Читајући дела из фантастике, да ли сте се икада запитали, макар једном, која је функција фантастике као књижевног жанра? Да ли је то само бег од реалности или можда чак нешто више, рецимо, начин живота и размишљања? Први контакт са оностраним, по речима Цветана Тодорова, јавља се та запитаност код читаоца и реализује се та неодлучност, а то, по њему, лежи у основи фантастичног и „траје само онолико колико и неодлучност заједничка читаоцу и лику, на којима је да „одлуче“ да ли оно што опажају потиче или не потиче од „стварности“, каква она јесте према општем мишљењу“ (Тодоров). Са тим у вези, Нортроп Фрај у својој „Анатомији критике“ одређује „модусе фикције“ који су установљени на релацији јунак – читалац и ставља акценат на такву врсту односа.
Главни јунаци су већином дечаци/младићи, као што је случај у роману „Пети лептир“ Уроша Петровића, а то је Алекса Рајић, „дечак који је спасао сопствени живот“ (Пешикан Љуштановић 2012: 99). Из светске књижевности, као пример узимам Харија Потера, „дечака који је живео“, из истоимене серије романа Џоане К. Роулинг. Већ ту видимо паралелу да се главна радња концентрише око њихових живота који кореспондира у односима са осталим ликовима у романима. Иако у „Петом лептиру“ немамо женских јунака до једног, а то је лик баба Саре, међутим, она се јавља само посредно и функцији епозодног лика, којег Алекса чује како вришти преко транзистора, а он је веза са оностраним. Конкретно, преко њега комуницира са шумским духом, имењаком Алексом В. Јакшићем. Сара ће заправо бити битан фактор у крајњем исходу и утицаће на судбину Јовице Вука. У „Хари Потеру“ имамо неколико женских ликова, али само један ћу издвојити који је од пресудног значаја за исход Харијевог одрастања а то је лик Хермионе Грејнџер. Она Харија води кроз авантуре примењујући теоријско знање из свих области чаробњачких наука и помаже му да успешно преброди све препреке, а пре свега, као и улога духа Алексе, да покуша га сачува. Међутим, иако је јако моћан и јак лик, ипак јој се не може преписати улога главног јунака из разлога што она није вођа, није иницијатор и нема јасно дефинисан циљ. А они, Алекса и Хари, са друге стране, немају могућност да самостално одређују ток властите свести.
Даље, оно што прво упада у око је чињеница да су и Хари и Алекса сирочади, да су остали без родитеља, да су доведени у одређеним кофама до прага куће односно дома, али Алекса не зна своје праве родитеље, а ни свој прави идентитет. Међутим, обојица поседују моћ. Хари је чаробњак, а Алекса има ту способност да комуницира са духовима. Алексина моћ ипак има једну ману, а то је да му се она одузима по крштењу. Већ поменуту сентенцу о борби за опстанак и живот, не обогатих информацијом о прогонитељима који тај живот угрожавају и једини јасан циљ им је да се он оконча, а јављају се у оба дела. Алексу прогони Јовица Вук, са веома интересантним, гротеским значењем самог имена, прво „Јовица“ начињеног од деминутива, а затим презиме „Вук“ што означава његову праву природу, природу вукодлак. Фолклорна предања су овде изразита самим тим што Јовица Вук поседује одлике вампира демонског мртваца који обитава између два света, света живих и света мртвих. Он је модел лихвара, зеленаша, а његово основно „занимање“ је хранити се туђим страховима. Са друге стране Харија прогони Лорд Волдемор, односно „Онај-чије-се-име-не-сме-изговорити“. Име такође говори о томе да је реч о нечему мутном и злобном. Синоним му је „црни владар“ или како у оригиналу стоји „Dark Lord“. Бави се црном магијом и жели, као и Јовица, да буде на врху пирамиде. Наравно, паралела између ова два прогонитеља је та да су обојица бесмртни и да их само главни јунак може поразити. Једна од основних функција фантастике као жанра је та да пријатељство, љубав, доброта и заједништво увек победи зло, иако се оно увек чини надмоћнијим и непобедивим. Хронотопизација је овде сасвим јасно дата. Алекса је у Београду и на Тари, Хари у Хогвортсу.
