Виктор Радун Теон: Савремена македонска поезија (избор)

Осморо савремених македонских песника и песникиња (избор)

Реч приређивача

Драги читаоци, пред вама је један могући избор савремених македонских песника. Као и сваки избор, и овај није потпун и нема претензију да буде идеалан.

У вишегласју савремене македонске поезије, није лако издвојити песнике који се истичу својим поетским изразом, особеношћу стила, мелодије, ритма. Сигурно има још много других, свежих гласова македонске поезије, који заслужују да буду приказани. Но, нека овај мали избор буде само први одшкринути прозор у свет лирског стваралаштва македонских књижевника.

У избору песника дугујем велику захвалност уваженим македонским књижевницима Христу Петреском и Весни Мундишевској-Вељановској, чије сугестије су биле драгоцене. Посебно хвала професору Петреском, на чију идеју и подстицај сам и приступио сачињењу овог малог прозора у свет македонске поезије. Хвала и свим ауторима, који су се радо одазвали мојој молби да ми пошаљу песме и тако узели учешће у овом малом, али, надам се, вредном подухвату. И најзад, хвала Милени и Мини Кулић, уредницама цењеног интернет часописа „Култ“, где се објављује овај избор.

Овде је заступљено укупно осморо песника и песникиња, у равномерној расподели, по четири песника и песникиња, разних генерација и разнородне поетике и стила. Сваки песник и песникиња учествовали су са по две песме, по свом избору. Песме, уз приложене био-библиографске белешке, препевао сам и уредио, уз консултацију и одобрење аутора. Одлучио сам да после препева дам песме у изворном облику, на македонском.

Надам се да ћете уживати у читању.

Приредио и препевао: Виктор Радун Теон

Христо Петрески1)

Човек

Човеку треба колико и кучету или мачету
Сува кришка хлеба што одстоји и смекша у води
Или чаша заборављеног и неиспијеног хладног млека
Као окрепљење изнемоглом и болесном старцу

Човеку треба метар меке постеље
Која ће му мање жуљати и бости коске
Док лежи склупчан као леш бачен на ђубришту
И чека да (га) време заборави да постоји

Човеку треба бео комад поцепаних новина
Да запише речи које увек заборавља
Али и белу и чисту марамицу да завеже и чува
Празне снове речи и безброј других илузија!

Човек

На човекот му треба колку на едно куче или маче
Сува кришка леб што ќе отстои и омекне во вода
Или чаша заборавено и недопиено ладно млеко
Како понада за изнемоштен и болен старец
На човекот му треба метар мека постелаŽ
Која помалку ќе ги стружи и боцка коските
Додека склупчен лежи како фрлена мрша на отпад
И чека времето да (го) заборави дека тој постои

На човекот му треба бело парче од скинат весник
За да ги запише зборовите што везден ги заборава
Но и бело и чисто марамче за да ги заврзе и чува
Празните соништа зборови и безброј други илузии!

Двојник

Ако двојник када застане испред огледала
Каже: јао колико ми је дугачак нос
Или немам више ниједну длаку на глави
Или колико много бора имам на челу

Онда вас или ваш Двојник не познаје
Или ви уопште не познајете Њега
Па сте узалуд мислили да имате Двојника
А имали сте само једно старо и лажно огледало

Отерајте свог Двојника од себе
Што пре и што безболније
Или огледало сломите на парам-парчад
Не плашећи се да ћете бити несрећнији од Двојника!

Двојник

Ако Двојникот кога ќе застане пред огледалото
Рече: леле колку ми бил долг носот
Или не ми останале воопшто влакна на главата
Или колку многу брчки имам на челото

Тогаш или вашиот Двојник не ве познава вас
Или вие воопшто не го познавате Него
Па попусто сте мислеле дека имате Двојник
А сте имале само едно старо и лажно огледало 

Избркајте го вашиот Двојник од вас
Колку побрзо толку и побезболно
Или скршете го на парчиња огледалото
Без страв дека ќе бидете понесреќни од Двојникот!

Весна Мундишевска-Вељановска2)

(Не)Време

У напуклом огледалу суштине
достојанство крвари у фугама послушности.

Из лонца неодлучности
дах присуства испарава.

Као никад досад грми тишина
згуснуте ћутње.

(Не)Време

Во напукнатото огледало на сушноста
достоинството крвари во фугите на послушноста.

Од тенџерето на неодлучноста
испарува здивот на присутноста.

Како никогаш досега грми тишината
на кондензираното молчење. 

У поноћ

У поноћпоспаност лебди
између навике и жеље,
гравитација притиска врат,
а трен заспива по инерцији
да оживи рушевину сна.

У поноћ
пиџаме навлаче
све драме дана,
уздаси броје звезде,
а сат на мобилном телефону
ресетује свој животни циклус.

У средишту мог видокруга
сакупљам месечину у кап воде
да умијем лице сунца
што дрема под крилима заљубљених гугутки
које спавају загрљене на врху врбе
пред прозором моје спаваће собе.

У поноћ
тишина у немоћ заспива
у прегибима отиска образа

утиснутог као суви жиг
у маргинама јастука
који у полусну записује
последњи редак колумне дана.

На полноќ

На полноќ
поспаноста лебди
меѓу навиката и посакувањето,
гравитацијата тежи на вратот,
а мигот заспива по инерција
за да ја оживее урнатината на сонот.

На полноќ
си облекуваат пижами
сите драми од денот,
воздишките бројат ѕвезди,
а часовникот од мобилниот телефон
го ресетира својот круг на животот.

Во средиштето на мојот видокруг
ја збирам месечината во капка вода
за да го исплакнам лицето на сонцето
кое дреме под крилцата на вљубените гугутки
кои спијат прегрнати на врвот од врбата
пред прозорецот од мојата спална соба.

