Женско биће између неизвесности и страхова

О поезији и поетици Ане Ристовић

Прве две књиге Ане Ристовић („Сновидна вода“ и „Уже од песка“) представљале су необуздан сусрет са језиком и песничком сликовитошћу, док се у каснијим књигама („Забава за доконе кћери“, „Живот на разгледници“ и „Око нуле“) песникиња усредсредила на приказивање ослабљене, крхке субјективности суочене са искушењима властитог нагонског у себи или властитог социјалног окружења. Отуда се у њеним стиховима јављају Београд и Љубљана, север и југоисток, спољни простори егзистенције, као и интимни, дубоко лични, унутрашњи предели, тргови и железничке станице, јавно и приватно, границе новостворених држава и границе које човеку нису дате да их пређе, меланхолија и животне радости, искуство и спознаја. Песме Ане Ристовић протичу у сталној промени и покрету. Некада су то покрети у спољном свету, а много чешће  посреди је путовање по унутрашњости лирског субјекта. Њене песме одишу ослобођеном и неспутаном субјективношћу, чак и онда када то подразумева јаку ноту детабуизације или суочавање са изворима освештаних конвенција. Одликују се утисцима које песникиња носи из разноликих светова и простора, све у тежњи да се пронађе неко место или неки моменат достојан патетичне потребе да тренутак, а и човек у њему, буде заустављен у каквој поетичкој разгледници. У стиховима Ане Ристовић смењују се толика места како би се дубље спознало оно почетно и исходишно место сваког путовања, циљ сваке промене – сам субјект са свим својим страстима и страховима, односно са свим страховима као јединим преосталим страстима, са преосталим неутаживим животима и са спознајом која говори како би се од неких жеља могло одустати, са истинском тежњом да се буде негде другде па самим тим да се буде неко други, преображен и другачији у односу на онога ко је путовање започео.

Песничка збирка „Забава за доконе кћери“, објављена 1999. године, прожета је  песмама у којима се преламају рефлексија и меланхолија, критика и иронија, самоћа и спознаја, као и страст за откривањем власитите телесности. Оплемењена је иронично преобликованим алузијама на бројне филозофске и литерарне предлошке, којима опомиње читаоца да је свет саздан од невидљивих, телесних нити искуства и језика, у чијем дотицају песникиња спознаје извор бола и ужитка, ускраћености и обиља, мноштва и усамљености. У овој збирци, у односу на претходне две, примећује се промена поезије, тј. њено измештање из бајковитог у свакодневни простор и то са, како песникиња наводи у песми „Лицем у лице“, „мером подношљиве искрености“. У видном пољу песничког субјекта је „неуравнотежени свемир“ и у њему земља која је „тек напрстак Бога“, за сваки промашени убод  само начин да се Његова рука заштити од бола. Наш свет Ана Ристовић види као супротност почетној замисли и стандардима којима смо некад били изложени, а нашу епоху, којом је њена збирка озрачена – као сцену „на којој једна митологија под стечајем мотри на другу“.

Поетика модерног песника неизбежно рефлектује опште околности и човеков положај у њима. На самом почетку већ поменуте збирке, у песми „Паунд пружа прст“, са извесном дозом ироније и хумора, описан је изглед „хотела за песнике од којих је одустала поезија“. Песникиња оштрим речима, у тону сатиричара који немилосрдно износи критику упућену владајућем друштву и принципима у њему, јасно износи свој негативан став према песницима који владају књижевном сценом – тадашњим лауреатима, наградама које су заслужили „измишљеном биографијом“ и поезијом која је од њих одавно одустала.  У хотелу који дочекује песнике што од књижевног стваралаштва, ипак, нису одустали, налазе се мале собе са погледом на апокалиптични пејзаж, чије завесе су испуњене цитатима, који, будући да су спремни за преузимање, имају неодољиву жељу да „од трулог зеленила одморе маглени поглед“.

