Успавана Матилде

(одломак из романа)

Олуја која ће срушити замак свена Орјана, срушиће егзистенцију, један свет испуњен страхом, антагонизмом, себичношћу. Срушиће оно што је нестално, зарад онога што је трајно и стално.

Срушимо замкове! Останимо без ичега, баш као Буда или Исус! Храбро корачајмо напред, с љубављу према себи и према другима, без обзира на све ризике и опасности што искачу пред нас, као Херкул или Одисеј!

„And God took а hаndful of south wind
 And from it formed а horse,
 Sаying, ‘I creаte thee, Oh Arаbiаn.
 To thy forelock I bind victory in bаttle.
 On thy bаck I set а rich spoil,
 аnd а treаsure in thy loins.
 I estаblish thee аs one of the glories of the eаrth.
 I give thee flight without wings’.
 For а time the Arаbiаn rаn wild in the desert.
 Only the strongest аnd most intelligent,
 The swiftest аnd most disciplined survived.
 And then the story goes;
 To Ishmаel, son of Abrаhаm,
 God mаde а gift of the Arаbiаn Horse.
 And Ishmаel wаs the first to tаme аnd ride him.
 And from thаt time on the fаte of the Arаbiаn
 would be woven into the history of the Western
 World.”

„Arabian Horse Legend”
konstantinos esslin, umetnost, art, proza

Konstantinos Esslin

ПРИПОВЕСТ О ОРЈАНУ ВОН АМЕРОНГЕНУ

„Рођен сам у старој кући Вон Амеронгена, као Орјан Сигфрид,“ написавши реченицу, Орјан загризе перо и,узнемирен, погледа ка вратима. Није имао пуно времена.

„Родио сам се у прекрасном замку на обронцима ледених планина Норботена“, Орјан потоне у чудну надраженост чула која доноси слатки дремеж сећања.

Нагнут над пергаментом, осећајући да му време истиче при све бржим налетима удаљених корака, предаде се речима сурове приче док му је ужас владао телом и чулима. Записа следеће:

„Нисам могао да се отресем мисли о настанку Норботена. Драматичне слике облака који усисавају кишу, крви која капље са неба, мучиле су моју машту.

Осетио бих узбуђење посматрајући тужни профил земље Норботена из које сам настојао да изузмем свој замак, начинивши од њега творевину најфантастичнијих слика и боја. Временом, како ми се копрена навлачила преко очију, кретао сам се све спорије, погнуте главе, док – а сам бог зна на шта сам и да ли сам уопште о нечему мислио – нисам изгубио дечачки дух и дар безазлености, док нисам изгубио мир у којем би сваки господар несебично уживао. Док нисам начео своје душевно здравље…

„Зауставимо се код немогућег“, говорио бих свештенику Ларсену који је побожно јео кобасице у келији капеле. Све је трајно у закопаним сенима. Занос не напушта поету олако, напротив, укотви се у њему, галопирајући по најтананијим нервима, неусаглашено, подло и притворно.

Осетио сам да Норботен и замак Хасе у сваком другом времену могу да изазову само бунт и тескобу, али и неизрециву усамљеност.

konstantinos esslin, umetnost, art, proza

Konstantinos Esslin

Потом је дошла Олуја и однела све. Ја, свен Орјан, гард, армираж и још много тога бејах, на кога се обрушила ова неман, уплашен сам. Уз крик долазе сећања на онај кобни дан кад је свен Олов дојахао до замка и извео Матилде из сенке.

Откуда искрсоше све муке мог живота? Као да их је олуја кроз ветар утабала у земљу. Можда се питате да ли трезвен човек по олуји размишља о својим гресима. О, да, баш тад, кроз прозор посматрам узнемирене сељане и ослушкујем рзање коња, јер ја сам, ако баш морам да изаберем објект свог посматрања, сликар ништавила.“

Орјан застаде и додирне ожиљак на лицу. Затим дописа следеће:

„Додирнух се по бразготини на лицу и осетих како се у ситним слојевима рачва ка бради, из које избијају скорена, крвава влакна. Рана из двобоја.“

Орјан се дивље окрете ка вратима, али пошто не чу ништа, настави, уз шкрипу пера, наглас изговарајући записано не би ли одагнао утвару.

Хранио сам се као вампир туђим животима. Никад нисам гробове копао превише дубоко. Лешеве сам набацивао као пањеве. Градио сам људски дрворед.

На тај начин сам увећавао своју војску, владајући путем страха.

Гледајући сопствени одраз у огледалу од златног емајла, видех (што сам желео да и други виде), сплет осенченог меса, стегнутих мишића и осмех као у племића чије се достојанство суштински преплело с лажном скромношћу.

Али, оно што ме је у најмрачнијим слутњама узнемиравало јесу одлуке које сам доносио као човек који је научио да добија оно што жели и да, снагом свог неразумља, уништи оно недостижно и уму недокучиво. Беху то први знаци мог проклетства.

