Житије у бојама – модра

Кажеш светски ће ми мозак кроз жице и виртуелне транзисторе изланути ко сам, какви су ми карактер и судбина, ако му шапнем која ми је омиљена боја. Тако нешто волшебно је и Тесла сањао у оних пар сати ноћу, када му кроз крвоток нису севале муње и није хранио голубове у осами хотелске собе. Ако и само због снова мађионичара међу научницима, шапнућу проклетој машини.

Највише волим жуту, па онда још окер, модро-зелену, тиркизну… ал’ себи најпре морам да припишем модру или дубоко плаву боју камена lapis lazuli прошарану жичицама златне. Kоначно, мада се осећам као ванземаљац, рођен сам у селу плавих коња, испод плавог неба, а Медитеран ми тече крвним судовима. Да станем? Компјутер зарибао још код окера? Златну прашину не прихвата? Одбија да ме слуша даље? Тај сигурно није дошао из самотних лудих снова. Створила га строгост обичне јаве. Нека га. Шаптаћу даље само теби.

Одсјај сунца, од модрине намрешканог мора, први пут памтим од оног касног поподнева понад Комиже, када је, њу и мене, чангрљави аутобус возио назад, с излета на пливање у Модрој шпиљи на Бишеву. Било је то у далеко време непролазне младости, када је онај времешни барба, обучен у бело платненео одело, ушао у лучку капетанију, скинуо бели шешир с окер пантљиком, обрисао белом марамицом зној са чела и унутрашњег обода, па упитао: „Шињорина, а ка’ ће пароброд?” Смејали смо се призору из прошлих времена. Ми, још вечни.

Чаробна обала је сада постала њихова. Изделили нас на примитивна племена, подучавају нас, тренирају, траже нам пасоше и послушност да бисмо дошли тамо где смо већ давно били. Намећу нам да уронимо без даха у туђе приче испричане заглушујућим плотунима и дивотама гробних тишина које их прате. Први оток спрам пучине на фотографији архипелага Додеканеза, коју ти шаљем, чини се сасвим равним; зове се Αγια Κυριακη – Света Недеља. Једина грађевина на њему је црквица. Подигао ју је незнани рибар, који је ту долазио да скупља со. Једног тмурног дана, када се није дала бацити мрижа у узбуркано море, два пута се спотакао на неку даску, коју је море донело с дебеле пучине. Оба пута ју је бацио у валове и оба пута се вратила, као да јој је баш ту место. Тада је загледао боље и видео да то није обична даска отпала с какве несрећне барке; била је то, заправо, икона Свете Недеље. Намах је решио да баш на том месту подигне црквицу посвећену светој Недељи.

Девојка Кириаки, рођена је у доба императора Диоклецијана, у недељу – Божји дан, након бескрајних молитви њених xришћанских родитеља, који дотле нису имали порода. Легенда каже да је Кириаки одлучила да свој живот посвети Богу и остане девица. Када је, међутим, израсла у красну девојку приспелу за удају, многи су јој просци долазили у кућу. Лепотица их је све упорно одбијала. Тамошњи велможа је наумио да је испроси за свога сина. Када је и њега одбила, пријавио је Диоклецијану да се породица моли погрешном богу. Император, у својој мудрости, нареди да им се суди. Отац и мајка су, после мучења и неиспуњених захтева да се моле паганским боговима, били протерани у Анадолију. Недељи су велможа и судија обећавали богат и лагодан живот, после јој претили, тукли је и мучили, али остала је непоколебљива. Тада је судија наредио центурионима да је спале, но ватра се угасила; бацили су је дивљим бештијама, али су звери постале кротке. Видевши та чуда, многи пагани су се покрстили, али су им центуриони свима одрубили главе. На крају је и Недеља, која није желела да живи туђу причу, посечена мачем.

Цар се, како то обично бива, показао јачим од Бога. Њено страдање се десило око 289тe, лета Господњег, а хришћани је памте, не као лепу, али тврдоглаву, опседнуту девојку, него као светомученицу.

Наспрам Петровца на Мору, где се завршава цивилизовани део обале, а започиње онај неуредни, збркани, где су се пагански горштаци спустили на море, Јадран је на површину избацио два острвца – Катич Мали и Катич Велики. Мање од њих, пре хрид, него острво, познато је и као Света Недеља, према истоименој црквици подигнутој на њему. Предање каже да ју је подигао грчки морнар, који се ту, у недељу, спасао после бродолома.

Видиш, душо, Медитеран из дубоко-плавог често избацује на своју обалу пабирке неке туђе приче, као да им је баш ту право место. Ми их онда огрћемо на себе као кишну кабаницу или их живимо  као да су наше сопствене.

Пре четири-пет година смо, топлог октобарског дана, она и ја, били на плажи Лучица. Пред нама су се, кроз трептаје врелине, у даљини Катичи љуљали на сунцу као нејасне обмане. Тих дана ме је – Суматра, Суматра – опседала она, добро ми знана, усијана страст за стварима далеким, пределима непознатим, женом с којом нисам; Хиперборејом… Желео сам неки други живот; овај ми се није чинио мојим. Не знајући још за Неђељу, јал’ љепотицу, јал’ свету мученицу, рекох Васиони: „Ако препливам до оба острва, добићу годину дана живота у Хипербореји.”  После, макар срчка. Суматра је у мени била јача од нагона за самодржањем. Ставих маску за гњурање на пусту главу, бацих се у плавет и почех са бројањем: је’н, два, три, диши, је’н, два, три, диши… После ојачег сата стигох и до шумног Катича Велог и до оштре, пркосне Неђеље.

А Васиона је одржала свој део нагодбе.

Што само годину? Што не затражих бар десет?

Знао сам да се у Хипербореји спајају небо и земља у неразмрсиво сивило. Знао да нећу издржати дуже. Мамила ме далека лепотица потајно прикована за стену. А желео сам заправо што и увек: зелен-маслину, загасите стене напукле од жарине сунца, али надасве, одсјај модрине Медитерана у твојим и само твојим очима. Сивило и податне жене биле су ту, на дохват руке, а ти си ћутке, без поговора, на неким другим конопцима ширила рубље. Нисам се усудио, да иштем ни више, ни боље, јер непокориво море је и на твоју обалу одаво избацило туђу причу, у којој си ропски наставила да постојиш.

Постојиш, али не живиш.

Аутор: Марко Јарослав 

Scroll To Top