Вертер: блудећи путник у повратку вечности

Живот као непрекидно пулсирање чији је ритам једино правилан када прати откуцаје природе и света – такво је виђење постојања у раном периоду стварања имао Гете, један од најпознатијих немачких књижевника, који је своје књижевно стваралаштво реализовао у раздобљу које је у себи садржавало различите фазе романтичног идејног и уметничког развоја тадашње Немачке. Не утапајући се потпуно ни у класично ни у романтично, Гете, будући, парадоксално, заробљен у носталгичној бесконачности свог унутрашњег света и бића, бежи од свих граница и своја дела ствара изван њих, слушајући једино импулсе сопственог генија.

У периоду када је немачку књижевност захватио Sturm und Drang, покрет младе генерације која је границе рационалистичког просветитељства покушала проширити у сфере осећајно-ирационалног, инсистирајући на неспутаном изражавању осећања и страсти и повратку природи, Гете, и сам инспирисан овим идејама, 1774. године пише свој први роман, Јади младог Вертера, који ће представљати јасну прекретницу у каснијем  развоју немачког, али и европског романа.

Сву унутрашњу ширину једног крхког, осећајног и племенитог младог бића, какав је био Вертер, требало је представити у књижевној форми која би највише погодовала наглашавању бурних стања душе која су га временом све више раздирала, те стога Гете бира епистоларни роман, по угледу на Ричардсона и Русоа, али га представља читалачкој публици у измењеном облику, пружајући јој само писма протагонисте, док одговори на иста у роману изостају. Оваквим поступком Гете ће успети не само да осветли мисаоне токове и интимна осећања једног узнемиреног бића, него и да Вертера представи управо онако како се он осећао у грубом свету који га је окруживао – усамљено.

Вертер ће у више наврата нагласити своју жељу за бежањем од устаљене друштвене хијерархије: „…Колико ли сам пута само, крилима ждрала који је летео изнад мене, чезнуо за обалом мора безмерног, тамо да се, из пенушавог пехара бесконачности пребујног напијем миља животнога, и само за један једини тренутак у уско скученој сили својих груди да осетим кап од блаженства онога бића што све остварује у себи и собом.“1) Бег од друштва на самом почетку романа потражиће у природи, у малом месту фиктивног имена Валхајм, које би се са немачког могло превести као „изабрани дом“, о којем ће рећи: „…тамо се ја осећам да сам збиља ја, и осећам сву срећу ону што је игда досуђена човеку“.2) Не осећајући да припада друштвеним слојевима који су га окруживали, Вертер уточиште проналази у природи и њеној усаглашености у којој његова тако често побуђивана душа једино може осећати спокој. Повезаност Вертеровог духа са духом природе наглашена је у више наврата. Свестан да речима, без обзира на снагу коју поседују, поједина збивања душе неумитно измичу, Гете успева да Вертера веже за природу у толикој мери да је она била једино оличење његовог унутрашњег света. Стога је било логично да предстојеће догађаје од пресудног значаја, које његово срце није још ни наслућивало, дочека на прагу, како је и сам рекао, „младалачког годишњег доба“– пролећа. У Вертеровој души све је проклијало и пропевало и буди се у својој неизрецивој лепоти, а природа одговара једнаким дамарима. На тај начин створени су идеални услови да се, осим љубави према природи, у ужареном Вертеровом срцу роди још једна љубав, она која, сасвим неприметно, за кратко време постаје недостижна у пожртвованости-љубав према чистом и невином младом бићу. У јеку пролећа Вертер упознаје Лоту, али, као што то бива у свако пролеће, време је варљиво, те се само пар минута пре овог судбоносног упознавања спрема вечерња олуја, као јасан наговештај будућих збивања (додатну повезаност Вертеровог унутрашњег стања и временских прилика Гете такође постиже сличношћу између Вертеровог имена и немачке речи која означава време: vetter; та је сличност нажалост промакла у многим преводима овог дела на различите језике). Овим поступком Гете је читалачку публику навео на дозу опреза приликом праћења даљих поступака јунака. Ноћ је била тиха, али ваздух је носио тежину антиципиране бујице која се спремала да се неминовно спусти на Вертерову неприпремљену душу. Након првобитне очараности младом девојком, Вертер, премда је већ био упознат са овом чињеницом, из Лотиних уста чује за њену веридбу са Албертом, што једино успева да додатно отежа његово враћање у реалност, а биће му се у оваквом стању све више разгаљивало. Природа неће пропустити да искаже оно што је Вертер у том тренутку смогао снаге да прећути, те се, осим његовог бића, разгаљује и време, а муње стадоше све јаче да севају. Сасвим је јасно да у питању није била тек обична олуја која се сручила на подручје Валхајма, ова је са собом доносила и Вертеру дотад непознату силину раздора, о којој ће и сам проговорити: „Кад нас тако, усред нашег задовољства, изненади каква несрећа или шта страшно, природно је да то на нас начини већи утисак но иначе; делом због опреке која се тако живо осети, а делом, и још много више, и зато што су чула наша већ расклопљена за надражајност, па су према томе и брже пријемљива за сваки утисак“.3) Ипак, након олује долази период готово неприродне тишине и мира, те се и Вертерово срце убрзо смирује након потреса, али разум наступа прекасно. Вертер је већ закорачио у забрањено заљубивши се у младу Лоту.