Роман „Пети лептир“ је настао спајањем две раније издате приче из којих су преузети ликови. Алекса је из приче „Слова“, објављене 2005.године, а поред њега су још узети ликови деда Душана и домског домара Толстоја. Из „Међустанице“ која, заправо, представља причу за одрасле, узим а ликове Јовице Вука и његовог унука Ненада.
Први контакт са оностраним, прва комуникација са духом почиње после Алексиног бега из дома и усељења у једно стару радионицу која се чинила напуштеном. Оставарила се тако што су исцепкани папирићи почели да се лепе на чешаљ исписујући јасну поруку. Први такав разговор водио је са деда Душаном, клинички мртвим власником, којег је Јовица Вук вратио у живот само да би Алексу предао њему. Ту се, потом, отворивши претходно врата оностраном, појављује дух шумара Алексе, имењака, који је за време свог боравка у свету живих био пријатељ и сарадник Јосифу Панчићу, а поред њега, и баба Сара, који тежи за венчаницом.
Лептире од целофана, као симболе крхке, али неустрашиве, истрајне, храбре природе, уводи Влада Грак, Алексин друг из дома и тим лептирима он обележава станове у којима борави, „иако сваки пети упали“ (види Пешикан Љуштановић 2012: 118). Он и дебели Гордан се као Хермиона Грејнџер и Рон Визли за Харија, тако се и они заузимају за Алексу и постају његови заштитници. Њихов задатак као колектива је да убију Јовицу Вука пре него што он убије њих. Исто правило важи и за Харија и његове пријатеље.
Урош Петровић на веома аутентичан начин дочарава оживљава стварност тако да се у његовим делима често преплићу сфера реалног и имагинарног тако да његова дела, могу поред деце, да читају и одрасли. У делима се уочава и присуство неколико жанрова истовремено, као на пример, епска фантастика са примесама хорора („Пети лептир“), СФ, фолклорна предања, како усмена, тако и писмена, чак је и хумор релативно заступљен.
Сумирањем рада, дошло се до закључка да су Алекса Рајић-Куш и Хари Потер, по својој природи јако слични типски ликови. Обојица обитавају око два света, и већ својим рођењем су обележени, губе породицу пре него постану свесни своје егзистенције, али и нагло одрастају и убрзо постају свесни опасности која им прети и која их је довела у то стање и ту позицију. Међутим, ми од почетка не знамо шта се десило са Алексиним родитељима. Једини податак који имамо је да је дошао у неком тракторској приколици у Београд, тек накнадно сазнајемо да је Алекса рођен у Међустаници и да је мајка дефинитивно прешла на страну мртвих, а он се вратио у свет живих. Код Харија ми знамо да је његове родитеље убио Волдемор, а да њега није успео убити јер су мајчинске чини Љубави и жртве биле јаче од његове „Аведа Кадевре“ и привремено га поразиле, а Харија заштитиле. Суштина је да се и Алекса и Хари боре против прошлости и граде сопствени идентитет који је заснован на пријатељству, а не крвном сродству. „Алекса Рајић звани Куш се посветио стварима којима се нико пре њега није бавио…“
Стога се ми, читајући фантастична дела, често запитамо, да ли је истинита та стварност у коју проживљавамо, у коју верујемо и које смо део или је све то само сан.У вези са тим, Цветан Тодоров износи два закључка: или смо ми производ маште или је све то таква врста стварности. Шта ако духови стварно постоје? А са њима и вампири, вештице и чаробњаци? Како ми у то можемо бити сигурни? Само зато што их нико до сад није видео и доказао њихово постојање не значи да уопште не постоје. Зар такво питање не треба да се постави и кад се говори о Богу? Сви верују у њега а нико још није потврдио његову егзистенцију. Стога се са разлогом каже „чуда постоје само ако верујеш у њих“.
Аутор: Рашка Јованић