Бејах силник. Бејах љубоморан, нарочито на птице, та проклета створења, на лешинаре и орлушине, знајући да у себи носе клицу вечности. Био сам тек зрно песка под урлајућим ветром. А шта је ветар него струјање времена,пред чијом моћи наглог разарања или лаганог испијања твари, попушта и најстаменија грађевина.“

konstantinos esslin, umetnost, art, proza

John Brosio

Замак Хасе

„Како не бисте мој запис схватили као одвећ скроман поклон, морам вам нешто више рећи о замку Хасе.

Иза далеких облака, на наквашеној земљи Норботена, налазило се језеро Ог, начичкано ситним острвима. На острву Наки, најближем обали, израстао је Хасе.

Једном, кад сам се враћао из похода, преко брда нагрижених ледом, видех замак у даљини, куле које као разигране прилике у плаштовима боје топаза на врховима копаља држе пробуражено, бледуњаво људско биће. Замак је осликавао мене. То биће бејах ја.

Пут је вијугао уз брдо поред обале, претачући се у мост који је цепао небо досежући брдовито острво Наки.

Каменоледени пут нерашчињен сољу, несигуран и стрм, гутао је путнике Севера спотичући их низ оштру кожу брда Фјалар, или их бацајући, ношене ветровима, у ледено гротло Харнавана, одакле се могао чути њихов заглушујући врисак.

Путници који би преживели Фјалар, застајали би пред Линдрумовим језиком разрогачених очију и цвокотавих усана, окретали би коње и бежали од сусрета са небеским гласником Гна1). Храбрији би, држећи се чврсто за уларе, наставили да корачају над безданом Харнавана. Пут су уоквиривале, као вихор недостижне, пусте површине језера, овенчане снежном земљом Норботена, и тек понегде боровином и брезовином намоченом ињем.

Мермерни тепих водио је до врата главне тврђаве Хасеа (пролазећи кроз живописни врт каквим је мало ко могао да се похвали у овом делу света), преко које су, гранајући се, мостови повезивали високе торњеве, тако да сам из главне куле могао да дођем у било који део замка не излазећи у врт.

Беше у њему свакојаког семена, од урми које су моји преци донели са Блиског истока током Крсташких похода, до љиљана, зумбула и других, норботенском поднебљу непознатих, егзотичних биљака. Зачарано семе смрти неговале су руке вртларке Хилде, мени познате по општењу са Видаром2)  који беше утеловљен у биљке и шуме. Од Бога шуме црпела је магију и изливала је на цвеће којем није било места у овој беживотној земљи. Када се смрт помеша са животом и промени се ток природе, корење пушта снагу отрова дубоко, мењајући срж тла. Тада у земљи и људима проклија отров. Семе смрти оживљава, стварајући наопаке лале које красе мој дом, а које је Хилда даноноћно грејала, ложећи ватру у огромним ћуповима.

На двокрилним храстовим вратима која су скривала улаз у главно утврђење, налазио се, златним струнама осликан, грб храбре и грамзиве куће – лавља канџа. Она се могла наћи и на плавим барјацима који су се вијорили ношени ветром високо на кулама Хасеа, грабећи у небо. Прозоре су чувале мермерне мантикоре3), рођене у младим данима Хасеа, претећи оштрим жаокама натопљеним кишницом.

Када Линдворм прогута придошлицу, показује јој сабласно двориште пред замком. Пошто би прошао кроз улазну капију замка коју су чувале Линдвормове чељусти, пред путником би се указао утабани путељак који води до дворишта и коњушница у самом средишту Хасеа.

konstantinos esslin, umetnost, art, proza

.

Пут, надсвођен стражарским кулама начичканим гардистима, водио је до жртвеника и баздио је на кравље изнутрице. Олтар, над којим су се надвијале високе одбрамбене хасеовске куле, лежао је на сувој земљи, ушушкан у јелењу кожу и окићен скелетима гаврана.4) У средишту олтара налазио се пладањ са прочитаним, иструлелим изнутрицама. „Оне хране лешинаре таме“, неретко бих лично објашњавао посетиоцу свог царства који је дрхтао од страха и којем је језа плазила низ кичму… Олтар, потпириван чемпресом и сандаловином са којег су се димиле поруке упућене Богињи смрти, био је оивичен напуклим лобањама оних који јој се нису поклонили. Камена бедра жртвеника била су испрскана крвљу, што животињском, што људском.

Ритуал се обично обављао ноћу, када би свети Олтар сабласно горео у средишту дворишта. Око жртвеника би, намазане крвљу, плесале голе вештице, чуварке пошасти. Имале су у дуге, густе, плаве косе уплетене кристале од оникса или пера гаврана. Главна свештеница носила би круну од јелењих рогова. Вештице би, уз мантру, посипале око олтара земљу са гробова.