Darius Martin

Осећање рађања ванвременске љубави која брише појам о свему што је до тада појмио, Вертера побуђује у мери да из свог бића искључује готово све што у свом постојању није било везано за ово љупко створење: „Нашто та бесомучна, бесконачна страст? Немам друге молитве до њојзи; уобразиљи се мојој не приказује други лик сем њенога, и све око себе у свету видим само у односу према њој!“.4) Једино што га никад неће напустити биће његова исконска тежња за бегом у бесконачно и неотелотворено, која ће временом све више јачати у Вертеровом постепеном увиђању своје будућности, којој Лота неминовно измиче: „…Узалуд је тражим у својој постељи, ноћу, кад ме је обмануо какав срећни невини сан, да, као, седим крај ње на ливади и држим њену руку обасипајући је хиљадом пољубаца. Ах, па кад онда, још напола бунован и траповесан, све је опипом тражим и од тога се и расаним- из срца мог стегнутог бујица полети суза, и ја се тада винем, плачем неутешним, будућности мрачној у сретање!“5) Истовремено са учвршћивањем жеље за отискивањем у даљине, јавља се и стрепња од могуће недостижности среће у бескрају, којој се његово срце нада: „Авај! Са даљином је исто што и са будућношћу! Пред душом нашом пукло је големо, у сутон погружено обзорје, наше се чувство потпуно утапа у њ, као и око наше, и чезнемо ми, ах! бићем целим да се предамо: да бисмо се само домогли да нас до сржи испуни миље једног јединог великог, прелепог осећања, али авај! Кад појуримо тамо и кад нам тамо постане овде, све је као и малочас, и опет смо се обрели у нашој сиромаштини, у нашој скучености, а душа наша чежњом изгара за окрепом мелемном!“6) Овај страх проистиче из слике о будућем животу без Лоте, те подстиче питања: је ли могуће проживети такав живот у срећи, да ли је могуће уопште га проживети, а не поклекнути пред изазовом да се неумитно очајање оконча својом руком, али и хоће ли то окончање донети мир за којим је Вертер вечито трагао. Љубав према Лоти прети да прекорачи границу коначног и, заједно са Вертеровом душом, зађе у просторе безвремености, али, чак и у бескрајном, са собом би донела вечну агонију обожаваног, а недодирљивог.

