Један од свакако интригантних, готово зачуђујићих и помало недокучивих редитеља, је управо Krzysztof Kieślowski. У сопственој потрази за одговорима на егзистенцијална питања и смисао људског постојања, редитељ је створио низ маестралних, уметничких, редитељских, филозофски важних документарних остварења, која су постала наднационални симбол и давала на значају не само остварењима пољске кинематографије, којој је иницијално Kieślowski припадао, већ пре свега општој филмској светској сцени. Данас, кратки, пре свега неми филм и документарни филм дугују много управо филмовима: The Face, The Office, Tramway, Concert of Requests, The Photograph.
Ипак, ово редитељко око није се задржало само на документовању снажних историјских прича, већ и на једној готово филозофској креацији „опсервације” човека. Питања избора, жеља, могућности, пропуштених прилика и потраге за срећом јесу основни покретачи и невидљиви немир јунака филмова Kieślowsk-ог. Било да је Хегелова филозофија утицала на другачији приступ филму, или пак личност самог редитеља, поигравање појединца, приче и живота чини гледаоца константно везаним за стваралаштво овог редитеља.
Једна од успешних сарадњи Kieślowskog и француске филмске кинематографије реализована је чувеном филмском трилогијом Три боје: „Плава” (1993), „Бела” (1994), „Црвена“(1994). Три боје француске заставе и три политичка идеала једне земље: слобода, једнакост, братство протежу се као три засебне приче.
Колико су поступци, реакције и емоције појединаца засениле речи, а мисао појединца постала главна преокупација филма, погледајте у филмској препоруци, првог у низу трилогије, филма „Плава”, a док ишчекујете почетак филма, главна јунакиња Juliette Binoche открива како је то било сарађивати и стварати једну невероватну „причу.”
Уживајте у бојама Француске!