На полноќ
молкот во немоќ заспива
во наборите на отпечатокот од образот
втиснат како сув жиг
во маргините на перницата
која во полусон го запишува
последниот ред од колумната на денот.

Васил Тоциновски3)

Љубавна песма

Претворићу се у рибу и препливаћу велике воде
да дођем до тебе и с тобом да будем
лептир чија крила красе боје
дуге удомљен сам у твојим очима
и буба-мара сам залутала по твојим нежним рукама
која неуморно тражи обећану љубав божју.

У умилно псетанце се претворих задремано
као верни чувар крај твојих ногу
у трепет будно да ми не побегнеш
јер срце је иконица света пред којом се молим
за наше душе, шапућем тајне чежње.

А те тајне чежње вековни сни су били
закопани у мислима и постојању
душа су усхита и проклетства, немирење
са грубошћу отежале стварности
планина велика као судба на плећа полегла.

Ех да могу, само да могу у славуја да се претворим
и с прозора твоје собе да ти певам
све најлепше песме да ти дарујем
јер лека нема за моју жудњу за тобом
јер је у тебе лудо заљубљен један обичан
частан, стидљив и бојажљив смртник
неутешно хрлећи ка далекој вечности.

Љубовна песна

Риба ќе се сторам и големи води ќе препливам
тебе да дојдам и со тебе да бидам
пеперутка чии крилца ги красат боите од
ѕуница вдомена во твоите очи сум
и буба мара заскитана по твоите нежни раце
што неуморно ја бара ветената љубов божја.

Милно кутре се престорив задремано
како верен чувар до твоите нозе
во трепет будно да не ми побегнеш
оти срцето е иконка света пред која се молам
за нашите души, ги шепотам тајните копнежи.

А тие тајни копнежи вековни соништа биле
закопани во мислата и постоењето
душа се на восхит и проклетство, непомирливост
со грубоста од натежната стварност
планина голема ко судбина на плешки легнала.

Ех, да можам, само да можам биљбил да се сторам
и од прозорецот на твојата соба да ти пеам
сите најубави песни да ти ги дарувам
оти лек нема за мојот мерак по тебе
зашто во тебе лудо е вљубен еден обичен
честит, срамежлив и плашлив смртник
неутешно заитан кон далечната вечност.

Бескрајна даљина

Далеко смо једно од другог
међу нас се уселила бескрајна пустош
ни чути ни виђени, сами са собом
бол се претворила у црва који рије
подрива осећања и мисли.
У глуво доба из сна ме буди звук
мандолине у магију претворен
у миловање жица од твојих прстију
оних прстију што су мене некад миловали
и играли се жмурке у мојој бујној црној коси.
Потом је у незнани час твој глас
само за мене певао нашу љубавну песму
када сам остао са украденим сновима
и будан из душе чекао да дође песма
у којој су биле садржане приче за нас:
о неуморним пентрањима по планинским стазама,
летњим пландовањима по ливадама и бројању звезда,
босоногим трчањима у сусрет топлим ветровима
нашим шаптајима жуборећим изворима
јер хоћемо да наш дом славе деца
откривајући тајне, одгонетајући магије
о лепоти и узвишености живота.
И сада сам са собом гледам јер није било тако
није се догодило жељено и куда даље
којим путем да пођем у непознату будућност
и куда када се прошлост не мења!

Бескрајна далечина

Далеку сме еден од друг
бескрајна пустелија се вдомила меѓу нас
ниту чуени, ни видени, сами со себе
болката се престорила црв што рие
ги поткопува чувствата и мислата.
Во глуво доба од сон ме буди звукот
од мандолината престорен магија
во милувката по жиците од твоите прсти
оние прсти што некогаш нежно ме милуваа
и си играа криенка во мојата бујна црна коса.
Потоа во тоа ниедно време твојот глас
само за мене ја пееше нашата љубовна песна
кога останав со украдени соништа
и буден со душа чекав да дојде песната
во која беа содржани приказните за нас:
за неуморните искачувања по планинските патеки,
летни седенки на ливада и броењето ѕвезди,
босоногите трчања во пресрет на топлите ветрови,
нашите шепотења на жуборливите извори
оти сакаме нашиот дом деца да го слават,
откривајќи тајни, разгатнувајќи магии
за убавината и возвишеноста на животот.
И сега сам со себе гледам оти не било така
не се збиднало посакуваното и каде потаму
по кој пат да тргнам во непозната иднина
и каде кога минатото не се менува!

Кристина Николовска4)

Тактика

Некад је најважније пронаћи паркинг
Паркирати се дуго, дуго, годинама решити свој проблем
Уколико не жалите за изгубљеним паркираним временом, али
Можда је боље одложити паркинг, игнорисати га,
пркосити миру, познајем оне који нису паркирали
…нисмо их стигли, нису се ни вратили
Ипак су нас учили како треба да искористимо паркинг.

Ако је срећа у најмањим стварима, то мора бити
један од успешних рецепата – као филозофија паузе: када
треба уздахнути, зашто, зашто уопште паркирати се? И коме?
Себи?
И ако је некад најважније пронаћи паркинг, сачекајте, да ли је
то прави паркинг за вас или је то туђа судбина, страно
парче аксиологије,
Тактика је то,
размислите
пре него што се наслепо паркирате
Можда је то место историје, моћи, а можда и преко пута,
или је место заборава,
где се после нико неће зауставити
Зато боље не наседајте на знак
сачекајте свој паркинг живота – и испуните га!

Превише је то филмски
И то су пропаганде, не верујте

Негде вас још увек чека ваш паркинг, ако га
нису освојили они који су знали за ову тактику

Тактика

Некогаш е најважно да се најде паркинг
Да се паркира долго, долго, со години да се реши својот проблем
Доколку не жалите за изгубеното паркирано време, но
Можеби е подобро да се одложи паркингот, да се игнорира,
да се пркоси на мирот, познавам такви кои не паркираа
…не ги стигнавме, не се ни вратија
Сепак нe учеа како треба да го искориститиме паркингот.