Ова недодирљивост није схваћена само у смислу Лотиног обећања другоме, због којег Вертер нема право да је пожели за себе, истовремено са реалном границом, у њему се рађа нова, имагинарна недодирљивост, која се односи пре свега на очување њене беспрекорности и чедности, које једно смртно и ништавно биће ни у својој најсавршенијој форми никада не би могло бити достојно: „…Срце ми није толико изопачено!… Она ми је света. Свака је пожуда муком замукнула у присуству њеном.“7) Према овој забрани Вертер је имао двострука осећања: премда свестан вредности Лотине неукаљаности и неискварене душе, забрањене мисли о уживању у њеним чарима доводиле су га у стања нервног растројства: „…Главу сагох и заклетву дадох: никад се одважити нећу пољубац на вас да притиснем, о усне, на којима лебде небесни дуси. Па ипак – хоћу… То стоји као преградни зид пред мојом душом- то блаженство- а онда, у суноврат- да се откаје тај грех.“8) Тако ће Вертер у својим мислима Лоту готово уздигнути у сферу трансцендентног, на исти начин као што је и Петрарка уздигао Лауру, а Данте Беатриче. Вољена жена, као симбол неисцрпне тежње ка недостижној лепоти, која ће се, у безнадежности субјекта који воли, преобразити у осећање изван граница материјалног, у небеско и непролазно, евидентно је вековима представљала својеврсни врхунац спознаје љубави.

Набујале емоције пробудиле су у Вертеру инспирацију за стварање уметничких дела, али његово стварање не досеже даље од пуког подражавања природе. У стању расплинутости, Вертер не може да створи ништа оригинално и ново, измичу му чврсти обриси и у немогућности је да пронађе жељени израз: „Моје су творачке снаге раздешене до у немирну млитавост; нисам у стању да седим беспослен, а ипак ми се рад не да. Оставила ме моћ уобразиље, а књиге ми се гаде. Кад сами себи недостајемо, о, тада нам заиста све недостаје!“9) У основи проблема лежи Вертеров амбивалентан став према природи и емоцијама: истовремено са препуштањем њиховим дејствима постоји и страх од оне деструктивне стране која им је својствена, а која би се могла одразити на њега уколико не би контролисао своја осећања: „Па и сам тај напор: да она неизречена чувства опет натраг дозовем и понова их речју искажем – издиже ми душу изнад ње саме, али одмах затим и чини да двоструко осетим душевну стрепњу, у коју сам сад огрезао. С душе моје као завеса нека да се дигла, и позорница бесконачнога живота преображава се преда мном: у понор вечитог отвореног гроба. Можеш ли и за шта рећи: јесте, кад све пролази?“10) Уочава се став о штетности уметниковог претераног препуштања емоцијама, карактеристичан за каснију епоху романтизма, коју је својим начелима најавио Sturm und Drang. Ипак, са јачањем љубавне патње, Вертер се постепено све више препушта широком спектру емоција које су се настаниле у његовом срцу, а на њега делују кроз више фронтова; не само да ће га реалност спољашњег света све чешће раздраживати, чак ће и његова унутрашња свеукупност бити дотакнута овом променом, а то ће се одразити кроз књижевна дела која ће га побуђивати. На почетку романа Вертер свој мир проналази у Хомеровим делима: „…та срце ово већ довољно кипи и само од себе; мени је потребна успаванка, а ње сам нашао обилато у моме Хомеру“11), али убрзо ће све теже бити пронаћи ма какву врсту мира, а Вертеров узбуђени дух постепено ће нагињати ка све мрачнијој тематици, пре свега смрти и трагичном скончању јунака. Тако ће одабрати да чита и преводи Осијана, дело које обилује биткама и, пре свега, трагичним љубавима. Кроз Вертеров превод, Гете је заправо у роману пружио своју личну верзију превода спевова, која је читалачкој публици представљена кроз Вертерово дирљиво читање ових песама Лоти.

