Тома: филм од кога крвари душа

Ако занемаримо фајронт-фајт у хотелу „Амбасадор“, овогодишњи Филмски сусрети у Нишу били су интересантни јер су премијерно приказана два филма чију режију потписује Драган Бјелогрлић. Поред филма Нечиста крв: Грех предака, Боба из Бољег живота нам је подарио и дугометражни играни филм Тома (приказан и дан раније у Сарајеву).

Лаконски насловљен, овај филм је приповест о животу певача народне музике, Томислава Томе Здравковића (1938–1991). Заплет филма је исприповедан кроз подуже и садржајне флешбекове који гледоцима приказују најбитније тренутке из живота певача до он лежи у болници након здравствених проблема 1991. године.

Главну улогу у Томи добио је Милан Марић кога смо скоро могли да гледамо у ТВ серији Државни службеник, као и у руском филму о Сергеју Довлатову из 2018. године. Марић је маестрално изнео улогу, јер је, како је то сам истакао приликом једног интервјуа, успео да дочара бесконачну тугу која је била Томина главна црта личности. Треба напоменути да су се режисери испрва двоумили да ли да узму певача као глумца, али је Марић са гласом Александра Аце Пејовића у песмама био савршен избор на крају.

У погледу физичког изгледа главног јунака, филмаџије су покушале вештачким носем да имитирају Томин изглед, али су то учинили помало неспретно. Наиме, због увећаног носа главни глумац заиста одскаче од других ликова, али боде очи што је нос другачији из сцене у сцену и што је превише пластичан и бојом одскаче под глумчевог тена. Такође, приметно је одсуство пора и митерсера, тако да је гледоцу више него очигледно да је нос од пластике/гуме, што донекле квари дојам филма.

Што се заплета тиче, Томин животопис креће 1958. године када је радио у кафани у Лесковцу, мада постоје и референце на детињство у родном Печењевцу. У лесковачкој кафани „Радан“ Тома је упознао Силвану Арменулић (Тамара Драгичевић) и доживотно се спријатељио са њом, а у филму је имплицирано да ју је и неизмерно волео као жену. Заправо, глумачки тандем Марић-Драгићевић заслужан је за „гледљивост“ филма, односно буди у гледаоцима којима историја народне/народњачке музике није позната радозналост шта ће се на крају догодити са овим паром. За оне којима је позната историја музике у Југославији, болно је сазнање да Силвана гине 1976. године док је Тома у Чикагу, што је у филму и имплицирано кроз телефонски позив и Томину потоњу реакцију.

Када помињемо југословенску естраду, треба похвалити Андрију Кузмановића који је врсно оживео бонвивана Дрду који је био менаџер многим певачима, укључујући и Тому Здравковића. Заправо, у филму се појављује читава плејада естрадних певача који готово увек имају нешто шаљиво да добаце, делујући као comic relief, односно представљајући веселу страну естраде која стоји наспрам Томиног вечног сплина. Било би незахвално хвалити или кудити споредне глумце, али можда треба истаћи да је Оливера Бацић фино изнела ролу Лепе Лукић, док је, на пример, Вукота Брајовић био поприлично неубедљив у улози Радмила Арменулића, Силваниног супруга. Што се тиче глуме, Тома попут Нечисте крви има велики дисбаланс у погледу квалитета глуме, јер су неки глумци врсни, а други очајни. Ипак, ову критику треба изрећи са дозом резерве, јер је евидентно да је Бјелогрлић желео да пружи шансу многим младим глумцима да се покажу и докажу.

Када помињемо Нечисту крв, тамо је голотиња свеприсутна, али више него усиљена, што се донекле пресликало на Тому. Наиме, део филма где Тома путује на црногорско приморје да жирира такмичење у лепоти обилује сценама секса и голотиње са будућом супругом Надом коју тумачи Милена Радуловић. Делује као да је неко од сценариста рекао „Убацимо голе жене, народ воли голотињу“, а остали оберучке то прихватили, помало нашутрб уметничког дојма филма.

Било како било, сцена када Томин брат, Новица Здравковић, затиче снају са другим мушкарцем савршено је испланирана, јер се на журци у Томином стану слуша рок музика, која је била популарна колико и народна у то време, али је била њен естетички антипод. Милан Колак је савршено оживео Новицу, што не треба да чуди јер је овај крагујевачки глумац од 2018. године глумио у телевизијским серијама Краљ Петар I и Јужни ветар.

Интересантна је и рола Томиног доктора, Алексе Хаџипоповића кога тумачи Петар Бенчина. Кроз његов лик пратимо како један наочиглед сталожен и прорачунат човек који не може да осети емоције којима је набијена Здравковићева музика лагано почиње да схвата у чему је суштина живота. Након породичне трагедије, његова трансформација је потпуна, па он шоферира болесног Тому по градовима Југославије која се распада у санитетском возилу. Чини се да је овај део филма написан на брзину, јер су сценаристи желели да убаце што више догађаја из живота певача. Овим сценама недостаје емотивни набој који прати остатак филма, па је утисак помало блед, као и покушај на маргинама да се пружи коментар социјалистичког самоуправљања и каснијег грађанског рата који је почео последњих месеци Томиног живота. Музика коју је Тома живео једва да је народна, а камоли да се може сместити у било који хронотоп.

Напослетку, ваља похвалити композитора и копродуцента Жељка Јоксимовића који је заслужан за нумеру „Поноћ“ која је коришћена у филму као и током промоције истог. Ова анахрона песма коју изводе Тома и Силвана у филму компонована је уз помоћ Тозовчеве супруге. Интересантно је да су сцене из Лесковца (кафана „Радан“ и Дом младих) снимане у Јоксимовићевом радном Ваљеву, односно занатској четврти Тешњар.

Приказати нечији цео живот у 146 минута готово је немогуће. Драган Бјелогрлић и Зоран Лисинац нису то ни желели да постигну филмом Тома, јер се животопис овог естрадног певача не разликује много од Тозовца или Цунета Гојовића, који се такође појављују у филму. Циљ је био екранизовати и дочарати емоцију од које су Томине песме биле саткане. Певача је цео живот пратила туга налик велтшмерцу, с једном битном разликом: Томина туга је била посве лична. Када Томин доктор одбије позив на певачев концерт, јер „не воли народну музику“, Тома му реско одговара да та „музика нема везе са народом; то је моја музика“. Гледаоцу који пожели да погледа овај филм не треба да цена карте, ВИП седишта или понуда сланих занимација буду репер, већ једино близина и радно време оближње кафане, јер сва је прилика да ће му Тома запарати душу.

Аутор: Стефан Пајовић

Scroll To Top