Виктор Супрунчук: Голубице моја

Ишао сам по улици, сам, тужан, никоме потребан. Било ми је веома лоше. Све је било како не би требало, све наопачке. Нисам видео цветајућу природу, нисам чуо људску грају и буку аутомобила. Душа је била празна, и, чини се, равнодушна за све на свету. Већ је прошло пола године, од када ме је моја жена Катарина оставила и сада живи негде у Енглеској, одвела је са собом и сина Виталика. Тамо се удала за неког Џона, са којим се случајно упознала у Минску на седељци код своје пријатељице. Све се десило тако брзо, да нисам чак ни осетио до краја промену у свом животу. И отишла је она тада, када сам био на службеном путу у Талину и чекао њен долазак са сином код мене. Одједном је изменила своју маршруту из Талина у Лондон. О свему томе сам сазнао нешто касније, примивши од ње електронском поштом кратко писмо, у којем су биле речи: „Заволела сам, добро ми је…“ Међутим, мени сасвим није било тако, као њој. Нисам имао жеље да радим, живим… Клонулост, коју никада нисам осећао, као џак ме је заробила.

О свом новом животу никоме нисам говорио и на питања радозналих сусетки где су жена и син, неколико пута сам нешто прогунђао и оне су одустале. Уопште, свако има своје бриге и сва је ова радозналост само из љубазности, не из саосећања или сажаљења. Иако, није ми потребно ничије саосећање. Изгледа, да сам такав шмокљан, када ми жена тајно бежи код другог мушкарца. Да ли сам је ударао или злостављао, малтретирао или новац нисам доносио кући? Нисам. Увек сам добро зарађивао, каријера је била у успону. Волео сам жену и сина. Наравно, често је требало да идем на службени пут. Дешавало се да она остане сама код куће неколико месеци. Али сам доносио разне поклоне, лепу одећу. Облачила се код мене као лутка. И ето ти га… Поклон, због којег првих недељу дана нисам ишао на посао.

Зашао сам у паркић, поред позоришта музичке комедије, сео на клупу. Осећао сам да сам се веома уморио. Затворио сам очи. Под дрветом није било врело и лако се дисало. Дувао је ветар, као да ме милује, гладио лице, косу. Чинило ми се, тако бих седео и седео, слушајући ову тишину, коју су понекад пресецали весели дечији гласови.

Сада нисам ни о чему мислио и, можда бих чак и задремао: капци су ми се чинили тешки и нисам хтео да отварам очи. Неко се поред мене накашљао, и ја сам осетио лаки мирис дувана. Дим цигарете је био слаб, али ми се свеједно није свидело то, што неко пуши поред мене. Изникла је решеност разјаснити односе са овим човеком, рећи му нешто ружно, гадно, и чак увредљиво. Злоба, која се негде дуго крила и лутала мрачним ходницима моје душе одједном се пробудила, и био сам спреман да је, не само не спречавам, већ насупрот, да је надахнем.

Раширио сам очи, отворио уста и окренуо главу према томе који ме је тровао дуванским димом. На дужини руке и моје торбе на клупи поред мене седела је жена, а можда, и девојка. Није гледала на мене, пушила је танку цигарету и нешто мрмљала себи под нос. Ништа јој нисам рекао и ћутао сам. Она је погледала на мене и уздахнула због нечега. Лице обично, ни по чему није посебно. Али, у очима је била ватра, која лице није чинила лепим, већ некако сасвим другачијим, него код жене, што је управо прошла поред. Хтео сам да гледам на то лице, да осећам поглед тих очију, и, ако је могуће, да љубим усне. Оне су биле пошироке, горња – дебља, и бојом, као зрели парадајз. Врло брзо сам је прегледао и нисам разумео, зашто је тако забринуто, ударцима, као пумпа, почело да ради срце. Чинило се да сам био сасвим равнодушан и да ниједна жена више неће успети да дирне моју душу. Нисам разумео шта се дешава са мном.

„Ви сте ме целог преплавили димом“, рекао сам, али спокојно, некако оклевајући, заборавивши на своју злобу.

„Извините…“, бацила је цигарету у канту и насмешила се очима, пошто се усне нису помериле. Сачекала је, и, дубоко уздахнувши, додала: „Баш сам се уморила данас… Некако ништа није добро, није у реду. И као, покушавам да урадим нешто добро, а не успевам… Код вас је, изгледа, све одлично?“

Гледала је на мене тужно, изгубљено и ње ми је постало веома жао. Њој је било горе, него мени. И она је ваљда, такође, лоше расположена.

„Код мене? Не знам… Ред је само код глупака“, неочекивано сам одговорио, заборављајући, да сам још јуче, целе вечери, лежао на кревету са главом у јастуку и скоро плакао, као видећи пред собом сина и жену. Пажљиво сам погледао на ову жену и неочекивано рекао: „Ја сам Андреј…“

Она је погледала на мене и, чини се, у њеним очима се поново појавила не ватра, већ ватрица. Таква је слабашна лампица, као да ме погледа. Моје лице, очи, нос, коса… Радознала лампица…

Она је ћутала и пажљиво гледала на мене, скупљајући капке и замахујући марамицом у десној руци. Потом је проговорила, растезајући свако слово, као жваку:

„Па шта, ако си Андреј? Ја сам, узгред, Ирена… Па, шта?..“

Ја сам се насмејао, просто закикотао. А потом и она. Па шта, ако си Андреј?