Поред омаловажавања лажне и безвредне литературе која налази пут до својих читалаца у хотелу смештеном у готово апокалиптичном простору: „Каталог богова дели се на рецепцији, џепна филозофија већ за обедом“, кроз песму се провлачи и критика упућена „духовницима“, који само привидно живе скромно, повучено, ненаметљиво, у складу са дубоким моралним принципима и уверењима, a уствари, посежу за материјалним, потрошним, пропадљивим, једнако као и сва она гомила, мноштво, маса људи, која би требало да у истим тим „духовницима“ види своју парадигму, модел, узор: „У кровном базену опатице биште перје онемоћалим лабудовима. И пре но песник види, у мантије скупљају ситан измет са дна и уместо њега сеју хамбург грожђе“.

Негде у самом средишту, месту окупљања награђених, у свечаној сали „са биоскопског платна мртви Паунд подиже руку танку као виљушка и једном по једном лауреату забија дрхтави прст у око“. Смеши се иронично мртви Паунд са горком спознајом да безвредне и безначајне песничке генерације нестају брзо, смењују једна другу, гасећи се и нестајући у свакој зеници – црној цеви „преко које једна митологија под стечајем мотри на другу“.  Као прозори са којих се посматра апокалиптични пејзаж, муте се музе, каже песникиња, „од даха песника који не познају дистанцу: спој са светом увек тражи пружену руку која се одмара на оштрици пробијеног стакла“. Ана Ристовић завршава уводну песму збирке ставом да награђени песници нису свесни чињенице да успостављањем блискости са светом укидају сваку дистанцу између света и себе, између себе и осећајног дела своје личности. На самом крају песме уочава се стих који недвосмислено шиба по полтронском карактеру песника који једни о другима говоре као да нису више међу живима, додворавањем, улизивањем, неискреним речима, док једни друге величају као да су већ доживели вечност: „На вечерњим часовима уче се да се осећају постхумно: један другог узимају у уста с опрезношћу и устезањем као хостије“. Смеши се и даље мртви Паунд, цинично и са спознајом, која се може идентификовати са углом из кога Ана Ристовић посматра песнике са имагинарном биографијом и поезијом која је од њих одавно одустала, песнике који ће  врло брзо прећи у митологију под стечајем, црну цев – зеницу и из њене таме и празнине мотрити на наредну песничку генерацију.

Песничко послање је, у нашем времену, лишено правог смисла; споменута у песми „Лајбниц“, чак и поетска лектира указује на то да се аутор стихова које песнички субјекат чита на путу за Словенију „унапред одрекао хармоније са срцем и духом“. У споменутој песми провејава мотив алијенације, две незнанке путују једна наспрам дуге и до краја путовања остају само то – незнанке: „још увек незнанке, као две лење муве, склупчане свака уз свој прозор“. Како је далеко од човека до човека – констатовала је  својевремено Исидора Секулић, а свевременост и актуелност њених речи најбоље се огледа у стиху : „у малом аутобусу, међу нама тишина расте као град отцепљен од земље и света“. У завршном стиху – поенти песме свемир који тражи саучесништво шаље одговор: „Браћа смо по оцу“.

Песме Ане Ристовић најчешће су реализоване као лирско медитирање о свакодневним животним темама или као опис анегдотских епизода, призора и ликова свакодневнице. Било који од ова два поступка да је на делу – тежи се вишеслојности и обухватности поетског говора. У њеним песмама функционишу симултани токови исказа, асоцијације се непрестано гранају; призване из сфера које привидно немају додирних тачака, песничке слике се на заједничком задатку чудесно уједињују. Карактеристичан пример може бити песма „Књижевна трпеза“ која почиње исказом о „најбољим јелима“ која сама говоре поезију – што је иронично саопштење о месту и смислености песничког чина. Наставља се ова песма описом ђаконија у тепсији, како би учесник обеда, песник у позним шездесетим „харамбашице“ упоредио са револуционаркама у превратничко доба. Песма је финализована обједињујућом сликом шуме која се над нама склапа „као штит од усковитланог неба“. Евидентно је да интегративна својства поетског говора обезбеђују јединствен читалачки доживљај.

Фото: Станислав Милојковић

Реч је о поезији која је зашла у све поре живота и којој ништа није страно, и као таква, ничему не прави уступке и ни пред ким не савија главу. У њој је све изражено хиперболично јер је песникиња желела да апострофира, да проблем сугерише у његовим најкрупнијим димензијама, имала је намеру да оголи оно најскровитије, најинтимније  у бићу – мисао. Песнички циљ био је претворити у стихове интимност која почива на сферама раздробљености, фрагментарности, декомпозиције, удаљености, као и скинути маске и коначно рећи „ја“ – додуше са извесном дозом аутоироније (што је можда нова маска за „ја“, тако дуго сакривано и потискивано).