Ако е среќата во најмалите нешта, мора да е тоа
еден од успешните рецепти – како филозофија на паузите: кога
да се здивне, зошто, зошто воопшто да се паркира? И ко
Себе?
И ако е некогаш најважно да се најде паркинг, сочекајте дали е
тоа вистински паркинг за вас, или е тоа туѓа судбина, страно
парче аксиологија,
Тактика е тоа,
размислете
пред слепо да паркирате
Можеби е место на историја, моќ, а можеби е и преку пат,
или е место на заборав,
каде никој нема потоа да застане
Затоа подобро, не наседнувајте на знакот
сочекајте го својот  паркинг на животот – и исполнете го!Тоа е премногу филмски

И тоа се пропаганди, не верувајте
Некаде сепак ве чека вашиот паркинг, ако
не го освоиле оние кои знаеле за оваа тактика

Место песме

То је обично важно место
и пре него што се родило – ту је
Тамо песме чекају своја тела

Сада сам тачно на том месту
које треба да се испуни, а ја немам
намеру да га испуним – ничим
Једноставно: зашто бих оденула своју
                                                                    песму
у лексеме, фонеме, феме, семе,
кад она можда хоће нешто да ми шапне
неуредна, још нескамењена,
                                                        недовршена?

Моја гола песма се није обукла
и не дозвољава ни да се постави тема, осим ње
      саме

Детињаста реакција, нема шта
Али, ипак је заузела место песме, лукаво,
стратешки

поиграла се – и отишла
Сада бих ја требало да Вам је оправдам
или да осмислим место песме

Мислим да је прекасно,
да ћу потражити другу локацију за то…

Местото на песната

Обично е тоа важно место
уште пред да се роди – го има
Таму песните ги чекаат своите тела

Сега сум токму на тоа место
кое треба да се полни, а немам
намера да го полнам со – ништо
Едноставно: зошто да ја облечам мојата
                                                                    песна
во лексеми, фонеми, феми, семи,
кога можеби таа сака нешто да ми шепне
недотерана, се уште нескаменета,
                                                    незавршена?

Мојата гола песна не се облече
и не дава да се постави ни тема, освен самата
     таа

Детска реакција, нема што
Но, сепак го зазеде местото на песна, итро,
стратешки
се поигра – и си замина
Сега јас би требало да ви ја оправдам
или да го осмислам местото на песна

Мислам дека е доцна,
дека ќе барам друга локација за неа…

Трајче Кацаров5)

Из бележнице Егора Суа

***

После ручка скупљам
Мрвице хлеба по тепиху
Како да сакупим звезде по небу
Једна ми није надохват руке

***

Залази сунце
Да изађе месечина
Спремам се
Да туђу жену одведем
На пољану иза брестова
Све је мрачно
„Егор Су!“ – неко викну
Хтеде да ми осветли сенку.

***

Песник леже да спава
И остави упаљену лампу у соби
А крај кревета остави отворену књигу
А поред књиге беше бели лист папира и на њему
Оловка наоштрена до бола

***

Вредни мрави сакупљају мрвице
Што их живот расипа
Неке су веће од њих

***

Кренух на пут са татиним наочарима
Са онима које је тата носио
Да би се вратио у живот

„Егор Су, немој да се дуваш!
То нису биле његове наочаре!“-
Као да чујем мајчин глас

***

Кад су поплављене
Улице града
Све је изгледало као некад

Пољски нужници
Отворили су врата

***

У саксији на балкону
У којој је мама садила цвеће
Населила се птица
Кад су се птићи из јаја излегли
Мама поздрави најлепши цвет
Који јој одлете из руку

***

Све је у фрижидеру
Замрзнуте жеље
Карта за рај

И још нешто што отвара
И затвара врата

***

Увече
Страх од смрти
Не оставља ме на миру
Смрзнут у кревету
Сањам да спавам

„Снови!“ – рекла би моја мајка

Од бележникот на Егор Су

***

После ручекот собирам
Трошки леб по тепихот
Како да собирам ѕвезди по небото
Една не ми е на дофат на раката 

***

Заоѓа сонцето
Месечината да изгрее
Се подготвувам
Да одведам туѓа жена
На полјаната зад брестовите
Се’ е темно
„Егор Су!“ – некој викна
Бара да ми ја осветли сенката.

***

Легнал поетот да спие
А светилката во собата ја оставил да свети
А покрај креветот книгата ја оставил отворена
А покрај книгата бел лист хартија и врз него
Моливот наострен до болка 

***

Вредни мравки собираат трошки
Што ги расејува животот
Некои се поголеми од нив

***

Тргнав на пат со очилата на тато
Со оние што тато ги носеше
За враќање назад во животот 

„Егор Су, немој да се прчиш!
Не беа тоа негови очила! “-
Како да го слушам гласаот на мајка

***

Кога се поплавија
Улиците во градот
Се’ тргна по старому 

Полските нужници
Ги отворија вратит

***

Во саксијата на балконот
Во која мама садеше цвеќе
Се населила птица
Кога од јајцата се испилија пилиња
Мама го поздрави најубавиот цвет
Што и одлета од рацете

***

Се’ е во фрижидерот
Замрзнатите желби
Влезницата за во рајот

И уште нешто што ја отвора
И затвора вратата

***

Навечер
Стравот од смртта
Не ме остава мирен
Смрзнат во креветот
Сонувам дека спијам

„Соништа!“- ќе речеше мајка  ми

Снежана Стојчевска6)

Празно место

Око трпезаријског стола су четири столице.
Седимо унакрсно
моја мајка насупрот мом брату,
ја насупрот мом оцу.
Таква је и повезаност,
оцу ћерка, мајци син.
Временом ми се брат одселио,
на његовом месту сада мој син седи.
Понекад му моја мајка каже Владе,
уместо Калин.
Све чешће каже само „сине“,
да буде сигурна да неће погрешити.

