Владимир Захаријевић: Грозим се када кажу да је уметност нешто најдивније

Ново лице уметничке сцене Србије јесте овај млади вајар који храбро истражује своје унутрашње конфликте и преноси их у трећу димензију. По завршетку студија годину дана био је на турнеји по Србији, његови радови пролазили су на конкурсима и излагани у традиционалним галеријама без обзира на потпуно контрастну тематику. А на питање зашто, једини логичан одговор је да код публике пролази искрен уметник

Рођен си у Косовској Митровици, где си завршио основне студије, живео си одређено време у Новом Саду, тамо си завршио мастер и сада си у Београду. Како су та три места утицала на твоју уметност?

Било је баш турбулентно, нарочито прелаз из Митровице у Нови Сад, и то у сваком смислу, животном и професионалном. Тамо средина и факултет захтевају да се ради крајње традиционално, што подразумева камен, метал, глину и дрво, врло класицистички, без експериментисања, као да имаш узде. И онда долази Нови Сад и мој сусрет с ментором Томиславом Тодоровићем, када сам био потпуно ослобођен. Тада схватам да је вајарство више од тактилног искуства с материјалом, то је начин живота, да на тај начин показујеш како примаш животне стимулансе. Београд је град крајности и осећам његову брзину.

У твојим радовима види се да слободно експериментишеш с материјалима. У ком се најкомфорније осећаш када слободно истражујеш форму?

Не оптерећујем се материјалом, сада ми је примарна идеја коју истражујем и процес. Када имам идеју, одмах почињем да радим на њој и крећем од онога што имам од материјала, то сам назвао дрангуларијум – та реч не постоји, али савршено описује креативни хаос. Сакупљам материјале, па их имам на располагању и онда слободно експериментишем. Окружим се материјалима и онда трагам, уклапам да видим шта ће да се деси и онда се изненадим.

Колико се разликује твоја почетна замисао од онога што добијеш на крају?

Апсолутно се разликује, буквално некад немају везе једно с другим. Идеја је флуидна, апстрактна и као да лебди, а онда чим повучеш прву линију на папиру, схваташ да она иде у другом правцу, али ваљда је то сазревање идеје, када јој се препушташ, тако бар код мене иде. И тај процес је страшан! Грозим се када кажу да је уметност нешто најдивније, ја сам тада у конфликту са самим собом, без икакве задршке и на крају је катарзично, а лепота и задовољство долазе тек касније, када направиш временску дистанцу од те идеје.

Владимир Захаријевић: Exploring squares and circles

Када би морао једном емоцијом да опишеш тај процес, која би то емоција била?

Страх!

Иако су твоје скулптуре различите и одвојено гледано свака има потенцијално другу асоцијацију, али када их видиш све на гомили, јасно се примећује једна тематика која их повезује – шта је то?

Шта ти мислиш?

Сексуалност.

Да, апсолутно, то је моја тема. Истражујем све своје несигурности у свом раду кроз сексуалност и после разговарам са људима да видим како они доживљавају то што виде као резултат.

Откуд сексуалност као тема?

Зато што ме је дуго мучио однос мушко-женско, моја несигурност према жени. Истражујем друштвене шаблоне – шта мушкарац треба да буде жени, шта ја треба да будем. Недовољност мушкарца жени. То је дошло сасвим несвесно. Чинило ми се све превише агресивно и почео сам да истражујем мушколике и женсколике форме и њихов сукоб, тада сам схватио да сам и ја латентно агресиван, и то је била нека врста ослобађања. Како каже Панић, биолошка функција уметности, да се уметник залечи мало (смех).

Какве су реакције на оно што си до сада урадио?

Ја немам никаква очекивања, увек мислим да има превише мене, али пустим да иде. И било је различитих реакција, увек позитивних, што ме је изненадило. Неки су сконтали тачно оно што сам ја замислио, а било је и потпуно супротних, када ми је пришла жена и говорила о мојој скулптури као о етно-мотивима, како је асоцира на бели лук и папричице, што ми је било супер!

Да ти се не чини да твоја уметност може да крене ка експлицитном?

Да, то ми је велики страх. Да то не заврши као неки порно јер је танка граница између еротизма и порнографије – то људи често изједначавају, а то су две различите приче. Истражујем ту границу, али се бојим да је не пређем јер је јако тешко остати на њој зато што је јако суптилна. Рецимо, Оливера Парлић ме одушевљава јер она то јако лепо балансира, она је буквално на граници, а истовремено је хумористична.

Излагао си у галеријама које углавном излажу традиционалну уметност, шта мислиш откуд твоје скулптуре тамо? Је л’ ти се чини да Србија вапи за том врстом уметности?

Па да, било ми је јако чудно када су ме звале галерије које буквално излажу иконе и питао сам се откуд то. Желим да верујем да је то тако, да могу да пружим нешто што можда недостаје.

Владимир Захаријевић: Passionate movement

Полако упловљаваш у примењену уметност будући да си, поред слика, цртежа и скулптура, почео да правиш и накит. Откуд то?

Треба ми да обрнем тај круг. То је најближе вајарству и потпуно му је супротно, другачији је приступ, а, с друге стране, употпуњује се с вајарством. Све оно што не можеш у скулптури, декоративност и слично, то можеш у накиту, и обрнуто, па се допуњује, и то ми прија.

Следећи пројекат?

Осим накита, спремам нове цртеже, а почео сам да радим и нове скулптуре. Мало радикализујем исту идеју у новим материјалима, радим у стаклу и пластици и све је провидно –ваљда ми је то нова фаза. Недавно је настала нова скулптура, фалусна форма испробадана шипкама, а под утицајем књиге у којој двојица Француза кажу да је женски оргазам само карикатура мушке слике, његове агресије наспрам жене и желео сам да видим како би то изгледало у три димензије. Мушкарац заправо не зна ништа о жени и о томе шта се све дешава у њој у том тренутку.

Зашто је испробадана?

Да би та форма, која иначе није таква, већ пада тамо где она хоће, била фиксирана и ухваћена у тренутку.

Уметност у Србији у три речи?

Потенцијал, разноврсност, али и потиснутост.

Овог младог уметника и његов рад можете упознати 13. маја у Новом Саду у организацији ArtSCAPE Пролећног маркета.  Погледајте позив овде.

Ауторка: Андријана Живковић (42magazin)  

Scroll To Top