УМЈЕТНОСТ ИМИТАЦИЈЕ

На овогодишњем Стеријином позорју, на Позорју младих, стеријанској публици представила се Академија умјетности из Бања Луке, својом представом „Умјетност имитације“ (сценски колаж). Класа проф. Елене Трепетове Костић пружила је велики позоришни догађај, показавши нешто несвакидашње новосадској публици. Овим пројектом, Бања Лука је на овогодишњем Позорју младих, светковини студентске позоришне речи, показала раскошну енергију, сједињеност алтернативних елемената, оригиналност истраживачког рада и нове позоришне тенденције.

Улоге брушеног квалитета остварио је сваки члан ове глумачке поставе: Наташа Остојић, Теодора Рајчевић, Катарина Сарић, Леа Секулић, Кристина Шиканић, Димитрије Вокић, Рајко Вуковић, Милан Димић, Сенад Милановић, Лазар Петровић и Дарко Стојић.

У пријатном амбијенту Српског народног позоришта, разговор смо повели са неким члановима ове класе, који су нам рекли нешто више о овом пројекту, процесу рада, Позорју младих и даљим плановима.

За КУЛТ: Кристина Шиканић, Димитрије Вокић, Милан Димић и Лазар Петровић.

  • Где сте, пре Позорја младих, играли представу „Умјетност имитације“?

Димитрије: Ми смо, најпре, ову представу играли у Бања Луци, а онда смо скраћену верзију, то јест, најбоље од најбољег играли у Москви на фестивалу стваралаштва Станиславског. Тамо су такође биле овације, просто смо ми били изненађени толиком количином позитивних реакција код људи. Овдје, на Позорју младих, имали смо и трему, ипак нас гледају колеге са других Академија. То је захтијевна публика. У току играња ми комуницирамо са публиком и јасно видимо реакције тих људи и то нам даје јасну повратну информацију. Ми смо јако срећни због позитивних реакција људи, због аплауза, коментара након представе. То говорим класно, за цијелу групу.

  • Како је текао сам процес рада? Реците нам, како се родила идеја о оваквом  сценском колажу?

Лазар: На крају прве године смо добили задатке – да донесемо спремне имитације. И тако је све кренуло. Свако је морао да донесе 30 имитација, на 11 људи то је 330 имитација. То се дуго тесало, пролазило кроз селекцију. Само приказивање тих 330 имитација трајало је месец дана.. На крају, не знам ни како смо дошли на овај избор.

Милан: Имали смо колоквијум на којем је било 2 сата музичких имитација, само музичких. А прије тога, само имитације стараца, професора, дјеце, познатих личности. Тако да смо имали око 4-5 сати програма који је баш био велики. То смо морали да скратимо и да прилагодимо публици. Ту се искристалисало шта је оно што је најбоље.

  • Од првог извођења до извођења на овогодишњем Позорју младих сте мењали сам избор имитација?

Димитрије: Да, свакако. Ми буквално пред сваку представу, пред свако извођење, имамо до 5 часова где се то чисти, дотјерује, мијења, побољшава.

Милан: У суштини у нашем фундусу, свако има по 5 до 10 имитација које би се могле убацити у сваком тренутку, и које се убацују од играња до играња.

13265957_10208389223602280_704747033453489119_n

  • Стеријанска публика је сведочила посебној способности импровизације – старачког дома? Да ли можете да ми кажете нешто више о томе? Како је текао процес рада на импровизацији?

Кристина: Почело је тако што смо сви требали да донесемо по неколико имитација стараца и након тога да уклопимо све заједно у неку тему. И онда смо одлучили да то буде старачки дом. Буквално смо одредили неке околности – један дан у старачком дому, како реагују ти старци, шта се дешава, какви су односи између њих и онда смо тако ушли у импровизацију. Послије тога смо одредили само неке тачке које ће се десити сигурно. Али, углавном је све импровизација. Само знамо да ће Славка на крају да умре. То је изузетно интересантно.

  • Верујем да сами себе изненадите често?

Кристина: Да, свакако. Посебно са неким фразама, изразима које смо некада негдје чули, од некога, на селу, у граду, негдје неко је то споменуо, и онда ухватиш себе да то исто кажеш на представи. Ја се сваки пут радујем када радимо импровизације. Уживам баш.

Милан: Ја бих додао нешто што сам синоћ чуо. Што се тиче мог лика и мене,  чуо сам комплимент који ми је дао неки елан да наставим даље да радим. Мој лик говори како говори, то је човјек који пије од двадесете до своје осамдесете године. Човjек који је константно пио. Синоћ након представе, дјевојка која је гледала рекла ми је да се баш види то у гласу, да је видјела човјека који скоро има рак грла. То ми је баш импоновало.