„Лицем у лице“ прва је песма у којој је песникиња изговорила „ја“, у тренутку када се сусрела са пажљивим писањем поезије како се интимни свет не би превише открио: „улазећи у речи као да склопљених очију зашивам дугме за џеп иглом га одижући од коже“. Парадоксално је да се жељом да се интимно, лично, субјективно избегне долази до проговора о надубљим осећањима: „на левој страни, изнад самог срца, које заобилазих пажљивим убодима јер прочитах негде: тако се кроји искрена поезија – када увериш срце да си одустао од њега“. Песникиња се унапред дистанцира од могућих оптужби и напада на рачун (искрене) поезије: „тада се све то, неизговорено само изговара; и тек тада одговорна сам за оно што нисам и што ћу можда тек једном бити”. Свака реч, попут врха игле, која је у овом случају метафора за ткање, стварање, писање, спушта се споро, тражећи, притом, праву раздаљину од коже и срца. Мера подношљиве искрености је средина, нешто између искрености и сакривања (одређеног дела) личности: „вештина кројача који тканином не скрива лице“. Другим речима, подношљива искреност је вештина таквог писања којим лице / личност песника не бивају потпуно сакривени, али, са друге стране, и не откривају више него што би требало. Тим поводом, у једном од бројних разговора уприличеним поводом њене поезије, Ана Ристовић је рекла: „По мом мишљењу најбољи су они ствараоци који у дело умеју да транспонују свој доживљај, тачније, који умеју да посматрају и доживе свет око себе и онда да га преточе у књижевност, што не значи да песничко / лирско ја нужно мора бити и песниково ја“.

Песникиња сеје стихове као прамење о обичним сликама из живота које онеобичава, чинећи их поетичним. Она комуницира са већ поменутим Паундом, Чомским, Лајбницом, Павезеом, Попом, али и са оцем – Александром Ристовићем, обраћајући му се нежном и потресном емоцијом у стиху: „На дохват руке – тај умножени, варљиви простор опробан у многоструком трајању, на дохват ковитлавом снегу и твоји прсти већ опробани у корењу древног дрвећа, оштром као врх пера, истинита ружа, почетна светлост и прво издајство пронађене речи“.

Поред ових стихова, Ана Ристовић успоставља дијалог са оцем и у песми „Гледајући дрвеће“, са поднасловом страх да нећеш чути,  из збирке „Око нуле“, док описује изглед бујне, расцветале трешње, која је некада била тек обичан прутић, који се и од најмањег терета повијао: „Здраво, тата. Овде нема ничег новог под небом. Али, процветала је она трешња коју посадисмо пред зградом. Већ допире до четвртог спрата, а била је обичан прутић”. Песникиња у тихим, једва чујним, знацима које природа шаље, које је неколико пута у песми обележила ономатопејским глаголом шуштати, види извор промена, пролазности, нестајања и пропадљивости: „И с пролећа, ујутру, видиш два-три бела цвета, а већ предвече, на њих стотине. И не знаш, шушти ли лишће или перје. Чујеш ли како шушти? Само сам то хтела да ти кажем“.

Поезија је у „Тромим веслима“ као и „одустајање од свођења рачуна јутарњи посао“, руке, преносници стихова на папир јесу трома весла: „његова оловка, попут тромог весла изјутра тоне на дно“. Поезија није задатак, јутарњи посао, циљ који треба по сваку цену постићи, већ тренутак истинске  инспирације те је „издаја свако удаљавање од мрмљања док речи дрхте и мрзну се не површини, издаја је размишљати о стиховима”. Суштинско другачије мисаоне преокупације и емоционално-интелектуална структурираност модерног човека утичу на отуђивање од поезије кроз коју провејава патетични сентиментализам. Отуда поезија Ане Ристовић није само поезија, већ, у великој мери, и поезија о поезији („Лицем у лице“, „Трома весла“, „Слободан зидар“).

