ЗАДОЦНИЈА СИ/СУДБИНА

ЗАДОЦНИЈА СИ

У кафани „Нишлијскa“ написали: „ЗАДОЦНИЈА СИ!“

Кад задоцниш, одоцнија си занавек,
Нема ти поправке, ручак отиде другом,
Девојка се удаде, а живот ти је чамотиња
И чекање на нови воз, ако наиђе!

Кад идеш доцкан, не знаш што ће затекнеш
Ни у кафани, а камоли кући, боље телефонирај
Каже ми комшија, да се не изненадиш
Од непозвани гости, биће ти доцкан да се вр`ћаш,

А, и где би да се вр`ћаш, кад је тол`ко доцкан за
Никуде си, кад размислиш
Боље је и доцкан него никад, теши ме жена
Да је не питам, који госје преди  мен` беја?…

Оди тој задоцнување мнозина настрадаја,
Нес`м само ја, прича ми т`ј комшија
Што га доцкан видели код-и моје Јелке,
Да му несам ни куче пуштија, а камоли

Лош збор зборија, оди такој реч ако кажеш
Неће ми више прозбори, ни гледа у авлију,
Ће се варка ко змија ноге, потамће замине
Сам да не прооди поради моје улице и двора;

Доцкан ће ми је ако се изланем, па заћута`, арно ми
Јелка збори, никад неје касно салте да ли `оћу
Сас арно, да мерак и њојзи дође, да се не карамо сваки
д`н и ноч, како Цигањи, и тепање преди сваки мерак!

Куде ти моје Јелке, доцкан, недоцкан – никад неје касно
Мош и назору и на икиндију, д`н,  ноч, неје доцкан,
Поради мерак, а тој, јел га имаш, јел га немаш,
Не мож да ти се силом дадне, тој ми је сасвим јасно!

Д`Н`С, НА 21. ЈУН, 2016, ГОД.
Тамседосети` дав`и
овакој зборим!

СУДБИНА

Kад се попије последње вино из чаше
Месец се у њу усели, нада нека,
На дну се пресијава, љуља, та препрека
Мами да је попијеш без остатка,

Са Месецом, дружећи се, улице равнаш,
Шириш, да као зенице у страху, укочене
Твоје тело поднесу,  наду пијану
За стварни сусрет са њом,

Судбином, коју други деле док си се чудом
Чудио и свашта радио да звездама недохватним
И собом неутешним, последњим вином
Из чаше, са Месецом, заведеш том улицом,

Пијаном, ко летва, док јој серенаде мумлаш,
У ходу смишљаш складну риму:
Да на ту превару, њеном појавом себе превариш,
И по старом обичају наставиш…

Тај трик је и мени успевао, више пута,
Са њом сам се често сретао тако, и верујте
Празник је то увек, кад у чаши са вином последњим
Месец и ОНА заиграју улицама овим…
О Св. ЈОВАНА, 2016.          

Аутор: Душан Ђорђевић Нишки

РАСЦВЕТАК ДУШАНА ЂОРЂЕВИЋА

Вечити песнички нагон за обрачуном са овоземаљским људским неправдама није мимоишао ни Душана Ђорђевића, који у збирци песама под насловом ”Поновљено пролеће” трага за одговорима правде за правду, љубав ка љубави, добро вавек добру или ће се све, како стихује песник, у болничком амбијенту нанизати ерозијом људске душе, као да нас саветом учи да све у животу има своју цену.dusan djordjevic
Пролеће је (за песника) метафора почетка, јер крај се увек почетком кити, а Душан зналачки, мисаоно верује, не напуштајући оптимизам, да се песмом може променити свет, поразити људска глупост која се историјски ненаучи искуствено злим појавама и догађањима. И као човека и песника њега боле судбине безнадежних, усамљених, ТВ сликама отрованих и заведених па тако и пева: „Немар и немоћ обележавају дангубдане, у расејање одлазе моћни, а остали надањем и борама пуне своје стомаке…”.
Песник верује, али и сумња да ће својим перомпробудити светлост (спас је у рађању светлости) из које ничу плодови спознаје добра и зла. Тај његов „расцветак” је храна чулима „у сенци мириса и маште!” и чаролија која призива осмех.
Све је у снази природе и човек је ту да се прилагодињој, а не да се са њом ружи. Ово природњачко срце куца у песнику и он чује све изворе земље које штују слободу постојања. А слобода је све! И „Неразумна здравица”, и „Србија”, и „Одзвук звона”. Слобода је његов завичај, његови трагови „тамо на југу”, и бунарска вода, и воденице у корову, Михољско сунце и он, песник са и у њему, предан исконски патриотским нитима из којих и не жели да се ишчупа. Он зна да је реч једнака делу и да откривати значи мењати себе и свет око себе.
Читалац који ће путовати токовима Душановог пера запазиће да су песме слободног стиха и ритмике, са чулном звучношћу који остављају трагове у сећањима. Можда се првим читањем песме Ђорђевића не отварају јасноћом, али голицају ум и траже да им се покором вратиш, да би ти по други пут изрекле оно што песник стихује. Песник прозним сликама ниже, као на филму, догађаје које је чулима присвојио и нама, читаоцима, нуди слутњом да се морамо упитати куда то води овај урбанизовани живот, до којих граница пристојности и да ли и ми том свету припадамо (а припадамо) или како песник пева у песми Упорност „Знам да ћемо једном,пој цврчка/ и оно плаветнило неба предавати унуцима/ за пажњу и широм отворене зенице,/ а ми ћемо расти, поново, са њима…”
Ако се међу ових четрдесетак песама, читаоче нађеш, знај да је мука родила песму у песнику, да се из бола песми прилази и да је песма вавек жива, а песник Душан Ђорђевић перо које трага по сновима космичких недодира не би ли се словом љубави обојио и теби стихове поклонио.

Аутор текста: Јовица Ђурић Мајор, песник

Scroll To Top