Поменуто читање одвија се крајем децембра, дакле у атмосфери меланхоличне успаваности целокупне природе. Изморена мразевима и оштрим ветровима, губи своју карактеристичну живост и ранију снагу, а у истом стању налазио се и Вертер. Гете успева да кроз роман доследно испрати циклус годишњих доба која представљају одраз Вертеровог живота, успевши тако да одвоји ум од тела, а само биће и природу повеже у један ентитет, на начин на који је, пре њега, у ренесансној Енглеској готово исто успео да постигне Спенсер, а касније ће једнаки ефекат у периоду романтизма постићи Шели, бавећи се питањима историјске неминовности и односа између људског ума и спољашње, материјалне природе.

Darius Martin

Пролеће је обележило дечачко заљубљивање и живахност подстакнута буђењем природе: „Не знам јесу ли то обмањиви духови који лебде над овим крајем или је то топла небеска машта у срцу моме, што ми од свега око мене саздаје рај! Ето, студенац је пред самим изласком из места…“12). Са летом природа и Вертерова љубав сазревају, све је преплављено енергијом, а њега разгаљују и најмање ситнице. Као што сунце има моћ да својим деловањем оживи, али и разори природу, тако и Вертерове емоције, које су прешле постављене границе, почињу да шкоде његовом психичком стању, а кривицу за све јаде које подноси он приписује свом срцу које је увек било способно да у великој мери осети и разуме токове живота и природе: „Мора ли то тако бити да се оно што сачињава човеково блаженство – вазда прометне у извор његове беде? Пуно, топло чувство срца мог за природу живу, које ме је прожимало с толиким миљем да ми је свет око мене рајем чинило – оно ми је сад несносан кињитељ, злодух-мучитељ који ме прогони куд ногом крочим.“13) С јесени Вертер одлучује да напусти Валхајм и побегне од патњи које све теже подноси. Неко време радиће као секретар, али убрзо постаје јасно колико је растојање у међувремену настало између друштвених слојева образованих грађана пуних зависти и сујете и једног младог бића препуног патњи и раздирања срца, које наилази на неразумевање и понижавања, те у још једном разочарању одлучује да се упути у нова скитања, на крају се ипак враћајући ономе од чега је све време покушавао да побегне, Лоти и Валхајму. Повратак се дешава у наредну јесен, одакле се његово стапање са природом изнова осети: „Као и природа што се ка јесени клони, тако јесен подилази и мене, и све око мене. Лисје моје жути, а опало је већ лишће са дрвећа оближњег.“14) Он наставља тамо где је стао, јесен доноси раскид са бујањем природе и ствара успомене на лепоту која је побуђивала душу, а Вертера такође чекају растанци због којих ће му напослетку преостати само успомене: тешка срца опрашта се од старог излизаног фрака који је носио када је први пут срео Лоту, али још тежи ударац задаје му сеча два ораха из дворишта парохијског дома, при чему опроштај постаје дупли – у питању је драги део природе са којом се у толикој мери саживео да њихов недостатак тако живо осећа, али и предео у којем је Лота толико пута уживала седећи у хладу крошњи та два иста ораха, што им је придавало додатну вредност.