И одједном је постало некако лакше на души. Учинило се да наопколо све и није тако лоше. И трава је зелена, и дрвеће шушти. А около је било толико симпатичних лица, да нисам разумео, одакле су се она појавила.

Почели смо да разговарамо. Више је говорила, наравно, она. Али, ни ја нисам ћутао. О нечему сам покушао да приповедам, чак сам се сетио једне старе шале о заставнику. И она се засмејала, некако пажљиво ме гледајући у очи.

Шетали смо скоро цело вече и целу ноћ. На самом крају почео сам да рецитујем стихове. Чак сам се сетио Александра Блока, цитирао редове из његове „Странкиње“, и ми смо уживали сваки ред овог дела. Ишли смо уздуж реке Свислач, и песма ретких птица чинила ми се чудом. Просто сам се осећао као човек, који се опоравио после тешке болести. Могуће је да сам тако мислио тада, али не и касније.

Замислите: изнад вас је тамно, сиво небо, тишина, одједном неко бризгање… И опет тишина…

Ирена и ја смо се прогудили у пласту сена и до Минска је било око десет километара. Једноставно, из парка Максима Горког смо узели такси и нашли се одједном, с обзиром на то колико смо флаша вина попили, у средини бескрајног поља. Дошла ми је љубав. Срећан сам… Ирена… Голубице моја!..

До Минска смо дошли пешке. Како давно нисам ходао толиким километрима! Али ноћ у пласту сена учинила је да заборавим на изгужване панталоне, на прљаву кошуљу, да ми је лице необријано. Био сам испуњен срећом, радошћу, који су ми давали такву снагу да сам био спреман, чини ми се, да летим. Као да су ми се појавила крила. Нисам осећао ноге под собом. Некуда су отишли моје лоше расположење, раздраженост, злоба.

Почео ми је нови живот. Појавила се жеља да радим. Смејао сам се, шалио са колегама. Они су били већ сви симпатични. Све сам их волео. Чак и оне, са којима никад нисам разговарао, већ се само поздрављао, по навици видећи позната лица.

Сваке вечери сам стрмоглаво летео на станицу, где ме је чекала Ирена. И сада сам већ знао, шта је то права љубав. Не гледајући на људе, љубили смо се, грлили и тако стајали, притиснути једно уз друго минут, два. Можда је то некоме било и смешно: изгледају као одрасли људи, а понашају се као тинејџери. Али мени је било свеједно ко и шта о нама мисли.

Осећао сам у свом длану топлоту Ирениног длана. Мирис њеног парфема ме је опијао, а очи су ме просто хипнотизовале. Обично смо вечерали у кафићу, потом смо ишли код мене у стан. Слушали смо мог омиљеног Моцарта или Битлова, и вече се претварало у чудо, за које сам се надао да ће бити са мном дуго. Најзад, посрећило ми се, и ја сам пронашао жену за остатак живота. Хвала Богу, што ми је поклонио моју голубицу…

Ирена је била осредњег раста, мени до плећа. Није била мршава, чак помало пуначка. Како кажу, имала је фигуру источњачке жене: уска плећа, прилично широка бедра. Када се смејала, код ње су се појављивали равни и блистави, као млади бели лук, зуби. Омалени, прави нос, некако се смешно подизао нагоре, и ја сам њега љубио, љубио, потом – њене блиставе очи.

Нисам знао где Ирена живи, нити сам је питао о томе. Каква је разлика, ево је ту, поред мене. Љубим је, грлим. Већ сам пожелео да она што пре постане домаћица у мом стану и остане ту заувек.

Ми смо разговарали, разговарали, чини се, прешли сваку тему на свету. Али понекад је она дуго ћутала, просто гледала на мене, некако загонетно се осмехујући. Седели смо у мраку, не палећи светло, и ја сам слушао како дише Ирена, како бучно удара њено срце, као да је у мојим грудима.

„Ти си веома добар, мек“, једном је говорила она, „Жао ми те је. Такве као ти искоришћавају. Жао ми те је… Ти си – глупан, можда, срећни глупан…“

„Не сажаљевај… Могу ја и друге приморати да доносе воду. Тим пре, нећу дати никоме да те увреди. Ти си мој анђео, ластавица моја, голубица. Захваљујем Богу, што си се појавила у мом животу. Другачије не бих знао како даље да живим. Будућност ми се чинила потпуним мраком. Нисам видео циљ, због којег би вредело живети даље. Ти си моја радост и срећа, голубице моја…“

Она се тихо смејала, махала руком и нешто говорила, али је нисам могао разумети. Само: глупан си ти, глупан… Наравно, ја сам глупан, срећни глупан, јер ме воли жена, коју волим ја…

Узгред, никад нисам мислио да тако може бити са мном. Мој друг из детињства, Казимир Антонович, после завршетка Московског факултета за енергетику морао је да се запосли на локалној електростаници на Северу. Мрак, пустоћа, хладноћа и бесконачна зима. Једина радост била му је месни клуб. После посла – чашица алкохола и – плес. Он је још увек дете, двадесет две године. Напред је тундра, позади тундра и у средини тундра, а у центру клуб, кроз који пролазе најлепше жене Совјетског Савеза.

