Вукашин Гогош: Музика је универзални језик

Вукашин Гогош рођен је у Смедереву 25. јануара 1999. године. Као шестогодишњак уписао је нижу музичку школу „Јован Бандур“ у Панчеву, где је стекао и средње музичко образовање, у класи проф. Алберта Алфелдија. Тренутно је студент друге године Факултета музичке уметности у Београду, у класи ванр. проф. Огњена Поповића. За собом има велики број наступа као солиста и камерни извођач. Са оркестром МШ „Јован Бандур“ наступао је као солиста у Културном центру Панчево, изводио је у УК Пароброд, Јеврејској општини, сали Музичке школе„Станковић“, а ове године је одржао солистички концерт у Музеју народног позоришта, након чега је део програма снимио у Студију 6 Радио Телевизије Србије. Добио је велики број признања, од којих се издвајају: звање лауреата на Републичком такмичењу три пута за редом, освојена титула лауреата најстарије категорије на међународном такмичењу „Даворин Јенко“, III награда на Међународном такмичењу у Трсту… Учесник је мастеркласа у Делиблатској пешчари проф. Огњена Поповића и Анџија Маевског (Норвешка), а био је и део еврпског пројекта размене ђака European Music Crossing. Са тријом, који чине Тијана Радовић (флаута) и Тара Фишер (клавир) наступао је у Народној библиотеци Србије и Студентском културном центру у оквиру ФЕСТУМ-а, на промоцији часописа Musicum Impressum.

Шта за тебе представља свирање?

Свирање за мене представља канал, један медиј кроз који могу да изразим оно што осећам и мислим. Мада, не бих се ту задржавао на осећањима, то је више нешто универзално унутрашње, оно што ја јесам или што желим да будем. И пре свега, свирање видим као начин комуникације са људима. Познато је да музичари, услед великог броја сати вежбања у затвореној соби, често не успеју у потпуности да развију своје социјалне вештине и музика постаје средство изражавања. Међутим, мислим да се дело не може квалитетно извести уколико не постоји контакт са околином и друштвом, нешто што ће покренути читав доживљај.

Шта чини квалитетног музичара?

Само вежбање никако није довољно. Подразумева се да су на факултету наша техничка спремност, као и однос са публиком и јавношћу на врло високом нивоу. Не сматрам да је савршен музичар онај који све одсвира савршено, него онај који има лични печат и даје свој допринос музици. Треба се бавити и другим жанровима и истраживати уметност уопште. Треба разумети оно што се сматра инспирацијом за одређено дело, али и изградити лични доживљај сваке композиције. Углавном су дела која свирамо настала много раније и потребно је да познајемо манире свирања, а то се не може осетити док се не науче основни елементи, што нампрограм музичког школовања у Србији омогућава. Мислим да музичари који у изражајном смислу увек изводе једно дело на исти начин, ограничавају себе на само једно тумачење, што је погрешно. Уметност се константно мења у складу са извођачем, али и публиком. Добар извођач уме да осети енергију публике и од великог је значаја да се пре почетка свирања успостави добар однос са слушаоцима.

Шта мислиш о музичком образовању у Србији?

Што се тиче префакултетског образовања, мислим да сви млади људи који желе да се баве музиком у Србији и региону треба да буду врло задовољни јер је Балкан једино место где још увек постоји могућност за стицање образовања на овако високом нивоу. Програми које изводе ученици средње школе често нису на репертоару студената у иностранству. Када дођемо до уписивања факултета, у значајној смо предости јер се, поред свирања, бавимо и историјом музике, етномузикологијом, теоријом музике – музиком као једном од уметности. Наставни програм је јако фин, а кадрови су изузетни. Сматрам да је однос са професором од великог значаја. У нижој музичкој школи професор би требало да научи ђаке да воле музику и да је разумеју на апстрактном нивоу. Тек од средње школе би требало да почне професионално интересовање за бављење музиком. Професор на Академији би требало да има за собом велико педагошко и извођачко искуство, да уме да створи синтезу знања које смо стекли током дотадашњег музичког образовања, али и да остави места личном изразу сваког од нас. По нашем систему рада, до тада би требало да научимо већину ствари, и после тога следи рад на манирима и ситним детаљима, који заправо чине најбоље музичаре. Последица врло високих критеријума је велики број квалитетних музичара, за које овде немамо капацитете. Теже је да се истакнемо јер живимо овде, али нам квалитети које стекнемо омогућавају да лакше успемо ван граница Србије. Међутим, одавде одлазе они који умеју да се снађу и не важи правило да „најбољи траже срећу у иностранству“.