Након што нас је отац напустио
свако од нас једе сам, у различито време.
Ако седнемо у исто време болеће нас
недостатак који зјапи из празне столице.

Нас је троје, али лонац
и мера за ручак остали су за четворо.
Храну која остане
сутрадан дајем мачкама.

Подижем поклопац лонца са пиреом
а кашиком га несвесно делим на четири.
Моја мајка гледа у крст и крсти се
мислећи на ону једну четвртину од нас,
која је на небу.

Празно место

Околу трпезариската маса има четири стола.
Накрсно седиме
мајка ми наспрема брат ми,
јас наспрема татко ми.
Таква е и конекцијата,
на татко ќерка, на мајка син.

Со време брат ми се отсели,
на негово место сега седи син ми.
Понекогаш мајка ми му вели Владе,
наместо Калин.
Се почесто вели само “сине“,
за да биде сигурна дека нема да згреши. 

Откако татко ми нѐ напушти
секој од нас јаде сам, во различно време.
Aко седнеме истовремено ќе нѐ боли
недостигот што зјае од празното столче.

Тројца сме, но тенџерето
и мерката за ручек останаа за четворица.
Храната што останува
утреден ја давам на мачките.

Го кревам капакот од тенџерето со пире
и со лажица несвесно го делам на четири.
Мајка ми го гледа крстот и се прекрстува
мислејќи на една четвртина од нас,
која е на небото.

Отпор

Крхкост ме мрви,
храброст даје ми
да будем оно што јесам.
Моја је сила свила,
коју везем у стих.

За реч ћу те држати,
к’о вучица р’жати
језик у чвор
нећу везати,
већ га разлити
по језеру
ендемског типа.

Види,
моје је видело врела веда
што одузима дах.
Дивљи ћу огањ запалити
у дивљој гори
живу реч изговорити.
Мира неће бити!

Отпор 

Кревкоста ме рони,
ми дава храброст
да бидам тоа што сум.
Мојата сила е свила,
што ја везам во стих.
За збор ќе те држам,
ко волчица ќе ‘ржам
јазикот во јазол
нема да го врзам,
ќе го разлеам
в езеро
од ендемски вид.

Види,
виделото ми е врела веда
што одзема здив.
Див оган ќе горам
во дива гора
жив збор ќе зборам.
Не ќе има мир!

Даниела Андоновска-Трајковска7)

Једнакoкраки троугао

Ограничила сам праву са две тачке
и ставила на њу још једну
идентичну њој
и преклопила их
да сакријем једну испод друге
да кажем обе моје су
                               а нису
да кажем обе исте су
                               а нису
да кажем обе сједињене су
                               а нису

Заголицала сам једну праву
у средишту њеном
и подигла је
са два прста у једној тачки

Испружила се она као колиба
усред шуме

Ограничи она простор
На три ексера окачи дан

И уђох сама унутра
пoкривених леђа
Са каменом у хлебу

Рамнокрак триаголник

Ја ограничив правата со две точки
и врз неа ставив уште една
идентична на неа
и ги преклопив
за да ја скријам едната под другата
за да речам двете мои се
                               а не се
за да речам двете исти се
                               а не се
за да речам двете плот се
                              а не се

Ја скокотнав едната права
во средето нејзино
и ја подигнав
со два прста во една точка

Се истегна таа ко куќарка
сред шума

Ограничи простор
На три шајки го обеси денот

И влегов сама внатре
со покрив над грбот
Со камен во лебот

Тригонометријске функције
живота

постоји троугао од блата, пљувачке и сламе
у који се сами уграђујемо и качимо га
на највише место
између три права угла
што лете загрљених глава

на ситне залогаје
вечност нам даје
ту птицу селицу
која кроз исти прозор
улази и излази

Тригонометриски функции
На животот

има еден триаголник од кал, плунка и сламки
во кој сами се вградуваме и го обесуваме
на највисокото место
меѓу три прави агли
што летаат гушнати со главите

на мали залаци
вечноста ни ја дава
таа птица преселница
што низ истиот прозорец
влегува и излегува

Стефан Марковски8)

Живот, игра

Живот је игра
сувољубна стреха са раширеним рукама
грле те
ти слушаш ехостих кише
од које си побегао
и шириш своје.

Живот се с нама игра
као несташно дете које игра фудбал
усред распуклих улица Сао Паола
или безочни бескућник испред њујоршког метроа
који је дочекао изгубљене странце
или мироживи адикт ангелског праха
док схвата да је најдубља рупчага на свету
само Рај окренут наопачке.

Живот, игра

Животот е игра
сувољубна стреа со раширени раце
те прегрнуваат
ти го слушаш ехостихот на дождот
од кој си избегал
и ги шириш своите.
Животот нè игра
ко палаво дете кое игра фудбал
среде напукнатите улици на Сао Паоло
или безочен бездомник пред њујоршко метро
кој дочекал изгубени странци
или мирожив адикт на ангелска прав
додека сфаќа дека најдлабоката дупка на светот
е само Рајот свртен наопаку.

Свадба

Са белим шеширом стижем у Град вечне славе
залутао усред белих свадби
из којих нико није изашао као побегуља
река вина пресеца овај град надвоје
њоме пловимо
од јутра до сумрака у друштву пијаних лептирова
ветар је пријатељ дуга кроз које треба да прођемо
светлости нас чекају испод њих
светлости запролећене у њему
а он као нека неверна скитница
са усана на усне претаче химну коју птице
у један глас певају свима
који са подигнутим чашама дочекујемо зору
што личи на свилену мараму.