Око Казимира у Москви су биле лепотице, али он њих није видео. Све је било свакодневница. Чак и лепота. Њу он тада није осећао. У клубу, који нису фарбали, могуће пола века, где је давно иструлио под, а са зидова се откидали комадићи тапета, Казимир је пронашао своју срећу. Он је само два пута плесао са Људмилом. Њен надимак у сеоцету је био Препелица. Само је касније сазнао да је играо са Препелицом, коју су волели скоро сви мушкарци овог сеоцета. И када је пошао да региструје свој брак, саопштили су му радосну вест: он од овог тренутка може да буде отац двема кћеркама. Па, шта? Около је мрак, хладноћа и зима, која се никада, чини се, не завршава…

Ја сам спасао Казимира много пута у разним ситуацијама, чак и од самоубиства, када је он у очајању плакао, као дете, проклињући тај час, када се родио на белом свету, – и ничим му, у суштини, помоћи нисам могао. Његова Препелица са кћеркама и сином, већ од Казимира, дошла је у Минск, избацила из њиховог стана родитеље, а он је отишао у градић Пухавич, у стару кућу, где и сада живи.

Тако је било. Али не и са мном. Живот се игра са нама, и понекад, ми са животом. И зашто да се сећам тога, шта је било са Казимиром. Свако има своју судбину. Ја имам Ирену, која је попут сунца, звезда на небу. Она привлачи, стеже к себи, зато што је необична, поклон судбине.

Наравно, ја сам глупан, срећни глупан, зато што је поред мене жена, коју волим. Од једног њеног погледа, у скоро ми замире срце.

Заборавио сам да негде у Лондону живи моја бивша жена са још малим сином Витаљем. Жена – наравно, била је и нема је. Али, мој синчић, којег веома волим… Зашто се чак ни њега не сећам… И мени је скоро свеједно, што је Виталик негде далеко? И моје срце не тугује?.. Како се показало, није много потребно… Само да је поред Ирена, која је заклонила собом сав мој прошли живот, моју тугу и срећу… Зар се дешава тако нешто? Али тако се реално збива са мном. И чини ми се, ништа ми више не треба на свету… осим ових очију, нежних руку и ласкавог осмеха, од којег се осећаш као на десетом небу и чак у самом рају.

После месец дана од нашег упознавања, требало је да идем на службени пут. Нисам могао да одбијем, јер то је такође био мој живот, који ми је обезбеђивао новац и захваљујући, ком сам мазио Ирену. И неколико пута појавиле су ми се мисли: какви би међу нама били односи да сам зарађивао на нивоу млађег научног сарадника или обичног инжењера? Одговор нисам проналазио, зато што је мој доходак био стабилан и не тако мали. А када је џеп пун новца, тешко је остати објективан. Изгледа да тако мора бити и увек ће бити. Главно је, да ја волим своју голубицу и она мене, и шта још треба?..

Последњих дана службеног пута ја сам се нервирао, болело ме је срце. Уопште ми је било лоше, и хтео сам што је брже могуће да се вратим кући. Код моје голубице одмах ће ми постати боље. Осетићу се као човек, којег воле. Загрлићу је, пољубити, и нежност, попут крви у жилама, опраће цело моје тело. Само један додир до Ирене, само један додир… Чак и од ове помисли постајало ми је боље, и моја душа је просто пропевала, радовала се и испунила чекањем велике радости.

…Позвонио сам на врата, али нико ми није одговорио и није их отворио. Ушао сам у стан, у којем су били тишина и мир. И нико се није одазвао на мој глас. Сео сам на кауч и седео на њему два дана. Али Ирена ипак није дошла. Нисам јео и нисам пио, чекао сам њу, моју голубицу. Онда сам отворио орман, у којем сам чувао сав свој новац, скоро двадесет хиљада долара. Није их било. Није било швајцарског сата, лаптопа, златног прстена који ми је поклонила моја бивша жена на годишњицу нашег венчања и рођења Виталика. Под јастуком је лежало писмо: „Опрости ми… Ти си глупан, срећни глупан…“

Био сам усамљен и тужан. Са свих страна су ме притискали зидови и хтео сам да завијам као вук. Видео сам само црни угао у соби, а около је текла, као река, моја самоћа… И ја сам заплакалао и у очају зашаптао: „Моја си голубица, голубице моја. Молим те, дођи код мене, дођи. Голубице моја…“

Превела са белоруског: Дајана Лазаревић

Scroll To Top