У песми „Слободан зидар“ лирски глас се приближава маргини: „Моји су дани приватног масонства, до у ситне сате пишем пљоснатом оловком“. Песникиња промишљено, а опет са извесном лакоћом, преиспитује однос мушког и женског  начина писања. У једном од наредних стихова, сасвим ненаметљивим језиком, да би се стигло до кулминације песничке слике, дат је детаљ који у неколико речи описује примитивну балканску средину – порочност пре свега: „Изјутра, на степеништу, дуго нагињу пивске флаше, укочени као да течно злато пију“. Песникиња у истој песми показује да је свесна узалудности и смрти поезије, писања (можда и смрти читалаца) – књижевности уопште: „Дани у којима признајем, књиге живе од узалудности: листови належу један на други попут јалових кровова за које куће још нису измишљене“. Поезија је за тло на коме није схваћена нешто попут јалових кровова за које куће још нису измишљене па је, самим тим, узалудно постојање надградње (књижевности, у овом случају) уколико основа/база (читалачки аудиторијум) не постоји, другим речима, књижевност не може заживети на примитивном тлу на коме нема читалаца који би умели да је на прави начин перципирају, на простору где се највећи идеали своде на испијање пивских флаша, и то: „укочено, као да течно злато пију“.

Оно што је за Ану Ристовић била доминантна слика „После двехиљадите“ најбоље је представљено  (завршним) стихом: „На свакој планети дрема по једна Лајка која чезне за бувама“. По једно живо биће у сваком кутку, у овом случају пас, вапи за блискошћу, пажњом, сапутником, макар то биле и буве, као спас од отуђења. Стиче се утисак да живимо на планети у којој нам је све дато, а опет тако далеко, неприступачно, непознато,  док се опет намеће тако истинита мисао Исидоре Секулић: „Како је далеко од човека до човека“. Далеко је толико да је егзистенцијални простор постао место одвојених планета, на којој свако, повучен у своје скуте, изолован и усамљен, живи са осећањем дубоке интимности која се никоме не открива, са  горким осећањем усамљености у мноштву, када чак и буве постају предметом чежње и жеље за бегом од самоће.

У песми „Опипљиво“ сугерисана је пролазност, потрошност и пропадљивост  материје – свега опипљивог: „Неко је благословио материју, не знајући да она прижељкује ишчезлу тежину“. Идентични су, и готово једнаки, прошловековни скелети и прошлонедељна набубрела тела, док је црна рупа место сусрета удаљених историјских датума. Свака материја претвара се у ишчезлу тежину: „Мора опраштају утопљеницима, враћајући их на површину: прошловековни скелети сустижу прошлонедељна набубрела тела, над земљином полулоптом одражавају се два тела исте одсутности“.

Песникиња у песми „У полицијски час“ егзистенцијални простор доживљава као место које је обележено неискреношћу, лицемерјем, претварањем, где се и даље употребљавају нежне речи упркос отровним семенкама на језику: „На језику држимо отровне семенке али још увек бирамо нежне речи, у тамним воћњацима чије дрвеће убија загрљајем све што се домогне грања“.

