У КЊИГАМА

Мислим:

Слово, ријеч, реченица, текст, завршетак рада, почетак болести, смрт. Не може тако! Мора ићи испочетка. Дубок уздах, рука дрхти, оловка на поду, мокра хартија, смртоносни мирис папира, болест, одумирање. Не ваља. Не може. Опет. Испочетка. Болест и смрт, заборави, не постоји. Онда ће ићи. Сунчан дан, књиге на улици, књиге у мислима, књиге око мене, књиге у мени. А у књигама нестајем, као да никад не постојах. У књигама постајем безимени, безвремени нико. Тешко је, тешко све то на папир пренијети.

598776

Записујем:

  1. маја 3 095. године

Надам се да ће баш овај папир бити јачи од свих осталих, па ћу коначно моћи да кажем све што желим. Надам се да ће ова оловка бити јача, па неће завршити на поду и  да ће више зависити од оловке и папира него од мене. Не знам, па се ипак надам.

Ма колико то звучало чудно, још увијек постоје улични продавци књига, још увијек постојим ја који на старомодан, земаљски начин водим дневник (помоћу оловке и хартије). Управо ту, на улици, пронашао сам књигу, прво издање још из 2016. године. Да, ту гдје наука никада не би потражила одговоре, била је стара израбаћена књига која би могла да помогне науци, да да неке одговоре о тим људима са почетка 21. вијека.

Ја радостан, коначно могу науци да помогнем, угасим радозналост људи. Јер ко су стварно били они који су живјели 21. вијеку? Листови књиге су влажни и имају неки чудан мирис, али добро осушиће се, шта је то наспрам оног шта ја нудим свијету.

188082

  1. маја 3095. године

Књиге су ме уништиле споља, смртоносна бактерија изнутра ме изједа. Људи још нису открили лијек за бесмртност, али је зато хиљаду њих за смртност. Књига коју сам онда пронашао ме убила, можда не она, али мокри листови су заправо били обиљежени неком смртоносном течношћу. Прошлост ме убила, 21. вијек ме сахранио.

Ауторка: Кристина Топић

Scroll To Top