(29. јануара 1934. – 12. фебруара 1961. године).
Рођен је у Нишу, где је завршио основну и средњу школу, а потом и Гимназију „Стеван Сремац“.
Узалуд је будио. На обичне речи није имао право. У туђем срцу је своје срце чуо. За пријатеље прогласио је хуље. Наду је видео као луксуз. Сматрао је да је исто певати и уми рати. Говорио је да ће „поезију сви писати“. И био је у праву. „Они који имају свет нека мисле шта ће с њим, ми имамо само речи и дивно смо се снашли у тој немаштини“, философски смело и изразито зрело певао је принц српске поезије, Хамлет нашег доба, чувени Балзак из Ниша, песник Бранко Миљковић.
Године 1953. поета се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама. Наредних осам година покушава да се истакне у поезијским круговима, пишући поезију и борећи се за њено објављивање. Убрзо по доласку, уписује се на Филозфоски факултет и дружи се са Васком Попом и Иваном В. Лалићем. Одбијајући чланство у партији Миљковићеве песме дуго су чекала на објављивање. Међутим, први успех његова поезија угледала је у часопису „Дело“, чији је главни уредник био Оскар Давичо, када је објављено пет његових песама.
Иза себе Миљковић је оставио је импресиван и значајан књижевни опус, који се састоји од четири збирке песама: („Узалуд је будим“ (1957), , „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), за коју је добио и Октобарску награду и „Крв која светли“ (1961.) као и пете збирке: „Смрћу против смрти (1959), заједно са Блажом Шћепановићем). Аутор је бројних превода француских и руских песника, теоријских есеја, као и критика. Изрвсним стваралачким потенцијалом, подарио је нашој књижевности „велику и високу поезију“, карактеристичне и особене поетске имагинације и философског израза. Кретао се у шуми симбола, од најизразитије светлости ка најмрачнијим дубинама, у ходницима свога бића, трагајући за речима, као смислом живота, борбом за егзистенцију, али и речима као темељима истине и житељима исконске лепоте. Сагоревши у том трагању, није заборавио на своје читаоце. Мислио је Бранко да осим епитафа: „Уби ме прејака реч“, иза себе остави и споменик једног времена, који ће многим будућим генерацијама говорити о животу, језиком живљим од ватре, а то све непресушним богатством са извора речи. Чувени антички философ Хераклит из Ефеза био му је један од највећих узора. Међу савременицима инспирацију је видео у стваралаштву Васка Попе, дивећи се сажетости његовог израза. Усвојио је валеријевску дефиницију, сматравши поезију патетиком ума. Дванеаестог фебруара 1961.године, нађен је обешен у парку, у центру Загреба.
Према његовом мишљењу култура би требало да претходи литератури. Испред Народног позоришта у Нишу уместо Бранка Миљковића стоји његов споменик.
У издању нишке „Градине“, именована је улица и једна основа школа, а такође је установљена и угледна награда за поезију „Бранко Миљковић“, коју од 1971. године додељује Скупштина града Ниша. Постојана културна вредност огледа се кроз заоставштину Бранка Миљковића, као својеврсни мементо, који се налази у Народном музеју у Нишу, а поклон је песникове породице граду, на десетогодишњицу његове смрти. Од ње је формирана музејска збирка „Бранка Миљковића“ са 1649 предмета, који обухватају: рукописе, преписке, личне предмете, намештај радне собе, фотографије и документа, укључујући и личну песникову библиотеку са 592 књиге.
Недавно се песма Бранка Миљковића „Између два дана“ на коју је музику написао легендарни Милан Младеновић (цигла ЕКВ-а), нашла у филму „Сизиф К“, Филипа Гајића.
Иако је казивао да поезија може мирити, али не може помагати, рано осећање немоћи пред светом одгурнуло га је у њене шаке. У једном интервјуу је изјавио да је почео да пише из страха, а да се истински уплашио, само једном, када је мислио да неће написати више ни једну песму. Од свега у животу спорост га је највише нервирала. Брзо је Миљковић живео, свега двадесет и седам година телом, а душом читаву једну вечност која ће надживети себе. Једно је сигурно, управо што рече Ти, драги наш Принче, „живо је оно што живи, а нема га у свету“. Жив си ти!
Ауторка: Слађана (Бранислава) Бушић
