Владимир Д. Јанковић: Како си

ПАР

Из стана у Јове Илића, на Вождовцу, свако друго радно јутро, понедељком, средом и петком, раније креће на посао. Али не оде само до Аутокоманде него продужи до Мостара. Тамо сачека њу.

Она долази из Железника, попне се на аутопут па чека аутобус за Нови Београд: тамо ради.

Он сиђе, увек стигне раније, да му не би промакла.

И она се појави, одоздо: педесет петицом дође до Мостара, и ту се сретну.

Понекад она пропусти један, понекад два аутобуса. Ти њихови јутарњи сусрети никад не трају дуже од пет, десет минута.

Њој је то место успут, њему и мимо пута. Али не пропушта ниједну прилику да је види.

На станици често стоје као двоје колега који заједно чекају превоз. Или, чак, као брачни пар. Гледају више пред себе него једно у друго.

Да их неко посматра, ништа му не би било сумњиво.

Да их слуша, запазио би да имају неки свој језик.

Они, заправо, разговарају као оно што нису: као муж и жена.

Ретке прилике кад он може да скокне до Железника, а она да остави дете код сестре, лечене зависнице, што бива једном, највише двапут месечно – истинска су копча између њих двоје.

Ови станични сусрети су више као супружничка размена мисли или информацијâ, тако би бар закључио посматрач: ти данас иди по малог, ја ћу мало да поспремим, кућа нам је у хаосу, шта ћемо јести, купи ти у повратку шницле, је л’ данас оно беше раније излазиш с посла, лепо ти стоји тај капут, сад тек видим…

Поред њих пролазе људи који излазе из осамнаестица, седамнаестица, седамдесетица… Некад их неко гурне. За тих десетак минута, морају и да се померају, да се раздвајају и приближавају.

Она се развела, има томе већ три-четири године. Није се развела због њега. Тако му је рекла. Само се развела.

Он је и даље у браку, има две кћерке, средњошколке.

И о деци причају док људи, ужурбани, погнутих глава, пролазе између њих, деле их.

Бука је увек велика: аутопут. Њих двоје се, ипак, најчешће чују сасвим добро.

То су тренуци за близину и за практичност. Што се додира тиче, углавном се само загрле кад се виде и пре него што ће се растати. Није то амбијент за крупне речи и нежности.

Само једном јој је, неког тмурног јутра, рекао „волим те“, али баш тад је прошао турски шлепер, изгледа да га није чула.

Њему се учинило да нису Турци криви што га није чула, него да је пречула зато што је сада (то му никад, ниједном није пребацила!) брижна распуштеница.

Због њега, или због саме себе, или због живота.

Кад се растану, он прође испод пута и хвата превоз назад за Аутокоманду.

Увек има времена; пре него што ће доћи на посао, седне у кафић и попије нешто жестоко. Вотку најчешће, да се што мање осећа.

Гледа у мобилни тад, и из старог Меркатора стижу поруке: јутрос си био нешто тужан, како су лепо цвеће донели у канцеларију, овде се спустила нека магла, ништа се не види кроз прозор.

* * *

СТЕНТ

„Радославе, шта је то дрон?“

„Дрон је бесконфликтна летелица!“

Не могу да се не насмејем, наглас, од срца. Бесконфликтна летелица.

Радослава мој смех, као и свако дете, вређа.

Деца немају смисла за хумор, то увек заборављамо.

Она имају смисла, о, да, и те како, али за њих је све то озбиљно.

Деца имају смисла за озбиљност.

„Немој да се љутиш, Рале“, кажем му.

Он кажипрстом десне руке чачка доњи поруб пижаме, мало врти главом, па ме погледа и каже: „Нећу.“

Рале је специфичан случај, тако су ми рекле колеге. Докторка Шапоњић ми је пришла и дотакла ми образ наочарама кад ми је шапнула: „Мали је медицински феномен.“

Мрзак ми је тај израз: медицински феномен. Одмакао сам се, погледао докторку, и дипломатски се насмешио. Јадно је кад лекар употреби израз „медицински феномен“. Као да је лаик. Кад тако гледаш на ствари, уосталом, све је феномен и свако је феномен. А лекар је плаћен да му феномен не буде феномен.

