У Мадриду или неком граду Аргентине

***

живеће у стану на последњем спрату
неке старе зграде у Мадриду или неком граду Аргентине
још није одлучено
имаће велики балкон пун цвећа
малу оазу
пиће вино
читати Неруду и Борхеса
носити црвени кармин
белу хаљину
велике, шарене минђуше
играће танго
спавати нага
имаће љубавника
са дивним очима браон боје
јер стварно воли такве очи
писаће дуга писма
и фотографисаће сва она давно заборављена места
и уместо разгледница слати њих
мирисаће на со и море
дугу косу кратиће с времена на време
заборавиће
памтиће детаље
све оне тренутке који се неће поновити
волеће га на тераси
на месечини док им ветар милује коже
правиће колаче од чоколаде
стан ће мирисати на индијске штапиће
имаће пуно књига
и волеће до смрти сваког лика
певаће и певаће лоше
пуштаће старе плоче на грамофону
и пиће чај од нане
и смејаће се
и плакати
и живети
и имаће пса кога ће назвати именом
чудним, које нико неће моћи изговорити
и користиће свеће које ће мирисати на руже
окречиће зидове у тиркиз и жуту
јер то тако треба
у малом стану
у Мадриду или неком граду Аргентине

***

Оног дана када си рекао „Не волим поезију“
Схватила сам ону Коенову песму која иде нешто као
„you never liked to get letters that I sent“
Додуше, писма нисам слала
Већ сам ти слала слова
Она која су само то
Слова на папиру
А само сам то имала
Да ти поклоним
Онда сам покушала да ти напишем причу
Рекао си да је предуга
Ниси могао да читаш
Мрзело те
Требало ми је времена
Да схватим да није проблем
Што не волиш поезију
Што су приче предугачке
Проблем је, драги, лежао у томе
Што су моје

Ауторка: Тамара Петковић 

Scroll To Top