Иван: Тачни су ликови. Нису уопштени, види се да су конкретни. Свако од њих, као што смо видели, има неки проблем – тај старац има рак грла, баба Славка не може да хода. То су конкретне ствари.

Милан: Управо тако. Најљепше је што су животни ликови. Што су ликови из наше околине и ликови који нас окружују.

Димитрије: Ја једини нисам старац, него сам доктор у старачком дому, и имам медицинску сестру као помоћ. Ја стојим иза сцене и чекам тренутак када да уђем на сцену, и не могу да дођем до ријечи, јер то се рађа невјероватно. Много пута смо изводили овај старачки дом, али ниједном није личило једно на друго. Пошто Стоја (Кристина) улази прва, она прво што види, од тога крећемо, и онда се само људи надовезују. И то је нестварно до којих граница то зна да оде. Једном се десило да су почели да певају, па се сами себи кренемо смијати, јер на сцени старци воде пјесму. Нестварно!

  • Претпостављам да има доста анегдота са извођења ове сцене?

Кристина:  Једном  смо се, када смо били у Москви, посвађали на сцени, и замало смо се као старци потукли. Нисмо то до краја развили, али то често оде предалеко, па направимо својевсни хаос.

Милан: Једном смо чак, док смо понављали цијели програм, у нашу импровизацију увели момка са Академије, који студира сликарство, који је случајно пролазио туда. И то је било фасцинантно да особа која није у тој материји, да је само изашао на сцену и да смо сви реаговали да је он унук од те једне баке. Ето, и то памтимо као лијепу причу.

13244656_10208351915069590_4496302684172105772_n

  • Када је у питању трансформација гласа, овом представом заиста показујете изванредне певачке способности! Реците ми, на који начин сте се спремали за овакав наступ?

Лазар: Имали смо велику помоћ професорке из технике гласа, која је иначе професорка соло певања на  Музичкој академији. Она је заиста много радила са нама, остајала је са нама и после часова, и долазила је и на часове глуме да нам помогне. Свако је имао неки проблем.

Димитрије: Генерално смо глумачка и пјевачка класа, и од пријемног, од старта о томе много водимо рачуна. Занимљиво је што већина ових пјевачких имитација у почетку није постојала, Лејди Гага и Фламингоси – то се родило пред крај. Шта мислите, то би било баш занимљиво… И тако је настало. У процесу, док смо радили нешто старо, родило се нешто ново што је испало много боље. Да ви знате чега ми све имамо. Просто, временски и технички није могуће све извести. Тога има за цјеловечерњи концерт.

Милан: Нама често падају на памет још неке имитације, које бисмо жељели да урадимо, како музичких тако и ликова, али просто немамо времена и не можемо да стигнемо. Увијек се нешто ново роди. Ова импровизација старачког дома нуди могућност да се направи нека велика представа и нешто мало више.

  • Колико је у процесу рада утицај проф. Елене Трепетове Костић, а колико је ваше самостално истраживање?

Кристина: Свакако да јесте велики утицај. На почетку ми донесемо одређени материјал, па нас она усмјери у неком правцу, на нешто на шта нисмо обратили пажњу, на неке карактеристике које ће тачно нама помоћи да нађемо ту нит како да одржимо тај лик. Мени је конкретно много помогла. И сви смо много задовољни начином рада.

Димитрије: Она је неко због која је све ово на овако високом нивоу. Овај квалитет је захваљујући њој. Она толико од нас тражи више, много више, јер она са те друге стране види да ли је нешто могуће или није, она је та која све то доведе до перфекције. Својим захтјевом да то буде боље, да то буде више, да то буде јаче. То без ње никад не би могло да буде овако како јесте. Ти си видјела сада готов производ на Позорју, и по твојим реакцијама ми можемо закључити да си ти задовољна. За пет дана када будемо исто то играли, она ће се према нама понашати као да никада ништа нисмо одиграли, као да никада никакав успјех нисмо постигли.

Чувено њено правило: До 12 навече нос може мало да иде у небо, онда се спуштамо, ујутру иде све испочетка. И то је стварно такав принцип.

Милан: То је стварно добар принцип. И то стварно дјелује. И пробе које смо имали, када смо затезали овај програм, бруталне су. Најкраћа проба је од 3-4 сата. Јесте захтијевно, али због тога имамо овакав резултат. Она нас је извела на овај пут. Она нама каже кад нам честита: „Ја ћу вама увек рећи браво, али брависимо ја желим да видим“.

