Река тече тихо у ово доба године. Негде од краја лета, њен се водоток успорава, на јесен постаје сасвим отегнут, као да се корито буни против исконских природних процеса, да би у рану зиму, која је тек наступила, вода постала тешка, и као каква стонога, кретала се на хиљаду мајушних чекиња, праволинијски, без гибања. Често би је пролазници посматрали, и то на следећи начин: застали би, пиљили неко време у њено обнажено тело, а затим осмотрили другу страну обале, па, као да нису задовољни распоредом на пејзажу, маштали неки нови склоп који би одговарао, те би, на крају, одмарширали даље, дуж кеја. Одувек сам се питао, на пример, зашто људи тако брзо одлутају даље, журе да прођу прву аду, затим и другу, па, са десне стране најближу трафо-станицу, брзим ходом у сусрет облацима надвијеним над ушћем. Мора да је трагично бити у њиховим патикама, ципелама, каљачама, чизмамa. У почетку сам пажљиво осматрао пролазнике, својски сам се трудио! Да ли сте знали, на пример, да је само, кажем само, сваки трећи шетач сам? Па то је трагично! Људи би требало да ходају сами поред реке, пардон, то би требало да буде правило. Увео бих забрану да се шета у пару, направио бих једну прозирну ограду крај меандра, где би мушкарац или жена, просечне дебљине, могли да ходају искључиво сами, због недовољног простора за сапутника. На тај начин шетња би била могућна тек уколико би се сви наређали сукцесивно, да напредују један по један, и то на довољним, пристојним размацима. Али, ако би желели да се сустижу, свакако би били обавезни да то раде на извесној раздаљини, не знам којој, нисам геометар, али засигурно толика да је свако узнемиравање искључено, а говор, говор да буде пригодно далек, да га и најпажљивији слушач меша са ехо. Пазите, де, сада ово, а то није никаква статистика, то представља физичку законитост – апсолутно, ниједан појединац, без обзира да ли је упарен или не, не уме да хода праволинијски. У почетку, када сам тек почео да чамим овде, приписивао сам некој невидљивој сили такву неадекватност просечног шетача да се ухвати у коштац са замишљеном правом. Па добро, рекох, као што сила гравитације утиче на кретање тела у сунчевом систему, тако и То одређује њихову путању, те сам убрзо и престао да размишљам о волшебној појави. Но, одједном сам почео да пребирам по мислима (а када сте сами, имате довољно времена за духовне екскурзије), постао сам рационалист, просветитељски настројен (никако просветитељ), те сам закључио да је нагиб камених плоча на кеју крајњи узрок кривудања. Јер, када је испрва био изграђен, плоче су биле праве и људи су милели у складу са зацртаним правцем; то вам је био, као задатак из геометрије, тачка А и тачка Б, повежи, само овде то спој корацима, без оловке. Но, како је време промицало, неквалитетно тло постајаше глибаво, еродирано, или једноставно, због своје алувијалне природе се поче климати, вукући плоче дубље у каљугу, али, довољно плитко, те се овај појас без по муке користио за рекреацију и шетњу. Све у свему, сада су се сви кретали криво. Али, ни то није утолило моју глад, па сам постао још више ситничав, да не кажем, на моменте џангризав, барем детаљи када су у питању. Мада, да то нисам постао, вероватно никада не бих дошао до одгонетке целокупне заврзламе. Уочих једну једину правилност у том хаосу – људи не прате неку своју замишљену путању, не због претпоставке да су недовољно дисциплиновани за тако што, већ са разлога што се крећу по ободима муља који река периодично наноси, понајвише у марту када плави. „Значи то је“, цоктао сам срећно, као да сам докучио мистерију која је морила стручну јавност или свети синод брадатих душебрижника замотаних у ризу.