Рале има шест година, а уграђују му пети стент. Срце је рано почело да попушта. Он је радознало, ведро дете – понекад се, истина, удаљава од околине, ухвати неку играчку, држи је у крилу и седи у кревету обореног погледа.

Али кад му се обратиш, одмах живне. И не прича много, али воли да слуша глас.

Кад год дођем да га посетим, да поразговарамо, појави се и докторка Шапоњић. Макар на минут, да мало поквари. Не знам због чега је тако строга према Радославу, или се бар мени чини да је строга. На крају увек закључим да је према њему строга зато што сам ја ту.

Он је и према њој отворен. Увек је погледа оним крупним очима, али као да му брзо досади. Са мном више воли да разговара, иако ме мање гледа у очи.

Не разумем због чега у оваквим случајевима – постоје ли уопште „овакви случајеви“ – детету шаљу психолога.

Да га припреми за нешто, да га – шта?

Увек имам утисак да више Рале мене припрема за нешто него ја њега.

Остављам га данас у соби с неким диносаурусом у рукама. Гуменим.

Он му прича нешто.

Диносаурус је кротак, као дрогирано пиле.

* * *

КАКО СИ

„Лоше сам.“

Тако му је одговорила на питање.

Давно је то било, деценија прошла.

Лето, јул.

Враћао се из града пешице, под мишком му кутија и у њој лаптоп купљен на распродаји у Таковској, прекопута Ботаничке баште. Непријатан продавац, сева погледом, као да ће због нечег што он зна, а ти не знаш, да те бије.

Њу је угледао на раскрсници, стигавши већ у свој крај. Знао је да и она ту негде станује, али не тачно и где. Нису се били видели најмање годину и по, две.

Махнула му је издалека.

И он њој, оном слободном руком.

Загрлила га је, он њу опет само том слободном руком. Питао ју је шта ради, како је.

„Ево, идем да купим неку воду“, рекла је. „У овом дисконту овде.“

„Идем и ја с тобом“, рекао је он, па су ушли, и он одмах узео једну флашицу. Она се, међутим, ухватила за паковање од шест флаша од литар, одвукла једно до касе, па се вратила по друго.

Кад су изашли, дао је њој лагану кутију с лаптопом, а он понео воду.

„Хвала ти“, рекла је и погледала некако чудно надоле, десно надоле.

„Како си, Лела?“

Окренула се, загледала му се у очи, нагнула главу у страну. Готово кокетно. Да не беше речи које је изговорила.

„Лоше сам.“

Нежно је то рекла, кроз уздах, сузе су јој наврле, али није их пустила.

„Шта је било, шта се десило?“

„Умрли су ми тата и мама у размаку од месец и нешто дана.“

Застао је, обузео га је неодољив порив не да се насмеши, него наглас да се насмеје. Једва се уздржао.

После је и читао о том феномену: да људима дође да се смеју кад слушају и причају о некој далекој, туђој трагедији, детињасто, као да се те трагедије стиде.

„Прими моје саучешће“, рекао је уозбиљивши се.

„Хвала ти“, рекла је други пут за цигло један минут, окренула се и продужила, а он за њом, са шест литара воде у једној и шест у другој руци.

„Како ли је мислила сама ово да тегли“, питао се.

Она је ишла тако, напред, и причала нешто. Кратке, углавном недовршене реченице.

Док је гледао у сиве хеланке, голе глежњеве и розе патичице, помислио је: „Није приметила да се замало нисам упишао од смеха. Ја сам луд.“

Аутор: Владимир Д. Јанковић

Scroll To Top