Иван: Она има принцип – Ја вас спремам за МХАТ, а ви где ћете радити – то је ваша ствар.

  • Са представом „Умјетност имитације“ гостовали сте у Москви, на универзитету Гитис? Какво је искуство играти на сцени најпрестижнијег универзитета за позоришну уметност?

Кристина: Играње у Москви – без текста. То је универзитет театарског искуства, где има посебна Академија за позоришну, филмску умjетност, за естраду, за режију. Постоји занимљива прича о нашем (поноћном) извођењу у Москви, јер смо изводили представу веома касно, било је јако напорно. Али, било је веома успјешно. Лијепо су нас прихватили. Изузетни су.

Димитрије: Наша проф. Елена је из Москве, са те Академије, ми о томе знамо само најбоље, најљепше. Они су били код нас прошле године у Бања Луци, и поставили су високе стандарде. Од нашег одласка тамо, очекивало се или исто или боље. Не би било лијепо да покажемо нешто мање. Кад смо, у току представе, видели њихове реакције, где пола људи стоји у сали, за нас је то био велики успјех.

Милан: У суштини, ми смо били примљени од једне од највећих Академија у цијелом свету, најпрестижнија Академија. То је Академија Гитис где је наша сама професорка завршила глуму. Похвала тих људи унијела нам је велики елан у наш рад и дала нам велики плус, због којег настављамо да радимо. Похвалила нас је једна од највећих Академија која се бави нашим радом. Заиста велика ствар за нас!

Димитрије: Када вам такви неки људи упуте такву похвалу, онда се не смете више преиспитивати. Тога се држиш и надаш се да је то тако, и само желиш бити све бољи и бољи.

12998484_1743626415853775_8116142408774932952_n

  • Оно што ми је било посебно занимљиво када је у питању представа „Умјетност имитације“ јесте однос према сликарству који сте показали. Новосадска публика до сада није имала прилику да види овако нешто. Приказали се Косовску девојку (Урош Предић) и Чашу апсинта (Едгар Дега). Одакле је потекла ова идеја о сликарству као „заустављеном позоришту“?

Лазар: Ову вежбу конкретно је проф. Елена донела из Русије, они су то тамо имали као стилске вежбе. Она је предложила ову вежбу, и претходне генерације су радиле слично. Први пут када нам је рекла да размишљамо о реализму у сликарству, и када нам је рекла да ћемо у следећем семестру радити „оживљавање слика“, ми нисмо знали о чему је реч, нисмо знали како ће то изгледати. Сви ти ликови који су на слици се налазе у једној одређеној пози, у залеђеном простору. Проблем је овакав: како оправдати да се дође до тог момента? Циљ је био да се природно дође до тог момента који је приказан на слици. Врло битно је у том процесу гледати руке и гледати очи. Руке и очи много показују шта та особа доживљава.

Милан: Ту је битно индивидуално виђење слике. Сам рад на томе и истраживање је било веома занимљиво. Радили смо неке слике које су историјски тачне, па смо имали задатак да нађемо све те податке, да бисмо оправдали те људе, схватити причу која стоји иза те слике. То се ријетко гдје ради, па где год да приказујемо, то је углавном за људе нешто ново. То је авангарда, нешто ново за Стеријино позорје. Ово што сте ви синоћ видјели, то је комплетна имитација, зато се и зове „Умјетност имитације“.

  • Шта је оно што ова класа тренутно ради и што ће можда публика моћи да гледа?

Лазар: Сада припремамо као испитну представу, за четврти семестар – Булгаков “Зојкин стан”. То ће бити интересантан пројекат. Још је у процесу рада. „Умјетност имитације“ је прва наша комплетна представа.

Милан: И свако од нас има монолог и сцена неких из разних дела, тако да и на томе радимо, дотјерујемо.

Димитрије: Имамо ми више програма, имамо програм из прве године, и сада из друге. Можда ћемо до сљедеће године бити класа са лепим репертоаром.

  • Надамо се да ћете следеће године поново стеријанској публици приказати свој рад.

Димитрије: То је јако драгоцјено. Хвала вам, и ми се искрено надамо. Ја сам јако срећан што сам овде на Стеријином позорју, што сам упознао вршњаке из Београда, и из Новог Сада. Вjерујем да се цела класа тако осјећа. Велика је срећа што смо гледали њихове представе, што смо упознали њихов рад. Нас нема много на Академији, нас је веома мало, и зато се треба овако увезати, држати се заједно и размијењивати искуства. Зато је Стеријино позорје, односно Позорје младих, изванредно искуство за нас.

Разговор водили: Милена Кулић и Иван Перковић

Лекторисала: Милијана Арсеновић

Scroll To Top