Ех, све је то превише тривијално, што некако човека мојих година, уме да замори. Као што сам напоменуо, у почетку сам се својски трудио, али, тај труд је постајао све више навика, увлачио се под кожу и заправо, више је снаге потребно да се уздржим да не направим неку скицу у глави, неко социолошко испитивање, опит из физике или, пак, да поставим замишљени кадар и осмислим костим и сцену за анонимне глумце. Од како је вода успорила своје кретање, од када је постала блатњава грудва која се котрља јажом, приметио сам да пролазници чешће застају крај ње. Многи се усправе над повученим водостајем, попут војника, па наставе даље ка ушћу, док би понеки старац засео на кречњачку клупу, али не задуго, јер је хладно, па би се успео на штап или ноге, те се откотрљао даље. То ми заиста није деловало тако страшно – помислио сам, ето некога ко има времена, штавише, уливало ми је задовољство што саучествујем у призору, био сам део света а не пуки хронолог одмицања промрзле текућине. Но, моје просветљење није трајало задуго, јер сам опет почео да размишљам и, још горе, почео сам боље да повезујем ствари. Сетих се да у месецу марту људи, ни старци ни млади, не застају на обали, и уопште, не само на обали, већ нигде на кеју. Шта је разлог том одступању? Да видимо – трећи је календарски месец, снег се већ топи са планина, река постаје чистија, постаје набујала. Водостај је виши, део камене обале је потопљен, из њега избија трска, формирају се мртваје из којих ће се развлачити и скупљати пијавице у елегантним покретима, мало даље се групише честар и ниско дрвеће, довољно пристојно да не омета зверање на другу страну. У реду, клупе су малко смочене, око њих су зеленкасте барице, па је разумљиво што уморнији путници не поседе. Саблазнио ме је одговор (а до њега сам дуго долазио): мислим да једино зими људска нога може бити бржа од тока. Рано пролеће је немоћ, оно је младост и срамота људског рода, па ме чуди како неко и може да се усуди да се шета у то доба године?
Можда зато и волим зиму. Тада је свет савршен, непокретан, нечији невидљиви прст је креснуо магични механизам и замрзнуо простор, мисао, време, све утрне, и престаје да буде опит или позорје, постаје слика или скулптура извајана сама од себе, од сопствене смирености. Тада нема ласта. Тада нема јазаваца или паса луталица. Тада су шетачи у домовима око каљевих пећи или затрпани сметовима у градским аутобусима. Тада нема родитеља са децом, свет је крштен тишином и чистим, кристалним ваздухом. Само, молим вас, не бих волео да направим забуну -не сметају мени деца побогу, никако! Наиме, често се шћућуре уз родитеље, вуку их за порубе, па и сам некако не могу да их замислим без старатеља, хранитеља или ког другог лица које врши надзор над њима. Не, деца су сасвим на месту, ово остало штрчи, превисоко је. Ах, како је код деце све једноставно – само одвуку родитеље у страну, к мени, не знам, ваљда им је интересантно да буље и разгледају, а чак се и не либе да упере прстићима, понекад питају родитеље, некад упитају мене, а свака реченица им почне са „Чико…“, или „Извините“…Али родитељи – то је већ посебна фела. Прво се боре са својим потомцима, одвлаче их од мене, а онда када увиде узалудност вођења битке са инфантилном, чедном радозналошћу, поклекну и прилазе као кажњеници. На концу се боре сами са собом, окрећу главе, очи им беже од мојих колена, горе, као да ће их увредити, цупкају својим ципелама, чизмама, патикама, каљачама, штиклама… Ја бих све родитеље, хранитеље, старатеље, законске заступнике листом поређао дуж овога кеја, сабио их иза невидљиве, стиснуте ограде уз лукобране. Направио бих, само да могу, колону, постављао их једног по једног, а затим их слепео, сталожено и ревносно, рукама, прстима, не због гледања у страну, већ због друштвене преосетљивости, због пристојности. Добро, оставио бих сваком стотом по једно здраво око, нека полуслепи воде слепце, нека ме прогласе Човекоубицом, то је древна и звучна титула, или, нека их одојчад води, она их, ионако, увек повлаче за капут.
Аутор: Миљан Јелић
