“Улазница”: креативни излаз из свакодневнице

У петак, 14. децембра 2018. године, на завршној свечаности у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“, у Зрењанину, уприличено је уручење награда за литерарне радове са Књижевног конкурса „Улазница 2018”. Имао сам велику част, али и задовољство да на позив Владимира Арсенића, уредника часописа “Улазница”, као добитник треће награде за есеј, учествујем у књижевној вечери.

Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин” у оквиру своје издавачке делатности, већ преко пола века објављује и „Улазницу” – часопис за културу, уметност и друштвена питања. Први број „Улазнице” изашао је далеке 1967. године. Од настанка часописа до данас, уредништво се успешно придржава зацртане политике „борбе против окошталости и учмалости на плану културе, и артикулације нових уметничких сензибилитета”. Упечатљив је и стих одабран као мото: „Мртви не могу унутра – живот је улазница”, песника и новинара Бране Петровића, који траје, подстиче и сугерише, а у квалитативном смислу обавезује. Од стваралаца се захтева велика и узвишена жртва, јер се само тако може извојевати смисао, у борби са обесмишљеним светом.

Одлучним одбијањем да нестане са урушене и распарчане културне сцене, „Улазница” наставља да води књижевне битке и у временима након пораза писане речи. Испоставља се да многи препознају, признају и прихватају ту жељу за ослобађањем „ничије земље”, за освајањем комада територије који није (пре)гажен и прашњав, за дубоким (уз)дахом који није сав у грчу наплате. Читава једна креативна армија обитава у димензији немерљивој квадратним километрима, у сфери која није ограничена испрекиданим црвеним линијама. До сада је публиковано преко две стотине и педесет бројева зрењанинског часописа. Након јавног позива објављеног у мају, и ове године одазвао се велики број стваралаца који су на конкурс послали преко 2000 радова. Право учешћа имали су аутори/ке старији од 18 година, који пишу на различитим, а опет разумљивим, „БХСЦ” језицима. Језик је још једном требао да послужи као оригинално средство (спо)разумевања а не раздора и размирица. Жири са нескривеним задовољством констатује: „Радови су стигли из свих држава бивше Југославије, а радује чињеница да су стизали и из других држава у којима стварају људи који пишу заједничким језиком, примерице из Аустрије, Шведске, Немачке, Канаде…”

Конкурс је одавно надишао наметнуте локалне, политичке и правно-бирократске оквире, и издвојио се као значајнији у нашем углу глобализованог глобуса. Један је од ретких, ако не и једини на нашем језику (?), који поред такмичења за најбољу необјављену песму и причу, издваја засебну категорију и за есеј као особен и неретко потцењен литерарни облик. „Култура” и „уметност”: речи које свакодневно губе битност и све више упућују на разоноду, слободно време и пуку забаву. На насловној страни часописа пркосно стоји и слоган: „друштвена питања”. Својеврстан куриозитет или само симпатичан украс?

Након бројних текстова о актуелној глобалној уметничкој сцени и локалној културној и образовној (анти)политици, на конкурс сам послао есеј који за тему има комплексност савременог преплитања двеју древних култура: кинеске и европске. Жариште мог интересовања представљају ликовна уметничка сцена, друштвена превирања и социјална питања без јасног одговора. Добрано сам се помучио да написано упакујем у 15.000 словних места, укључујући и размаке. Уз мало среће, надао сам се, текст ће бити објављен у часопису, у одељку похваљених радова.

Неких месец дана пре најављене промоције у Зрењанину, господин Владимир Арсенић проследио је добитницима награда електронска писма са поздравом, честитком и позивом на књижевно окупљање, свечану вечеру и преноћиште. Три категорије, у свакој по три награде – девет награђених аутора/ки. Тон писма је наговештавао срдачну и пријатељску атмосферу. Уживали смо у резултатима, организацији пута, преговорима са љубазним домаћинима, до јавног наступа.

Снег је евидентно чувао залихе и штедео снагу од почетка зиме до петка, 14. децембра 2018. године. Није престајао да веје целог тог дана, ни током ноћи, ни сутрадан. Супруга и ја смо се једва докопали Зрењанина. Путовали смо аутомобилом из Краљева, преко седам сати. Моја супруга управља возилом. У том смислу, ја сам њен пратилац. Стигли смо са благим закашњењем и истог момента увидели да неоправдано бринемо. Та, у Војводини се све ради лагано. Енергични и духовити господин Арсенић дочекао нас је испред смештаја, одакле смо се такси возилима упутили до библиотеке. Испоставило се да су гостољубивост домаћина и престижност награде мотиви довољно јаки да и током зимског (не)времена окупе осам од девет добитника. Група аутора допутовала је из Загреба. Пет стотина километара у једном смеру.

Остали добитници пристигли су из Добоја, Новог Сада, Београда и Сомбора. Споразумевали смо се некако говорећи исто на три или четири различита језика. Разумели смо и срдачну добродошлицу жирија конкурса и честитке уредништва часописа и поздраве радника библиотеке. Језике смо додатно развезали са по чашицом домаће јабуковаче у топлој и удобној канцеларији – охрабрење пред наступ. Након силаска у свечану салу, организатори конкурса и водитељи програма обавештавају нас у уводној речи да је жири у протеклом периоду стављен пред значајан посао и одговорност, услед великог броја пристиглих квалитетних текстова. То ми се допало. Разноврсни по својим темама, а написани умешно и уверљиво, награђени текстови су се из мноштва пристиглих радова издвојили укупним утиском и целовитошћу израза. И то ми се допало.

