Вера у било кога не жели знати за истину

Од редитеља филма Зимски сан (Winter sleep) Нурија Билге Џејлана, добитника „Златне палме” (2014), ове године можемо да погледамо још једно велико остварење под насловом Дрво дивље крушке (Wild pear tree).

Синан је млади момак који се враћа у мали родни град у Турској. Његови студентски дани нису били лаки, али Синану ипак више смета мала средина и ограничена размишљања. Ипак, то није једини проблем који овај млади момак има. Приморан да се врати у родитељску кућу, Синан мора да се поново суочи са коцкарским проблемима свога оца Идриса. Очев порок ускратио је породици дом, основне животне потребштине, али, пре свега, достојанство. Овај филм већ од самог почетка нуди двоструку слику. Гледаоцу је тешко да се определи да ли очеви греси могу проузроковати његово апсолутно потискивање из породице, јер овај човек је једном имао велике планове за своју будућност. Редитељ вешто трансформише судбине људи у питања о невиности. Кроз дуге дијалоге (који би требало да се свима нама дешавају), ликови се боре са егзистенцијалним питањима: за или против религије, да ли наша некадашња опредељења морају утицати на наш садашњи живот, шта је реалност и колико судбина утиче на њу… У аргументованим разговорима за или против, сценарио држи пажњу свакоме ко иоле сматра (или жели да сматра) себе као заслужног за свој живот. Млади Синан жели да буде писац. Поред тешкоћа објављивања књиге, долази до сукоба мишљења када је реч о писању. Док је писцу дат таленат или оно што зовемо „надахнуће коју доносе музе”, други пак могу реч сматрати мање вредном, а дела као једино што се вреднује. Ипак, да ли су дела довољна ако иза њих не стоји чврста реч? Са друге стране, да ли реч гарантује да ћемо опстати? Кроз невероватно детаљну призму ликова и избора речи редитељ гради слику света која нас окружује, како у метрополама, тако и у селима. Омаловажавање може бити обострано – неко ко је видео свет може понудити бољу слику живота; неко ко се није померио из свог дома може помоћи да се одржи ред или, у овом случају, традиционалне вредности.

Такође, вреди нагласити редитељску моћ да природу искористи као метафоричко и симболичко разрешавање сцене. Човек који је навикао на градску вреву, враћа се силом прилика у место окружено путевима који се ходањем тешко савладавају, али ипак он бира ход и посматрање природних појава као бег. То није бег од сурове стварности, јер као писац модерног доба, Синан осећа сваку честицу, реч, покрет око себе. То је бег од неприхватања туђег мишљења, од ирационалних животних потеза. Овакав начин размишљања редитељ представља поново удвајањем, али овај пут сцена: увек постоје два исхода и увек су између живота и смрти. Као што је наведено, Синанов отац, Идрис, своје пороке рефлектује на целу породицу. Ипак, оно што је говорио док је био млад, никада није заборављено. Синанова мајка се након дуго година сећа речи „које су умеле да зауставе време и промене ток свести”. На крају, Идрис ће остати лик са највише позитивне енергије и једини који је веровао у свога сина.

Иако траје пуна три сата, ниједна сцена у овом филму није сувишна. Сваки разговор и гест носе дубоко значење, које дуго након краја филма остају урезане у сећању. У предивним сликама турских градских и сеоских предела, ово остварење носи једно ново значење – добили смо филм који се чита попут сликовнице са незаборавним моралним поукама и питањима на које нисмо сигурни да ли ће ико икада дати одговор, али ће подстаћи егзистенцијални разговор.

Ауторка: Горица Радмиловић

Scroll To Top