Песма „Око нуле“  једна је од запаженијих у оквиру збирке „Забава за доконе кћери“, чак се и лако може доћи до податка да је поменута песма „једна од песесет најлепших љубавних песама“. Можда је најлепша, али љубавна засигурно није. Може ли песма која почиње прилично суморним, али свакако истинитим, стиховима: „Независне смо жене. У ишчекивању нове љубави дишемо асматично. Хранимо се пилулама неиспуњених осећања“ уистину бити љубавна? Одговор се и сам намеће – не може.  У песми је очигледно присуство размишљања, које је продукт горке спознаје и накупљеног искуства, лишено било какве емотивне присности, нежности и благости у тону, и као такво, никако не може определити песму као љубавну, већ као изразито мисаону. Као и читава поезија Ане Ристовић, тако и ова песма одише изразитом рефлексивношћу и субјективношћу; док пева о женској еманципацији и женској усамљености у њој одјекује револт и бунт песничког бића, које проговара отворено о женској телесности и начинима да се задржи независност у свету у коме и даље владају наметнута правила, норме, кодекси понашања. Сам наслов сугерише да је посреди вечита потрага за смислом, то стално враћање на почетак у трагању за „хармонијом са срцем и душом“. Кроз песму се може назрети песникињин помало ироничан однос према мушком принципу: „Подупиремо ревизију осећања и теорију по којој је прво настала недужна Ева, а Адам загризао отровну јабуку јер је пожелео да му Бог од змије створи још два фалуса: мислио, ЈАДНИЧАК, да му један довољан неће бити“. Поред ироније, у песми је уочљив и парадокс: „И кажемо, да не верујемо више у заједнички ваздух који се може делити између уста и уста, а све чешће остајемо без даха“. Намеће се закључак да и даље постоји нешто што  (женско ) биће оставља без даха, иако је  оно привидно одустало од дељења заједничког ваздуха, а самим тим и од осећања, као и повезаности која је, услед жеље за очувањем независности, (можда само привидно) нестала. Иако независно, песничко биће признаје да и даље живи од успомена: „Пуштамо им музику коју смо слушале при губљењу невиности и девојаштва“. Песникиња стиховима: „Својим мушкарцима кувамо јела којима су нас научили њихови претходници, макароне у облику клиториса, кечап што клизи као менструална крв и обећава само лизање тањира; ал још увек верујемо у тријумфалне капије које расту између постеље и кухињског стола“ износи убеђење, тачније веровање, које, упркос свему, и даље постоји – да је могућно успехом на другом пољу компезовати све оно што је, услед тегоба иманентних женском роду, на претходном било онемогућено. Као и у песми „У полцијски час“, у којој се бирају само нежне речи упркос отровним семенкама на језику, у песми „Око нуле“ женско биће се суочава са стрепњом / страхом од изговореног: „Цензуришемо своје одвећ меке речи“. Песма је поентирана стихом који, поред тврдње изнете још на почетку песме, садржи и признање које на најбољи могући начин осликава начичје независности, која је само привидно лака, једноставна, могућа: „и смешимо се с тугом, у сну без снова, и рука је сигурна, док кружи око меке нуле“. Не постоји остварење сна, већ само сан без снова и покушаји да се самостално, откривањем најдубљих делова интимности и оног што је дубоко лично постигне испуњеност, која је, ако је судити по признању песникиње, ипак немогућа јер је разлика између импровизованог и стварног начина за постизање склада између осећајног и нагонског дела бића најбоље описана у стиху: „као да убацујемо метак у пушчану цев која опалити неће“.

Расположење које је стално негде око и близу нуле може да се шири и концентричним круговима те збирка објављена 2006. године носи исти назив као и претходно поменута песма из збирке „Забава за доконе кћери“. Стиче се утисак да су страхови који су само наговештени у збирци из 1999. године у свом пуном облику представљени тек у збирци „Око нуле“. Наиме, песникиња се у песми „Пре тридесете“(из збирке „Забава за доконе кћери“) суочава са изазовима касних двадесетих година, док се што споријим покретима „ближи тридесетој као воз који оклева и насред пута окачи последњи вагон да бар нешто остави међупросторима“. Тempi passati (прошло време) или страх од 33-е доноси једну врсту суочавања са самом собом, својим годинама, зрелошћу, успоменама, са прошлим временима: „А улазећи, свакодневно, у свој стан, улазићеш све више у споменар, овде оне ципеле, промењени само ђонови“. Песникиња апострофира мале ствари: ципеле, ђонове, језик ципела, конопац за сушење веша(који пред њом стоји као наплатна рампа), фотографију на личној карти, пертле ципела, за које наглашава да се „продају у пару“, чиме сугерише сопствени доживљај самоће у простору који је окружује, где чак и наизглед ситне, безначајне, тривијалне појединости изазивају сећање на нека претходна времена: „А ђон, чак и када је бивши памти улице, ако не памти ђон, памти језик ципеле; ако ништа друго, ствари те памте: на фотографијама за личну карту већ личиш на убицу меког срца“. У тренутку када се „заједно са погледом оштре и црте лица“, једино туђа наклоност „додаје sfumato” (сликарска техника којом се избегавају оштри обриси и граничне линије).