Залутали гости са флашама што не умеју
да лете
кроз стаклену музику дозивају
загрљаје дана и ноћи
у ритму звезда падалица са којима наше вече плаче
да пред новим муњама шапну на сав глас
тежак њихов крик
теби се скерлетне фонеме
клижу споља по сатену
што ти облачи тишину
што ти обликује сутрашњицу
што ти скида утеху.

Врисак богова заглушује вреву
Ово венчање
немиран сан је
суђаје што предсказује прогнана тела
ти си свемоћ
у облаке расцветана
суза
која умива сликарску четкицу иза ове шаролике арије
и пламен и ветар у једра
чамца без кормила
усред реке од црвеног вина

Свадба  

Со бел шешир пристигам во Градот на вечната слава
залутан среде бели свадби
од кои никој бегалка не се сторил
река со вино го сече овој град на две
низ неа пловиме
од утра до самраци во друштво на пијани пеперуги
ветрот е пријател на ѕуниците низ кои треба да минеме
светлини нè чекаат под нив
светлини запролетени во него
а тој како неверен скитник
од усни на усни ја прелева химната која птиците
во еден глас ни ја пеат на сите
кои со чашите угоре ја дочекуваме зората
што личи на свилена марама.

Заталкани гости со шишиња што не умеат
да летаат
низ стаклена музика ги довикуваат
прегратките на денот и ноќта
во ритам на ѕвездопадот со кој плаче нашата вечер
пред новите молњи да го шепнат на сиот глас
тешкиот им крик
тебе скрлетни фонеми
ти се лизгаат однадвор по сатенот
што ти ја облекува тишината
што ти ја обликува утрешнината
што ти ја слекува утешнината.

Пискот на боговите ја заглушува вревата
оваа венчавка
немирен сон е
наречници  што нарекува прогнати тела
ти си семоќ
расцутена в облаци
солза
што ја умива сликарската четка зад шаренава арија
и пламен и ветер в едра
на чун без кормило
среде река од црвено вино.

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Христо Петрески

Проф. др Христо Петрески рођен је 4. фебруара 1957. године у Крушеву. Магистрирао је културологију у књижевности на Институту за македонску књижевност при универзитету „Кирил и Методиј“ – Скопље, на тему „Хаику поезија – између елитног и масовног“. Докторирао на тему „Ауторска бајка – компаративна анализа“ (методичке и дидактичке науке). Редовни је професор и директор Института за науку, алтернативу, културу и уметност – Скопље, а предаје и на међународном универзитету Европа Прима у Скопљу.

Аутор је више од 50 књига, и то:

Књиге поезије за одрасле: „Огледало” (Модерност – Скопље, 1979), „Вулканска потреба” (Култура – Скопље, 1981), „Разговор са зидовима” (Омладинска искра – Сплит, 1981), „ У јагоди црв (Студентски збор – Скопље, 1982), „Врх (Мисирков – Битола, 1983), „Штит” (Мисла – Скопље, 1985), „Туђе тело” (Македонска книга – Скопље, 1990), „Путник на повратку” (Мацуо Башо – Оџаци, 1991), „Забел” (избор, Мисла – Скопље, 1991), „Камени језик“ (Феникс – Скопље, 1996) , „Стаклени кључ” (Феникс – Скопље, 2003), „Бело мастило” (Феникс – Скопље, 2003), „Читање ненаписаног” (Феникс – Скопље, 2009), „Пантомима” (Феникс – Скопље, 2009), „Читање ненаписаног” (Хрватска књижевна заједница – Ријека, 2010), „Погрешан човек” (Матица – Скопље, 2012), „Погрешан човек” (НИУ Македонски информативно-издавачки центар – Панчево, 2013. и 2014.), „Узвичник” (Феникс – Скопље, 2013.), „Јабука, инсект, номад” (Феникс – Скопље, 2013.), „Тачка, запета” (Дијалог – Скопље, 2014.) , “Упитник” (Бран – Струга, 2014); „Кад претрчава срна и(ли) јелен” (Феникс – Скопље, 2015), „Голуб и ноћ” (Феникс – Скопље, 2016), „Ја и мој двојник” (Феникс – Скопље, 2019), „Дах испред огледала“ (Македонија презент – Скопље, 2020) и „Обрнута“ (Македонија презент – Скопље, 2021).

Књиге поезије за децу и младе: „Бонсаи“ (Детска радост – Скопље, 1991), „Бел петел врн ветер“ (брзалице, Детска радост – Скопље, 1992), „Паметнима нису потребне степенице за пењање“ (Феникс – Скопље, 2008), „Дојранска рапсодија” (Феникс – Скопље, 2014), „Буди звезда” (Феникс – Скопље, 2016).

Проза за одрасле: „Продавница чистог ваздуха” (Мисла – Скопље, 1988), „Добри ђаво” (Феникс – Скопље, 1996), „Трећа срећа” (Феникс – Скопље, 2010), „Пирамида. Лавиринт“ (Бран – Струга, 2011), „Лифт (ни)је за двоје“ (Феникс – Скопље, 2011), „Твоје = моје очи“ (Феникс – Скопље, 2012); „Да ли волите Далија” (Феникс – Скопље, 2013), „Радохоличар, или само још ово да завршим…” (Феникс – Скопље, 2014), „Славуј који је певао ноћу и сам” (Феникс – Скопље, 2014), „Задња пошта 97244“ (Феникс – Скопље, 2015).

Проза за децу и омладину: „Љубав плус“ (Детска радост – Скопље, 1993), „Скопски трамвај“ (Феникс – Скопље, 1996), „Највећа тајна“ (Феникс – Скопље, 2004)“, Збогом “Кензо Танге” (Феникс – Скопље, 2006), „Дете које је желело да постане пчела“ (Феникс – Скопље, 2010), „Златна јабука и друге бајке“ (Вермилион – Скопље, 2012), „Шта сања леви а шта десни јастук“ (Феникс – Скопље, 2015).