Са погоршањем времена и надолазећом зимом, Вертерове суицидне мисли све више преовлађују, те он већ почетком децембра изражава јасну жељу за повратком са овог исцрпљујућег путовања назад у заштитничко Божије наручје: „Оче, који си иначе испуњавао душу ми целу, а сад си одвратио лице своје од мене, призови ме к себи! (…) И би ли се икоји човек, икоји отац могао срдити кад му син који се ненадно вратио обисне о врат и ускликне: ‘Ево ме опет, оче мој!’“15) Овим речима Вертер пружа слику виђења живота у материјалном свету као једно путовање из окриља небеског, духовног и узвишеног, којем тежи да се врати: „Јесте, ја сам само блудећи путник, гост и дошљак на овој земљи! А зар сте ви нешто више?“16) Истовремено са рушењем Вертеровог унутрашњег света, долази до разарања у природи – у тренуцима незнаних бесомучности његове душе, који су са напредовањем зиме постајали све чешћи, он ноћу одлази у долине Валхајма, где види набујале потоке који поплављују њиве и ливаде његовог вољеног места, а језиви призор којем присуствује рефлексија је поступног одумирања Вертеровог бића. Након читања превода Осијана, долази до момента највишег степена раздражености већ побуђене Вертерове душе, те он у таквом стању прекрши дато обећање и пољуби Лоту: „Свест јој се помути, она притиште његове руке, притиште их на своје груди, наже се к њему у жалосној болећивости, а образи њихови зажарени додирнуше се. Свет за њих више није постојао. Он је загрли, притиште је на своје груди и обасу бесомучним пољупцима њене дрхтаве уснице што су једнако тепале нешто и муцале.“17) Овај је моменат Вертера довео до саме границе живота и смрти, где су га оба стања подједнако прожимала; ниједном се до тог момента није осећао живљим, ни спремнијим да умре. Свој живот радо предаје смрти, а онај који се проживео на Лотиним уснама ниједна вечност неће надживети. Свестан сагрешења, бира једино могуће откупљење сходно тежини почињеног греха, што ће његове претходне намере само додатно учврстити: „Ти си од овога тренутка моја! Моја, о Лота! Ја идем напред, идем оцу моме, твоме оцу! Њему ћу да се изјадам и он ће ме утешити, све док ти не дођеш; тада ћу да ти полетим у сретање… Не сањам, не бунцам у заносу. Близу гроба јасније видим. Бићемо! Видећемо се опет!“18) Увече, док се киша мешала са снегом, Вертер пише своја последња писма Лоти, те пуцњем у главу једном за свагда прекида патње несрећног срца и завршава ово трагично путовање повратком у бесконачност.

С приближавањем тако дуго очекиваног краја, исход је донекле наслућивала и Лота. Иако обећана другоме, дубока повезаност која је постојала између Вертера и ње, тиштила јој је душу: „…Уз све то, ипак вели она себи да га задржати не може, не сме; чиста њена, иначе тако лакокрила душа која је умела вазда лако да се спомогне- осећала је сињи терет потиштености којој су затворени сви пути ка срећи. Срце јој се стегло у грудима, туробни јој се облак навукао на очи.“19) Лота је била свесна постојања оних истих граница које су Вертера тако дуго раздирале, а страх од обостраног заласка у забрањено мучила је њену савест. У оваквим тренуцима побуђености, јављао се бес према Вертеру и његовој могућности да се у толикој мери преда вољеном бићу, коју она прижељкује да казни својим речима: „Авај, што сте се морали родити на овај свет са таквом жестином, са таквом неодољивом страшћу према свему чега сте се икад само и дотакли! (…) Одстраните ту жалосну приврженост од створења које није ништа кадро за вас да учини, сем да вас сажаљева.“20) Поменуто сажаљење, односно релација љубав-патња којој су Лота и Вертер пришли са различитих крајева (он патећи због љубави, она волећи га због његове патње), јавља се као једна од могућих опција када је Лотин однос према Вертеру у питању, али, сходно Гетеовом одабиру књижевног формата, који је подразумевао акценат искључиво на Вертеру и сагледавању проблематике пре свега из његовог угла, читалачка публика остаје ускраћена за дубљу слику Лотиних осећања која је неопходна приликом разрешења датог случаја. И сам Вертер често се питао шта је то што Лоти притиска срце када је он у питању. Повучен у душевну скученост услед неподношљивих патњи, природа туђих емоција остаје му недоступна, чак и када се радило о Лоти. Са погоршањем његовог психичког стања, претходне наде о узвраћеној љубави које је гајио, Вертер ће нарушити другачијим ставом: „Не види она, не осећа да ми справља отров који ће доћи главе и мени и њој; а ја са сладострашћем сркућем пехар који ми она пружа, на погибију моју.“21) Премда у тренуцима очајања верује у њену апсолутну несвесност свега кроз шта он свакодневно пролази, довољна је једна Лотина реч да Вертеру поврати старе наде: „Збогом, драги Вертере! – Драги Вертере! То је први пут што ме је драгим назвала, и то ме је проникло до сржи костију.“22) Ипак, за све што су обоје проживљавали, Вертер ће окривити само себе. Будући свестан штете коју наноси не само Лоти, него и човеку којем је обећана, Алберту, Вертер схвата да у том троуглу само он може представљати вишак, те одлучује да га, зарад Лоте, уништи: „Није то очајање, то је извесност: да сам патњу доврхнуо и допатио, и да се жртвујем за тебе. Да, Лота, што да прећутим? Једно од нас троје ишчезнути мора, па хоћу ја да сам тај!“23) Вертерова коначна смрт, премда већ наслућена, Лоту потреса у мери да је и њен живот доведен у питање, о чему ће Гете проговорити укратко, у једној реченици на самом крају романа, остављајући њену патњу нетакнуту у интими сопственог бића.

