ЗАДОЦНИЈА СИ
У кафани „Нишлијскa“ написали: „ЗАДОЦНИЈА СИ!“ Кад задоцниш, одоцнија си занавек, Кад идеш доцкан, не знаш што ће затекнеш А, и где би да се вр`ћаш, кад је тол`ко доцкан за Оди тој задоцнување мнозина настрадаја, Лош збор зборија, оди такој реч ако кажеш Доцкан ће ми је ако се изланем, па заћута`, арно ми Куде ти моје Јелке, доцкан, недоцкан – никад неје касно Д`Н`С, НА 21. ЈУН, 2016, ГОД. |
СУДБИНА
Kад се попије последње вино из чаше Са Месецом, дружећи се, улице равнаш, Судбином, коју други деле док си се чудом Пијаном, ко летва, док јој серенаде мумлаш, Тај трик је и мени успевао, више пута, |
Аутор: Душан Ђорђевић Нишки
РАСЦВЕТАК ДУШАНА ЂОРЂЕВИЋА
Вечити песнички нагон за обрачуном са овоземаљским људским неправдама није мимоишао ни Душана Ђорђевића, који у збирци песама под насловом ”Поновљено пролеће” трага за одговорима правде за правду, љубав ка љубави, добро вавек добру или ће се све, како стихује песник, у болничком амбијенту нанизати ерозијом људске душе, као да нас саветом учи да све у животу има своју цену.
Пролеће је (за песника) метафора почетка, јер крај се увек почетком кити, а Душан зналачки, мисаоно верује, не напуштајући оптимизам, да се песмом може променити свет, поразити људска глупост која се историјски ненаучи искуствено злим појавама и догађањима. И као човека и песника њега боле судбине безнадежних, усамљених, ТВ сликама отрованих и заведених па тако и пева: „Немар и немоћ обележавају дангубдане, у расејање одлазе моћни, а остали надањем и борама пуне своје стомаке…”.
Песник верује, али и сумња да ће својим перомпробудити светлост (спас је у рађању светлости) из које ничу плодови спознаје добра и зла. Тај његов „расцветак” је храна чулима „у сенци мириса и маште!” и чаролија која призива осмех.
Све је у снази природе и човек је ту да се прилагодињој, а не да се са њом ружи. Ово природњачко срце куца у песнику и он чује све изворе земље које штују слободу постојања. А слобода је све! И „Неразумна здравица”, и „Србија”, и „Одзвук звона”. Слобода је његов завичај, његови трагови „тамо на југу”, и бунарска вода, и воденице у корову, Михољско сунце и он, песник са и у њему, предан исконски патриотским нитима из којих и не жели да се ишчупа. Он зна да је реч једнака делу и да откривати значи мењати себе и свет око себе.
Читалац који ће путовати токовима Душановог пера запазиће да су песме слободног стиха и ритмике, са чулном звучношћу који остављају трагове у сећањима. Можда се првим читањем песме Ђорђевића не отварају јасноћом, али голицају ум и траже да им се покором вратиш, да би ти по други пут изрекле оно што песник стихује. Песник прозним сликама ниже, као на филму, догађаје које је чулима присвојио и нама, читаоцима, нуди слутњом да се морамо упитати куда то води овај урбанизовани живот, до којих граница пристојности и да ли и ми том свету припадамо (а припадамо) или како песник пева у песми Упорност „Знам да ћемо једном,пој цврчка/ и оно плаветнило неба предавати унуцима/ за пажњу и широм отворене зенице,/ а ми ћемо расти, поново, са њима…”
Ако се међу ових четрдесетак песама, читаоче нађеш, знај да је мука родила песму у песнику, да се из бола песми прилази и да је песма вавек жива, а песник Душан Ђорђевић перо које трага по сновима космичких недодира не би ли се словом љубави обојио и теби стихове поклонио.
Аутор текста: Јовица Ђурић Мајор, песник