Критика и есејистика: „Повезани судови” (Наша книга – Скопље, 1986), „Македонска филмска критика” (ЕСРА – Скопље, 2011), „Македонска позоришна критика” (ЕСРА – Скопље, 2011), „Зашто хаику” ( Феникс” – Скопље, 2011), „Оригинална бајка – компаративна анализа” (Феникс” – Скопље, 2013), „Позориште као имагинарно острво” (Феникс – Скопље, 2013); „Ликовна уметност је шта се (не) види“ (Феникс – Скопље, 2015), „Позориште као редитељ света” (ЕСРА Универзитет – Скопље, 2017).

Афоризми: „Филозофија журбе“ (Феникс – Скопље, 2016) и „Лајање без кајања“ (Феникс – Скопље, 2016).

Новинарство: „Дванаест горостаса” (Млади борец – Скопље, 1983), „Саговорници” (Наша книга – Скопље, 1989), „Виртуелно огледало” (Феникс – Скопље, 2010), „Колумне које се не мажу на хлеб“ (Феникс – Скопље, 2013), „Карневали и карневализација“ (Феникс – Скопље, 2015).

Антологије и избори: „Вишњења” (патриотска поезија, „Млад борец” – Скопље, 1980), „Визија целине” (светска приповетка, „Мисла” –Скопље, 1992), „Бела хаљина” (светска кратка проза, Феникс – Скопље, 2001), „У стварности је стварност потпуно другачија“ (светски графити, Феникс – Скопље, 2002), „Поклон од срца“ (љубавне песме и писма, Феникс – Скопље, 2003), „Антологија савремене македонске кратке приче“ (Феникс – Скопље, 2012), „Антологија драмских текстова за децу и младе“ (Феникс – Скопље, 2013), Антологија савремене македонске поезије за децу и младе „То сам ја“ (Македонија презент – Скопље, 2017), Избор најновије македонске поезије за децу и младе „Нови цврчци“ (Македонија презент – Скопље, 2017), „Планета Скопље“ (Феникс – Скопље, 2020), „Песме за Скопље“ (Феникс – Скопље, 2021) и „Есеји за Скопље“ (ИНАКУ – Скопље, 2021).

Награде: за збирку песама „Камени језик“ – награда „Ацо Шопов“, за публицистику – награда „Крсте Петков Мисирков“, за књигу за децу „Скопски трамвај“ – награда „Васил Куноски”, за књигу „Паметнима нису потребне степенице да би се попели” – награда „Ванчо Николески”, за књигу „Пирамида. Лавиринт“ – награда „Крсте Чачански”, за роман „Лифт (није) за двоје” – награда „Рациново признање”, за књигу „Погрешан човек” – награда „Иво Андрић”, за сатиру у књижевности – међународна награда „Радоје Домановић“, за књигу „Упитник“ – награда „Јован Котески“, за књигу „Златна јабука и друге бајке“ – награда „Вермилион“, за књижевни опус – награда „Гоцева повеља“, награда „Гогољ“ – за стваралачки опус, награда „Гран при“ за књижевни опус на Мелничким вечерима поезије, награда „Књижевно перо“ – за роман „Лифт (није) за двоје“, награда „Савременост“ за књижевни опус, награда „Ерго Сум“– за најбољу објављену серију позоришних критика, награда „Македон“ – за афирмацију и представљање македонске књижевности и културе у иностранству, награда „Урбан“ – за афирмацију македонске урбане културе, награда „Поетска муза“ за поетско стваралаштво, награда „Звездани Македонијум“ – за развој македонске националне културе и књижевности,  за поезију – награда „Наим Фрашери“, за хаику песме – награда Књижевне општине Вршац, међународна награда „Мисаоник“ за књижевни опус Књижевне заједнице Сремска Митровица, награде Удружења књижевника Македоније за најбољу песму и есеј, награда Културно-Просветне заједнице Македоније за критику, награда Републичке конференције младих Македоније, награда „Феникс“ општине Центар, прва награда за хаику поезију у Мелнику (Бугарска) и друге награде и признања.

Преводи и препеви: на српски, хрватски, словеначки, бугарски, француски, енглески, немачки, словачки, руски, албански, турски, руски и друге језике. 

Христо Петрески је новинар и писац. Био је новинар и уредник у редакцијама: Студентски збор, „Млад борец“, Радио Скопље и „Нова Македонија“. Од 1982. године је оснивач и директор Издавачке куће Феникс” – Скопље и Фондације за научну и културну афирмацију и презентацију „Македонија презент” – Скопље. Члан је Удружења књижевника Македоније од 1985. године, а тренутно је председник Скупштине Удружења књижевника Македоније. Један је од оснивача часописа „Стожер“ и манифестације „Празник липа“ при Удружењу књижевника Македоније. Сада је главни и одговорни уредник тематског књижевног часописа „Тренд” и научног књижевног часописа „Књижевна академија”.

Почасни је члан Удружења књижевника Србије. Члан је Удружења новинара Македоније од 1979. године. Поред књижевних дела, пише књижевне, филмске и позоришне критике, колумне и есеје.

2 Весна Мундишевска-Вељановска

Рођена је 1973. године. у Битољу. Члан је Друштва књижевника Македоније, Македонског научног друштва – Битољ (МНД) и Битолског књижевног круга. Аутор је 13 књига поезије, 2 књиге критичких есеја и коаутор књиге песама за децу. (Ко)аутор 6 стручних књига.