„Око нуле“ је песничка збирка у којој провејавају страхови: страх од губитка дистанце, страх од природе, пролећа, компјутера, мушкараца, жена, 33-е, близине, рутине, од налета писања, од памћења, као и од губитка страха. Страх је у исто време и баријера и штит, кочница, али и покретач, а описивањем овог осећања, својственог готово сваком људском бићу, песникиња стално кружи ни око чега, вртећи се тако у кругу немира егзистенције – стварајући, у исто време, нешто (песничку творевину) ни од чега (од празнине бића).

„Страх од губитка дистанце“ песма је кроз коју се назире парафразиран један од Кишових савета младом писцу, којом се описује песнички поступак када је писање оправдана потреба: „У овим висинама ваздух је редак, дах кратак, реченице одсечне, овде се не компликује. Нешто се у теби скупљало, згушњавало годинама, тражило процеп, и коначно, хајде, напиши, ту љубавну песму, да барем неко због једног стиха задрхти“.

Песма „Толико светлости“, са поднасловом страх од пролећа, тематизује осећај усамљености у мноштву, страх од гомиле, светлости, буђења, пролећа, које открива оно што је дуго било сакривано: „Када си се пробудио, изненадне и недозване радости у ваздуху било је већ толико да ти се учинило да је твоје лице, прекривено сунцем, краљевска посмртна маска”. Песничко биће идентификује се са усамљеником који се у време буђења природе, кад све „пулсира милионима срца“, осећа потиштено, несхваћено, одбачено: „само је тишина долазила из нечије дубине, и учинило ти се, да баш из тебе“. Осећање издвојености, самоће, изолованости и доживљавање времена, када је сваки тренутак, из перспективе усамљеника, дуг као читава вечност, најбоље описују стихови у којима се песма поентира: „Било је то као да дугу, неподношљиво дугу ноћ, тек разведени самац проводи у спаваћој соби са заљубљеним паром“.

Мотив нуле провлачи се кроз поезију Ане Ристовић од песме „Око нуле“, из збирке „Забава за доконе кћери“, из 1999. године, преко збирке која носи наслов „Око нуле“, која је објављена 2006. године, па све до једне од најновијих песничких збирки „Метеорски отпад” (2013), у којој постоји једна значајна слика, која у себе, такође, укључује већ споменути мотив: жена рађа лото лоптицу на којој је исписана нула.

Размишљање о нули враћа нас на Васка Попу, песника који је песничком збирком „Кора“ (1953) утицао на коначан раскид са поезојом меког и нежног штимунга, и у великој мери одредио даљи развој и ток модерне српске поезије. Нула, као мотив, први пут се у српском песништву јавља управо код овог песника, у збирци „Споредно небо“, циклусу „Зев над Зевовима“, у песми „Заборављени број“: „Био једном један број, чист и округао као сунце, али сам много сам, почео је да рачуна са собом, делио се и множио, одузимао се и сабирао и увек остајао сам“. Заборављени број је очигледно нула, која, као и у поезији Ане Ристовић, асоцира на самоћу, некомуникативност, на повлачење у себе и стварање неког новог света ни од чега, света на граници страхова, охолости, усамљености, затворености у себе, повучености, изолованости па и независности јер нула рачуна сама са собом, остављајући друге бројеве по страни, она се дели, множи, сабира и одузима, и на крају, што је неминовно, увек остаје сама. Након коначног сусрета са сопственом празнином нула је престала да се дели и множи, да рачуна са собом: „Престао је да рачуна са собом и закључао се у своју округлу и сунчану чистоту, напољу су остали усијани трагови његовог рачунања, почели су да се јуре  по мраку“. Остали су трагови након дељења и множења нуле, остала је нула и њена празнина, нула као зачарани круг, место почетка и место краја, остала је нула и стално кружење ни око чега, баш као и у песми „Око нуле“: „И смешимо се, с тугом, у сну без снова и рука је на сигурном, док кружи око меке нуле“.

Читањем песничке збирке „Око нуле“ завршава се једно путовање кроз поезију која је и сама корачање до најдубљих слојева женског бића, где леже потиснути страхови, страхови као једине преостале страсти, при чему долази до неизбежног стапања искуства и језика и сталног враћања на почетак, већ јучерашњи крај, корачањем ка наредном крају који ће, у исто време, бити и почетна тачка следећег путовања, а све то, ту негде… око нуле.

Ауторка: Катарина Радовановић

Scroll To Top