Каква је позиција класичне музике код нас и колико је битно (само)промовисање извођача?

Мислим да се период идеализовања ове професије у мом животу завршио и да сада могу да видим ширу слику са свим позитивним и негативним странама бављења музиком. Класична музика је у Србији и региону доведена на руб егзистенције. Велики проблем су тренутни трендови у друштву и значај који се (не) придаје уметности. Проблем је и у односу извођача према уметности, али и према себи. Сматрам да се не држимо довољно заједно. Све што постане део неке институције осуђено је на опадање и на пропаст, само извођење је ограничено на неке устаљене дефиниције и форме. Такође, институције које промовишу и одржавају високо-уметничку грану масовно се затварају. Све се свело на неколико институција које опстају уз подршку државе, која је све одсутнија.

Маркетинг је врло битан у време када је тржиште презасићено. Наравно да је важно да пронађеш начин како ћеш пласирати себе, а друштвене мреже у великој мери то олакшавају. Проблем је што то може да се претвори у неку врсту робије, где је акценат на маркетингу и промовисању, и постоји опасност да се у томе изгуби лични печат и израз појединца.

Које жанрове музике си до сада имао прилике да изводиш?

Моје интересовање за музику почело је у најранијем детињству, када сам са својим оцем слушао музику по цео дан и то је оставило снажан утицај на мене. Он је љубитељ квалитетне музике и сматрам да некада од таквих људи можемо научити више од оних који су прошли кроз музичко школовање. Научиш много важније ствари – да осећаш музику, да је тумачиш и научиш да је слушаш. Техничка спремност, достигнута до краја средње школе, омогућила је да више осетим свој инструмент и препустим се другим жанровима који ми омогућавају већу слободу и осећај стварне музичке уметности. Са музиком ван оквира класике упознао сам се највише преко гитаре и дружења са људима који су свирали. Једна од првих особа која ме је увела у тај свет био је млади панчевачки стваралац Урош Ратковић. Са њим сам почео да одлазим на jam session-e, где сам свирао и са Вуканом Потежицом, фаготистима Аленом и Андрејем Душем и Луком Полићем. Са Вуканом, који иначе свира бас-гитару и контрабас, имао сам узбудљиву пустоловину кроз најразличитије жанрове, а од 2016. године свирамо у бенду Пројект, заједно са флаутисткињом Александром Биро, гитаристом Огњеном Шарцем и бубњарем Николом Радићем. Чар свирки са Пројектом. била је управо у томе што се ти наступи косе са начином на који сам до тада перципирао извођаштво. Када изводим неко класично дело, трудим се да имам потпуну контролу и савршенство пре него што га изведем. Међутим, ми никада нисмо имали потпуну контролу, али смо имали савршенство које је произилазило из начина сналажења, а који се временом претворио у једну врхунску групну импровизацију.

Када је у питању класична музика, по мом мишљењу камерно музицирање представља најзахтевнију грану извођаштва. Посматрам га као неку врсту оркестарске музике, са много мање музичара, где нема начина да се покрије било каква грешка или неразумевање. То је састав у коме чланови морају да се упознају и створе заједничку енергију, која је врло интимна. Наступи са тријом, који чинимо флаутисткиња Тијана Радовић, пијанисткиња Тара Фишер и ја, причињавају ми истинско задовољство јер смо успели да изградимо чврсту повезаност.

Имао си прилику да снимаш у Студију 6 Радио Телевизије Стбије. Какво је било искуство?