Њена поезија је превођена на многе стране језике. Заступљена је у антологијама. Добитник је више награда. Уредник је часописа за културу „Савремени дијалози“, члан Етичког комитета МНД, уредник и главни и одговорни уредник часописа „Раст“, ​​билтена „Пима“, „Изрек“ и „Разгледи“, као и тридесет песничких књига и збирки.

Била је председница Друштва за књижевност и културу „Развиток” – Битољ и Књижевне омладине Македоније – ОК Битоља, секретар Битољског књижевног круга и члан Редакције МНД. Амбасадор мира је у Cercle Universel Des Ambassadeurs De La Paix – Suisse/France од 2016. године.

3

Васил Тоциновски

Рођен је 1946, у с. Стојаково, Ђевђелија, песник, приповедач, романсијер, писац за децу и младе, критичар и есејиста, историчар књижевности, преводилац, антологичар. Дипломирао је на групи Историја књижевности народа СФРЈ на Филозофском факултету Универзитета „Св. Ћирило и Методије“ у Скопљу, где је магистрирао и докторирао.

Аутор је 64 књиге из белетристике и историје књижевности. Редиговао је и приредио 60 књига из македонске књижевне и публицистичке баштине. Коаутор је 22 енциклопедије, уџбеника, приручника и зборника. Добитник је бројних највиших награда и признања у земљи и иностранству. Преведен је на двадесетак језика.

4

Кристина Николовска

Кристина Николовска је писац, универзитетски професор, теоретичар књижевности, књижевни критичар, есејиста, песник, антологичар, стручњак за креативну културу у односима са јавношћу, менаџер кампање. Ауторка је 21 књиге: поезије, теорије књижевности, књижевне критике, есеја, тумачења, беседа, монографија и филозофских разговора. Приређивач је два антологијска поетска избора савремене македонске поезије.

Рођена је 17. маја 1969. године у Скопљу, где је дипломирала, магистрирала и докторирала на Филолошком факултету „Блаже Конески“ Универзитета „Св. Ћирила и Методија“. Живи у Скопљу и ради на Филолошком факултету „Блаже Конески” као редовни професор. Од академске 2017/2018 године проф. Др Кристина Николовска је актуелна шефица Катедре за македонску књижевност и јужнословенске књижевности.

Николовска је редовни професор Теорије књижевности, а предаје предмете: Реторика и стилистика, Семиологија и херменеутика, Реторика у односима с јавношћу, Семиологија у односима с јавношћу и Метафора. Предавала је и предмете: Основни теоријски појмови, Теорија жанрова, Методика књижевнотеоријских појмова и др. Предаје на постдипломским студијама из македонске књижевности: Теорија књижевности, Метафорика, Херменеутика, Ars poetica херменеутика. На докторским студијама македонске књижевности предаје: Теорију књижевности, Креативну: реторику, стилистику, херменеутику, семиологију. На докторским студијама културологије предаје: Креативну културу у односима с јавношћу (реторика, стилистика, херменеутика, семиологија). На „Семинару о македонском језику, књижевности и култури“ у Охриду држала је курс македонске књижевности (2002-2005, 2013, 2019) и курс креативног писања (2014). Дуги низ година, до данас, била је заступљена као предавач на Семинару. Била је гостујући професор у Бриселу (Белгија, 2004) и Марибору (Словенија, 2005). Предавала је и на Универзитету „Гоце Делчев” у Штипу (2009-2010).

Члан је Македонског славистичког конгреса. Члан је Друштва књижевника Македоније (ДПМ) од 1992. године, где је од 2004. до 2006. била секретар за међународну сарадњу. Од 2014. године је члан Председништва ДПМ-а. Од 2018. до 2021. године је секретар за међународну сарадњу ДПМ и члан Председништва ДПМ. Од 2022. године је председник Скупштине Друштва књижевника Македоније. Аутор је ТВ серије „Разговор“ (2007), циклуса од шест ТВ емисија филозофских разговора са врхунским македонским уметницима. Од 2009. године до данас Николовска је руководилац кампање акције пошумљавања „Дан дрвета – посади своју будућност!“ Од 2018. године је члан Организационог одбора међународне књижевне манифестације „Рацински сусрети“ у Велесу.

Добитник награда:

– “Млада Струга ’88” на “Струшким вечерима поезије”,

– Награда за књижевну критику и есеј „Димитар Митрев“ коју додељује Друштво књижевника Македоније за 2016. годину.

– Традиционална награда за критику и есеј „Златен орев“ („Златни орах”) за 2018. годину, коју додељује Савет традиционалне манифестације Илинденски срцекази

– Награда „Караманов” за најбољу песничку књигу у 2020.

– Међународна награда „Ана Франк” за 2022. годину коју додељују издавачка кућа „Феникс” и Фондација за културну и научну афирмацију и презентацију „Македонија презент” из Скопља.

5

Трајче Кацаров

Трајче Кацаров је песник, приповедач, есејиста и драмски аутор. Ради као драматург у НУЦК „Ацо Шопов“ – Народен театар Штип. Ради као доцент на Интернационалном универзитету за аудио-визуелне уметности „Европа Прима“.

Године 1993. основао је часопис за уметност СУМ и до данас је његов главни и одговорни уредник. Године 1996. са групом истомишљеника основао је часопис за позориште „Тренд театар“ и постао уредник, а 1997. године, са групон аутора, основао је гласник Друштва књижевника Македоније (ДПМ) „Стожер“. Од 2017. године је главни и одговорни уредник часописа „Стожер“.

Као издавач објавио је тридесетак књига из науке, есејистике, уметности и публицистике.