„Интересантно је напоменути да је овогодишњи конкурс разбио предрасуде о младости добитника, те показао да се жири руководи једино и искључиво књижевним квалитетима.” Ех, то ми се већ мање допало. Не услед „руковођења књижевним квалитетима”, већ због оног разбијања „предрасуда о младости добитника”. Зашто баш на овогодишњем конкурсу? Времешни смо. Нема ту ничег толико „интересантног” што је требало „напоменути”. Каснимо генерацијски за својим годинама. Разбијене домовине, разбијених илузија, разбијених породица. Такав нам је хороскоп. Након толико отетог времена, шта нам остаје осим да разбијамо предрасуде о младости? Има у свему томе ваљда и некакве поетске правде, а она никада не изгледа како је замишљамо. Ловимо шансе у лету. Ово вече је наше. Толико смо заслужили. Хоће ли неко од нас завредити и објављивање збирке песама, прича или есеја? Грицкали смо исто парче наде. То нас је зближило. Разумемо се. Претварамо личне авети у писце из сенке, у сараднике. Не одустајемо. Читамо ведро и о мрачним темама. Тако се боримо против моћних разбијача.

Уживамо у јединственој прилици да упознамо ствараоце пре контакта са створеним. Најчешће, кроз уметничка дела путујемо водећи разговор са духом, са фиктивним, измаштаним уметником, који има мало или ни мало заједничког са стварном особом. Овог пута, прво смо „читали” особу, па је уметник читао своје дело. Да ли је сувишно накнадно трагати за (скривеном) поруком? Можда би то развејало драгоцено свечано (о)сећање? Можда би наши текстови убедљивије „говорили” у нашем одсуству? Можда, можда, можда.

Можда би на претходна питања понајбоље одговорили чланови жирија? Жири Књижевног конкурса „Улазница 2018“ радио је у саставу: Дуња Илић, књижевна критичарка и уредница из Кикинде, председница жирија, Александар Бјелогрлић, књижевник из Зрењанина и Владимир Арсенић, уредник часописа. Они су доживели радове (потписане шифром) пре него што су упознали креаторе. Какогод, жири нас је окупио, а ми ћемо се међусобно памтити по живој изговореној речи, по виспрености мисли и довитљивости духа. Даривали смо једни друге, оним у чему смо најбољи, а такав поклон понајдуже траје. Допало ми се и то што мој есеј није у резервном корпусу похваљених радова. Није ми се допало то што у самом часопису, број 252, није заступљен ни један аутор који није награђен. Укупно, нас деветоро. Након промоције, за трпезом, скрећем пажњу домаћинима на минималистички и елитистички концепт часописа. „Колико пара, толико музике”, одговарају ми. Окрећем последњу страницу штампаног издања: „Овај број часописа Улазница објављен је уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије и Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање.” Одједном ми се раздани, иако је ноћ. Разбили су нам и културу; њу сам изоставио са списка. Сва срећа, часопис није на листи „горућих” приоритета. Онда вероватно не би ни доспео до штампаног облика. Електронско издање – у складу с временима. И апетитима армије бирократа. Изгорело је све чега су се дотакли. Тако ми говори дугогодишње искуство из „сарадње” са својим надлежним министарством.

Желео сам да заборавим на просвету. Авај, део добитника/ца тавори у истом ресору. Колеге и колегинице из других држава! Прилика је да се размене искуства. Има ли ичег оригиналног у региону? Има! „Нови” језици у реформисаним школама са плановима и програмима прилагођеним новим временима. Осавремењена настава заснована на исходима и постигнућима. Електронски дневници. Мућак и код вас, значи? Замећу зликовци трагове па измишљају граматике, да не разговарамо. Варају нас да је тамо негде другачије и боље. Није. Пратилац и фотограф, господин Еди Матић, долази из Сплита. Разговарамо о економији. Приватизација, банке, кредити. Има ли ичега суштински различитог у приморју? Питам, а одговор знам. Слушамо различите приче а мислимо исто. Храна нас блажи. Пиће нас успорава. Прија нам пажња, иако нисмо навикли на срећу. Треба нам хладноћа ноћи, да нас тргне.

Предпразнични Зрењанин чаробан је по мраку и под снегом. Можда прекршимо обећање дато домаћинима да ћемо се вратити, током летњих месеци. Не могу да замислим Зрењанин другачије: супруга и ја кроз мркли мрак пешице тражимо пут до пансиона. По дубоком снегу, кроз широке шорове, уз помоћ навигације на телефону чији осетљиви екран, прекривен пахуљама, више не реагује. Преостаје нам топао људски додир, срећом – још увек и судбоносан и спасоносан. Пронаћи ћемо пут ако имамо јаку вољу и бистар ум. Хвала писаној речи, што нас је окупила. Ризик, авантура, неочекивано. Тако замишљамо живот вредан живљења. Не бојимо се. Обновили смо веру. Уметност је древни проверени водич.

Жири је једногласно одлучио да награди следеће радове:

Поезија
Прва награда: Мирјана Миљковић, Загреб – Другарице нису посустале
Друга награда: Сања Радуловић, Добој – Смртност тренутка
Трећа награда: Вигор Вукотић, Загреб – Зима, прољеће, зима

Проза
Прва награда: Бојана Каравидић, Нови Сад – Три мужа, чекајући следећег и једна четвртаста бурма
Друга награда: Корана Сердаревић, Загреб – Срећоноша
Трећа награда: Никола Петровић, Београд – Папир брзо гори

Есеј
Прва награда: Милош Михаиловић, Сомбор – Фаза зреле митопоезе Миодрага Павловића
Друга награда: Ана Наранџић, Загреб – Градови и мостови
Трећа награда: Јован Павловић, Краљево – Европа – Кина, уметност као почело дијалога

Фотографије:
Еди Матић,
Марина Павловић,
Јован Јона Павловић

Аутор: Јован Павловић (Мозгодерина)

Scroll To Top