То је врло значајна ствар која се десила у мом животу и сјајна прилика, коју сам добио након свог солистичког концерта, одржаног 18. маја ове године. Снимио сам две композиције, Première rhapsodie Клода Дебисија и Веберов Концерт за кларинет бр. 1, оп. 73. Студио 6 је место где, између осталих, снимају Big Bend РТС-а и највећа имена из света џеза, али и класике, као и место на коме настају врло квалитетне емисије. Искуство је било крајње необично и посебно јер се никад до тада, иако сам се много пута нашао у студију, нисам сусрео са толиким степеном професионализма у раду. Било је врло занимљиво јер је то већ био период када сам апсолутно владао својим програмом, што сам доказао концертом, и када је дошло до снимања, био сам у могућности да још више изразим себе и изађем из конвенционалних начина извођења, у чему ми је много помогла пијанисткиња Антонела Гргин, која ради као виши уметнички сарадник на Факултету музичке уметности у Београду.

У чему највише уживаш као слушалац и извођач класичне музике?

Романтизам сматрам изузетно значајном епохом јер је тада почело свирање кларинета какво данас познајемо. Од композитора бих издвојио Шумана, нарочито његове Фантастичне комаде, написане за виолончело и клавир, мада кларинет често замењује виолончело. Међутим, највише уживам у извођењу оркестарске музике и по мом мишљењу то су најквалитетнија дела. Сматрам да вокално-инструментална музика никада неће моћи да достигне квалитет чисто инструменталне музике. Језик никада неће бити довољно савршен да би се мерио са музичким језиком. Говорни језик је само оруђе које су људи развили како би могли да комуницирају међу собом, док је музика универзални језик.

Такође, у музици се не ради о лепом и ружном, добром и лошем. Када слушам неко дело не очекујем да буде складно и лепо, ако то значи да ме неће дотаћи. Сматрам да је квалитетно дело оно које успе да пренесе макар трунку експресије, која није нужно безбрижна и весела. Као пример издвојио бих две програмске симфоније Франца Листа – Данте и Фауст, које на различите начине допиру до мене. У тематику Фауста сам се врло удубио, пре свега кроз књижевност, те сам почео да је доживљавам врло лично, док ме је у симфонији Данте привукла њена експресивна моћ, невероватни моменти страха, злослутне среће и опасности које доживљавам слушајући је. Увек је на ивици и сваки пут се осећам као да је слушам први пут.

Најизазовније дело које сам до сада изводио је Première rhapsodie Клода Дебисија. Дело захтева дубоко разумевање и знатну музичку зрелост. Деоница клавира нема само улогу пратње, већ дело представља врхунско камерно музицирање, где је клавир на моменте чак и важнији од кларинета. Управо због тога је јако битан однос са клавирским сарадником. Са пијанисткињом проф. Антонелом Гргин развио сам крајње посебан свирачки однос и уживамо да свирамо заједно, а њено умеће се огледа у способности да осети и суделује са различитим енергијама и темпераментима. Имао сам прилике да изводим и дела колега са Катедре за композицију, и то је било одлично искуство. Начин на који они доживљавају уметност и на који се жустро боре са својим професорима за личну слободу је врло инспиративан. До сада сам изводио композицију Театар 15’33 Стефана Наерца, као и музику за академску представу Play Stringberg, коју је компоновао Павле Гавриловић, а у септембру ћу имати прилику да сарађујем са Давидом Атанацковићем.

Наравно, било је и дела која ми се нису допадала, а свирао сам их. Временом сам схватио да је то школа коју сви морамо да прођемо јер су се систематски бавила проблематиком свирања и имају за циљ да свирање на одређеном инструменту доведу до савршенства. Међутим, ни једно дело не може да ми досади јер не желим себе да ограничим на само један начин извођења, па временом само постаје изазовније.

Који су твоји планови за будућност?

У скоријој будућности планирам да организујем што више солистичких концерата у Панчеву и Београду, као и да наставим рад са тријом. Себе у будућности видим као оствареног уметника који ради на више поља. Већ сад ме не задовољава бављење само једном граном музичке уметности и верујем да ће тако остати. Волео бих да пратим неку своју замишљену линију напретка кроз свирање различите музике, јер свирање у само једној области, соло, камерној или оркестарској, не може донети такву дубину. У суштини, некако бих волео само да се препустим томе.

Разговор водила: Соња Ристић

Фото: Марко Зорић

Scroll To Top