На овај начин завршена је повест о Вертеру и његовим лутањима. Измучен не само личним патњама, него и патњама које су због њега тиштиле друге, а које је хиперболисао у тренуцима расплинутости, преносивши их на општи план („…Нема ниједнога тренутка кад ти сам ниси рушилац, кад не мораш да си рушилац; најбезазленија шетња стаје живота тисуће тисућа јадних црвића; једном само згазиш, па си растројио мукотрпна здања мравља и изгазио си читав један мали свет у срамно гробљиште… Мени срце поткопава она разједајућа сила што скривена лежи у васколикој свеприроди, која ништа и није створила што не разара и суседа свог и себе сама.“24)), једини излаз из свега учињеног види у свом враћању бесконачности. Нису ретки моменти у којима је Вертер кроз писма покушавао да искаже тежину бола који подноси, а због тако необичне судбине која га је снашла, осећао се још усамљеније: „Понеки пут кажем себи: ‘Судба ти је јединствена, све остале сретнима назови – толико мучен нико још био није.’ (…) Толико морам да престрадам! О, јесу ли људи и пре мене у таквом јаду пребивали?“25) У смрти Вертер остаје сам, као што се осећао и у животу. Чак се и његов страх да га је Бог напустио у његовој патњи донекле показује као оправдан. Будући да је самоубиство било забрањено од стране цркве, Вертера није могао сахранити свештеник, а испуњена му је и жеља да не буде сахрањен крај осталих хришћана. Сат времена пре поноћи, на одабраном месту, сахранили су Вертера у присуству тек неколицине људи. Ни Алберт ни Лота нису присуствовали догађају, а последњим поздравом од овог измученог бића Гете ће привести свој роман крају. У рату између разарајућих осећања и наметнутих друштвених конвенција, једини пораз на крају ће поднети усамљена душа жељна љубави, која, у својој немогућности да издржи тежину патњи, хрли назад у окриље вечности по коначну утеху.

Aуторка: Софија Поповић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Јади младог Вертера, Јохан Волфганг Гете, Лагуна, Београд, 2007, стр. 80.
2 Исто, стр. 50.
3 Исто, стр. 47.
4 Исто, стр. 83.
5, 24 Исто, стр. 81.
6 Исто, стр. 51.
7 Исто, стр. 63.
8 Исто, стр. 128.
9 Исто, стр. 81-82.
10 Видети напомену 1.
11 Исто, стр. 27.
12 Исто, стр. 26.
13 Исто, стр. 79.
14 Исто, стр. 114.
15 Исто, стр. 132-133.
16 Исто, стр. 111.
17 Исто, стр. 162.
18 Исто, стр. 165.
19 Исто, стр. 153.
20 Исто, стр. 147.
21 Исто, стр. 127.
22 Видети напомену 21.
23 Исто стр. 150.
25 Исто, стр. 129.
Scroll To Top