је бивало реципрочно томе колико сам се сусретао са таквим формама литерарног обликовања драматургије, није да нисам. Но, у том тренутку нисам заборавио како сам сазнао и заинтересовао се за стваралаштво Зорана Живковића, а исхитрено је била ријеч која је све скривила. Continue reading Исповијест о “Седам додира музике”
Светле коморе Живковићевог дела
Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.
У својој „белешци о фотографији“, делу Светла комора, Ролан Барт говори о феномену фотографије првенствено из позиције spectatora, онога који фотографију гледа. Барт тако уочава елеменат који чини да једна фотографија надвлада баналност и заборав. То је punctum. Тако Барт назива онај убод, малу мрљу, мали рез, који поједине фотографије успеју да изазову, а који их задржава заувек у његовој свести, не везујући их притом за уобичајене асоцијације и значења. Способност да изазове punctum, али овога пута писаним речима, поседује и фантастика Зорана Живковића. У свом најновијем делу, Тумач фотографија, Живковић се на специфичан начин поиграва феноменом фотографије, при чему punctum ни овог пута не изостаје. Continue reading Светле коморе Живковићевог дела
Једнопрсти чаробњак Зоран Живковић
Покушавала сам скратити вријеме читајући. Али, моје читање у аутобусу нагло прекиде глас нашег Водича који рече: „Већ је касно и уморни смо, па када стигнемо у Београд, прво ћемо отићи до хотела, а онда ко хоће, може на Сајам књига!“ „Али, ја морам одмах на Сајам! У противном нећу стићи на промоцију!“, биле су реченице које сам понављала све гласније док водич и колеге нису схватили да нећу одустати… Јер, битан разлог моје посјете 61. међународном сајму књига у Београду била је жеља да присуствујем промоцији нове књиге Зорана Живковића. И стигла сам! Continue reading Једнопрсти чаробњак Зоран Живковић
Дијалошки монолог (Вид кроз таму и Моцартов синдром)
Радни простор ствараоца присни је амбијент неопходан да би се умирила околина и припремила за обликовање и пријем артистичке креације. Он је тачка ослонца, писта за узлетиште уметникових мисли које крећу на велики пут. До које дестинације ће стићи и када ће се вратити, сасвим је неизвесно. Али, простор који су напустили мора бити препознатљив, јер само тако могу им се вратити у трансформисаном обличју које им је уметник наменио. За мене је амбијент безмало све. Continue reading Дијалошки монолог (Вид кроз таму и Моцартов синдром)
Једанаеста прича “Тумача фотографија”
,,Ново сећање потиснуло је још већу чудноватост: како то да јој различите прошлости изгледају подједнако стварно, када све не могу то бити?”
Господин Живковић – кога видите на слици – узнемирено посматра речи које је искуцао на рачунару. Зна да је госпођица Мариз Буве тек једна стварност приче, али шта ако њену стварност чине више њих, од којих само једна може да исплива. Збуњује га та могућност, али је ипак могућност. Као што су и разне могућности животних путева увек само могућности. Сада се питао да ли оне постоје у исто време? Continue reading Једанаеста прича “Тумача фотографија”
Свевременост Живковићеве прозе
Шта каже један читалац?
Живковићево књижевно стваралаштво пратим од почетка. Уживао сам читајући његове књиге. Немојте одмах да осуђујете читаоца због тога: друкчије се ужива у некадашњем читању Данијеле Стил, на други начин се дружимо са Сименоном или Агатом Кристи, друкчије с Толстојем и Достојевским, потпуно друкчије с Кларком, Мартином или Хербертом, а свакако на посебан начин с Добрицом Ћосић или Ивом Андрићем, а на потпуно друкчији начин сам се дружио с књигама Зорана Живковића. Continue reading Свевременост Живковићеве прозе