Аутор је следећих књига:

Поезија: „У мишкама будилника“, 1986; „Следите ли Хорхеа“, 1991; „Дискретни шарм Кус Де Ру“, 1993; „Регтајм господина Налчеа“, 1997; „Емигрант Цвик“, 2003;                                     „Приствито прилича на мен“ (избор на бугарски), 2002; „Поезија“, избор, 2004; „Волноумци“, избор, 2007; „Инакумислешти“, избор на бугарски, 2010; „Форма мука“, 2011; „АКО“, поема, 2011; „Песме за Тају“, 2016; „Ако“, поема, Београд, Србија 2017; „Три боје на љубави“, 2021.

Проза: „Цартарова чичитра“, 1996; „Дневник на Омир“, 1999; „Павиљон за глунци“ избор 2003; „Тата и отац“, 2008; „Тата и Отац“, превод на бугарски, 2010; „ЈАД“, роман, 2015; „О, зар сте то Ви ​​господе Памук“, роман, 2016; „Како сам постао Амадеус“, роман 2019; ,,Како сам убио Мандрака“, роман, 2021.

Драме: „Да није било кише“, 1993; „Фалц змије“, 1996; „Нота у којој лампа не треба да се угаси“, избор 1999; „Гард“, избор, 2003; „Чалик чамак“, избор, 2005; „За само један дан“, избор на српском, 2011; „За само један дан“, драма на хрватском језику, 2013; „Шешири“ – драме, Арс Поетика, Београд, 2016; ,,Са укусом воћног сладоледа“, драме, Солсон, Скопје, 2017; „Цурки Палки“, драме, Тврдиња, Луцк, Украјина 2017; „Брачни живот Зоне Занфирове“, драма, МИАН, 2019.

Објављивао је драме, песме, приче и романе за децу и велики број есеја.

Заступљен је у више антологија које се баве савременом македонском драмом.

Као песник је заступљен у више антологија и избора македонске савремене поезије у Македонији и иностранству.

Превођен је на: руски, бугарски, српски, хрватски, албански, словеначки и украјински језик.

Кацаров је од 2000. године колумниста часописа и листова: „Нова Македонија“, “Време“, „Утрински Весник“, „Штипски глас“.

Награде: „Рациново признание“ за најбољу прозну књигу за 2009. годину; ,,Прозни мајстори“ за најбољу прозну књигу Фондације „Македонија презент“ за 2010; ,,Јован Котески“ за најбољу песничку књигу, 2011. године; награда за најбољу поему за 2011. годину „Григор Прличев“; награда ДПМ за најбољу књигу за децу „Ванчо Николески“ за роман за децу „Не паркирај, гаража“; награда „Ацо Караманов“ за циклус „Песме за истину“.

Признања: „8-ми ноември“ за Штипско културно лето; „Личност године“, скупштина општине Штип за 2004. годину; „Делатник у култури“ за 2004. година; „8-ми Ноември“ за роман „Тата и Отац“, за 2010. годину; признање „За посебан допринос у културној сарадњи“ Министарства за културу Р. Бугарске,  2011. године.

6

Снежана Стојчевска

Снежана Стојчевска је ауторка пет песничких књига: „Шећер на поду” (Или Или, 2012) „Испод нуле” (Награда „Бели Мугри“, 2013), „Модре фантазије”, „Требао би да је лако” (Антолог, 2017) и „Умотаћу се у песме” (МИ-АН, 2019).

Заступљена је у више антологија, панорама и зборника младе македонске поезије. Ангажована је као извршни уредник часописа за књижевност, културу и уметност “Современост”. Године 2018. постаје део европске платформе за песнике и фестивале Версополис. Године 2019. наступа као приређивач и уредник уметничке панораме – Допир (Додир) у издању Арт Еквилибриум, Ђевђелија.

Члан је Друштва књижевника Македоније. Члан је организационог одбора Скопског фестивала поезије, који је први пут одржан у септембру 2021. године.

7

Даниела Андоновска-Трајковска

Даниела Андоновска-Трајковска (1979) jе македонска песникиња, прозаисткиња, књижевна критичарка, редован професор на Педагошком факултету у Битољу, где предаје методику. Члан је Друштва књижевника Македоније, Славјанске књижевне и уметничке академије у Варни, Битољског књижевног круга и Македонског научног друштва, где је у два мандата била председник Уређивачког савета.

Главни је уредник књижевних часописа „Раст“ и „Современи дијалози“, а такође је и у редакцији часописа „Книжевни елементи“, објавила је преко 100 научних радова, 9 књига поезије на македонском језику, 1 књигу поезије на арапском и 2 на енглеском језику, 2 књиге приповедака („Кафа, чај и црвено небо“ и „Деконструкција празнине“), 2 стручне публикације и 1 универзитетски уџбеник – „Критичка писменост“.

Преведена је на преко 40 језика, а добила је значајне књижевне награде као што су: „Крсте Чачански“ за прозу (2019), Караманов 2019 за поезију (за „Електронску крв“), Македонска књижевна авангарда (за „Кућу контраста“, 2020), Abduvali Qutbiddin (Узбекистан, 2020), Premio Mondiale „Tulliola-Renato Filippelli“ у Италији (2021), „City of Galateo-Antonio De Ferraris“ (Рим, 2021) и највишу песничку награду коју додељује Друштво књижевника Македоније „Ацо Шопов“ за „Математичку поезију“ (2021).

8

Стефан Марковски

Стефан Марковски (Ђевђелија, 1. децембар 1990) је савремени македонски писац и филозоф. Дипломирао је на Одсеку за општу и компаративну књижевност и на Филозофском институту Универзитета „Св. Ћирила и Методија” – Скопље. Магистрирао је на Факултету драмских уметности. Аутор је награђиваних књига из различитих жанрова и области, од којих су неке преведене и објављене на страним језицима. Марковски је члан Удружења књижевника Македоније, Македонског центра Међународног позоришног института, АЈМ, Европске платформе „Версополис“ и других међународних организација. Такође је радио на неколико сценаристичких и драмских пројеката.

Scroll To Top