„О, Јабме Ака, све што ти нудимо сада је твоје
 И никог другог
 О Јабме, богињо подземља, прими овај дар,
 Понуди га свом мужику, Богу смрти
 Да буде његово и никог другог!“

Тако би три прелепе вештице мантрале све док не би попадале у екстази. Тада бих им прилазио, у кукуљици, окружен поворком црних бакљоноша и узимао их, након чега би се ритуал настављао: жртва би била довођена, потпуно нага, из ниских одаја, мучилишта – њихову бих крв испијао по завршетку ритуала. Неретко бих, у недостатку људства и страха који је корачао испред мене као сенка, испијао коњску крв у част Јабме Аке.

„О Јабме Ака, дај ми да угледам окрутне шаре прошлости и будућности.

О, Јабме Ака, не дај предсказањима да пресахну!“, изговарао бих свечаним гласом, подижући скиптар са обе руке. Након што бих се заситио топлог меса, узео бих у руку оштри атхаме5), попрскан крвљу. У длан жртве бих својеручно урезивао Хагалаз6), а Богиња би грабила усахла, мртва тела, похрањујући их у шкрињу дарова. Лешинари таме би се тада раштркали норботенским небом, отерани дахом Богиње…

 „Сечиво је положено у изрезбарену кост која је некад можда била рука верног слуге – тапшао бих путника по рамену – а жртвеник, праслика божанства – поносно бих показао у правцу угашеног олтара – ноћас ће говорити језиком костију.“ Речи које су уливале језу упућивао бих богатијем сељаку или амбициознијем Бриту7), који би по дужности долазио, тресући се као прут, да ми се поклони и замоли за благослов.

Странац који би доспео у Хасе добијао би крчаг вина и место у шталу за починак. Често бих их, уколико нису били племићке крви, претварао у слуге. Племићима сам пружао удобност свог дома и светлуцаве гостинске дворане, где би вечерали уз звуке лаута. Било је и оних непокорних, које је чекало бичевање до смрти, неретко тргање коњима на репове, и други облици мучења која сам смишљао испијајући за трпезом као крв црвено вино. Иглама сам убризгавао сирће у племићка тела, стезао им удове, поливао их врелим катраном, а каткад их бацао у ћелије на врху торња где су умирали од глади. Туђи страх и потпуни очај, а неретко и лудило, испуњавали су ме сладострашћем. Трули пут којим сам ходио, као човек који је у себи склопио споразум са природом, али и са дивљаштвом, настављао се у бесконачност. Па ипак би путници, у лудачком трку, долазили на праг најбогатијег свена, доносећи поклоне господару да их заштити од подлих нарави поданика и од себе самог.

О свом гневу бих могао да говорим много, о исконској жили зла, сенци нагомилане чулности у мојој зараженој крви.

Заокупљају ме мисли о  људској природи до касно у ноћ, кад ми мисао јењава, све до ранога јутра када поново искрсава: колико сам верности заиста задобио, а колико сам заправо разапет страхом од гнева осветника? Колико сам у свему томе постао Врхунски проналазач страшне моћи која увек израња из најцрње ноћи? Крвавим походима окончавао сам опсаду савести и тако сам је напокон сасвим уклонио. Беше то срамотан учинак који ме је нагризао. Из крвавих снова будила ме је сирова експлозија у срцу од сећања на почињена убиства. Држао сам их, разапета у прсима, уз покоји кликтај савести који брише следећи удисај. Схватајући пролазност душе и кретање времена  кроз урлик ветра, који је као ехо допирао са далеких врхова Норботена окованих вечним ледом, жудео сам за вечношћу, а она је била светлост мојих грађевина и моје окрутности, због које сам на крају и изгубио разум. Бејах прек. Можда луд. Али, бејах господар.“

Ауторка: Leila Samarrai

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Гна или Гнá је нордијска богиња ветра, гласница небеса и небеске краљице Фриге. Она јаше на коњу Хофварпниру  (прим. аут.)
2 Видар –  Бог шуме, освете и тишине (прим. аут.)
3 Мантикора, митолошко биће, Химера са људском главом, илустрована у бестијаријима и племићким грбовима, приказивана у сликама и украсним делима (прим. аут.)
4 Гавран је по предању Германа гласник смрти (прим. аут.)
5 Атхаме је ритуални нож с двоструким сечивом који се употребљава у церемонијалној магији и вештичјим нордијским обредима (прим. аут.)
6 Хаглаз или Хагалаз је реконструисани прагермански назив за х – руну , што значи „поздрав“ (прим. аут.)
7 Брите или Брити на старонордијском – роб коме јарл (раносредновековна нордијска титула еквивалентна англосаксонској ерл, гроф) или свен (титула која се додељује краљевима, владарима, господарима, војводама) даје вишу позицију, често блиски саветник владара (прим. аут.)
Scroll To Top