Византијско плаво

ВИЗАНТИЈСКО ПЛАВО

Са небеса је ромињала
нека тиха, безболна радост.
Вечер је ова блага, насмејана.
Говорила је чисто, са тако пуно истине.
Клела ме је и грејала
као све оне старе речи
из слатких уста неког младог бога.
Помрачинa је дошла потом,
све ме је болело и све је између нас
било тако превише, превише блиско.
У својим изломљеним сенкама
она ме је грлила и чувала.
Чувала је све што су ветрови
вековима односили из нас.
Слушао сам како своје руке
полаже на топло камење.
Како међу топлим храстовима
шуми пуна утехе.

Негде далеко одавде,
самотне су кише
још увек спирале тротоаре –
болне од превише хладних
и равнодушних ноћи.
А ја сам је за руку држао
и волео небески,
као једно мало, познато, врело лице,
које је тако нетакнутно горело
још од стварања света.
И од тада, чини ми се,
у једну моју молитву
могло је стати читаво оно
страшно руско небо.
Вечерас као да желим
упорно тамо да се вратим.
Између свега старог и новог,
да се претворим у ону траву
или онај врући камен где је села,
можда да утамничим себе
негде између падајућег неба.
И да се тамо заувек откријемо,
вечно византијско плаво.

ХЛЕБ И СО

Већ је зима.
Звижди опет ветар у коси.
Наги одраз њеног стиха
урезује се немом празнином
у мојe студенe очи,
као истопљена прошлост,
сакривена под огољеним, дрхтавим сводом.
Кроз мирну, небом притиснуту земљу
сад је Богу заувек суђено да сања
трагове наших поравнатих сенки и
његов у храсту осушен храм.
С оцем, чекам последи пламичак
блаженог коледарског огња,
док под топлим, осветљеним прагом,
неуредно полажемо сва наша,
некад жива, раскрштена имена.
Тада с једног на друго колено
позајмљујем загрејане мисли
као неко присећање од старина –
на мајчине тихе руке,
порекло првог слова и
просуте мрвице соли и хлеба.

Данас преправљам себе.
Сакривам се беспомоћно
као развучена боја и
занемели глас у слободном лишћу –
делећи с њим исте дубоке бразде
тешких, опалих, заборављних лица.
Али зима је и опет цвета сиромаштво.
Сиромаштво у гладним речима,
нашим неупамћеним корацима,
и исплетеним молитвеним рукама
једног раздвојеног бића.
Исписујем Азбуку на површини воде,
стрпљиво је слушајући приликом губљења
свега што сам тада изговарао у тишини,
желећи да још једном прецима дугујем део себе –
том грумену земље под мојим ногама
који у загрљају корења заборављен клија,
као што сада и моје тело цвета,
оковано у светле гласове
њихове заједничке крви.

Аутор: Александар Габона

Scroll To Top